Nađa Šolaja, studentkinja žurnalistike na novosadskom univerzitetu, sedela je na klupi u prostranom kampusu, pored zgrade Filozofskog fakulteta. Kasno oktobarsko sunce lenjo se probijalo kroz krošnje drveća, bacajući isprekidanu svetlost na požutelo lišće. U vazduhu se osećala ona specifična studentska mešavina mirisa knjiga, kafe i blage melanholije pred nadolazeće ispitne rokove. Te jeseni, misli su joj često lutale ka letu provedenom u Americi, ka uređenom sistemu koji je tamo upoznala i koji je sada, po povratku, stvarao oštriji kontrast sa svakodnevicom u Srbiji.

“Odvikla sam se od ovog neuređenog društva i po povratku iz Amerike na neki način doživela sam kulturološki šok”, razmišljala je Nađa, ne sluteći da će uskoro ta tupa nelagoda prerasti u nešto mnogo konkretnije, u gnev koji će probuditi uspavano studentsko telo.

A onda je došao 1. novembar 2024. Novi Sad je zadrhtao pod udarom vesti o padu nadstrešnice na železničkoj stanici. Muk, težak i zlokoban, spustio se na grad. U tom trenutku, pod ruševinama nadstrešnice, nisu stradali samo putnici; urušilo se i nešto dublje – osećaj sigurnosti, poverenja u institucije, ali i prećutna letargija koja je predugo pritiskala studentsku populaciju.

Setimo se samo masovnih demonstracija “1 od 5 miliona” koje su, uprkos brojnosti i upornosti, vremenom izgubile zamah pred čvrstom rukom vlasti. A onda, pre dve godine, Srbiju su potresle nezamislive tragedije – masovna pucnjava u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu i nekoliko dana kasnije, stravični zločin u Duboni i Malom Orašju. Tuga i bes preplavili su zemlju, a na ulice su izašli desetine hiljada ljudi na protestima “Srbija protiv nasilja”, tražeći odgovornost i sistemske promene. I ti protesti su, međutim, vremenom utihnuli.

Činilo se da je svaki pokušaj kolektivnog buđenja u Srbiji unapred osuđen na tiho gašenje. Pa ipak, iz tog šoka novosadske tragedije, iz tog kolektivnog ožiljka zbog izgubljenih života, rodio se bunt. Pre svega bunt mladih.

“Nekako nije bilo ni pitanje da li”, pričaće kasnije Nađa o studentskim blokadama koje su počele 25. novembra 2024. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali ubrzo su se proširile na skoro sve državne i mnoge privatne fakultete u Srbiji, “nego je bilo pitanje samo kada ili sa kim da dođem na blokadu fakulteta i naš plenum, jer sam bila svesna da mogu da doprinesem sa svojim znanjem i iskustvom.”

Ali taj prvi polet, ta neposredna reakcija na nepravdu, ubrzo je pretio da ustupi mesto iscrpljenosti. “Sećam se kako mi je posle par nedelja od početka blokada fakulteta kolega Lazar Dinić rekao ‘Čuvaj snagu, ovo će dugo potrajati’.” Upravo taj Lazar, jedan od šestorice aktivista i članova opozicione stranke koji su uhapšeni pod optužbom za navodno planiranje državnog udara, već više pedeset dana sedi u pritvoru sa neizvesnošću.

Njegove reči, izgovorene u prvim danima protesta, sada su imale drugačiju težinu. Tada je Nađa mislila da preteruje, da će se sve rešiti za mesec dana. Sada zna da je Lazar bio u pravu, da je ovo maraton, a ne sprint, i da je cena aktivizma previsoka ako se zaboravi na sopstvene granice.

Vizija budućnosti: Kakvo društvo sanjaju studenti i studentkinje?

Za Anju Stanisavljević, studentkinju komunikologije novosadskog Filozofskog fakulteta, čiji će se glas neraskidivo ispreplesti sa Nađinim i hiljadama drugih studenata i studentkinja, pokretačka snaga bila je drugačija, ali jednako duboka. “Mene je prvo motivisala ta borba za bolje sutra,” reći će, sa žarom u glasu koji odražava kolektivnu nadu, “koja je, uz nezadovoljstvo kako ne funkcioniše naš državni sistem, glavni pokretač celog našeg studentskog bunta i pokreta.”

I usred tog nezadovoljstva, usred svih individualnih razlika i stavova koji su ih mogli razdvajati, pronašla je neočekivanu vezu. Ti mladi ljudi dolaze su sa različitih fakulteta, noseći sa sobom šarenilo interesovanja i uverenja. Među njima su ljubitelji hevi metala i fanovi trep muzike, oni sa izraženim levičarskim stavovima i oni koji naginju konzervativnijim idejama. Pa ipak, uprkos tom mozaiku individualnosti, ujedinili su se oko zajedničkog cilja.

“Uspeli smo da se povežemo sa različitim fakultetima, univerzitetima, gradovima – to zajedništvo, solidarnost i i činjenica da se cela zemlja sad opet spojila i da se opet empatija vraća je meni lično jako bitno”, priča Anja.

”Ono što nas zaista spaja jesu vrednosti na kojima smo odrasli. Mi smo i dalje generacija onih koji su rođeni i odrastali u Jugoslaviji. Naši roditelji su nas vaspitavali u duhu vrednosti koje su i sami usvojili, a to su pre svega kolektiv i zajedništvo”, nadovezuje se Nađa.

I upravo ta sposobnost studenata i studentkinja da grade zajedništvo, uprkos svim individualnim razlikama koje ih neminovno dele, predstavlja ključnu lekciju za duboko polarizovano društvo u kojem živimo.

“Oseća se da zaista gradimo jedno zdravije društvo,” priča Nađa Šolaja, a u glasu joj se čuje eho hiljada koraka, stotine razgovora vođenih tokom protesta, “tolerantnije, punije razumevanja, gde ljubav potiskuje strah.”

Seća se prvog februara, ne kao datuma na kalendaru, već kao živog organizma, sazdanog od spontane solidarnosti, gde je svako priložio svoj deo, bez režije, iz čiste želje da se pomogne.

Snaga u brojevima, plan u detaljima: Kako se organizuje studentski protest

“Svako može da predloži neku akciju na plenumu, bilo kakav dobar konstruktivan predlog je stvarno uvek dobrodošao”, kaže Nađa, sećajući se kako je ideja za masovni protest 1. februara počela skromno, još u januaru, kao nešto što je u tom trenutku delovalo “apsolutno nezamislivo”. Međutim, ključ uspeha ležao je u internoj strukturi.

“Naša snaga leži u podeli,” objašnjava dalje, otkrivajući ključ njihove efikasnosti. “Unutar pokreta formirali smo timove, i upravo ta organizacija nam omogućava da funkcionišemo. Tu je PR tim, zadužen za glas protesta – objave, promociju, saradnju sa medijima, sve kako bi se ljudi uopšte pojavili. Zatim, tu je tim za ulične akcije, oni su mozak protesta na terenu – planiraju kuda se ide, šta se radi, i sa kojim ciljem. Za bezbednost svih brine se tim redara, a kreativni tim osmišljava vizuelni identitet protesta, od govornika na bini do detalja poput food cornera ili čak improvizovanog bioskopa.”

Protest “1.2. na 3 mosta” na tri novosadska mosta 1. februara bio je snažan vizuelni simbol jedinstva i odlučnosti. Istovremenom blokadom Varadinskog, Žeželjevom i Mostu slobode, tri ključne saobraćajne arterije, studenti su želeli da skrenu pažnju na svoje zahteve. Ovaj sinhronizovani čin pokazao je da se studentski glas čuje sa svih strana. Broj “tri” nosio je višestruko značenje, simbolizujući ključne zahteve i snagu udruženog delovanja. Blokada je trajala nekoliko sati (Most slobode je bio blokiran čak 27 sati), tokom kojih su studenti transparentima i mirnim prisustvom komunicirali sa građanima. Emotivnoj atmosferi protesta doprineo je i dolazak grupe studenata i studentkinja iz Beograda, koji su dan ranije pešice krenuli ka Novom Sadu, simbolizujući solidarnost i posvećenost cilju.

Anja dopunjuje sliku te složene logistike. “Kada nam je koleginica detaljno predstavila ceo program protesta, uključujući i precizne mape ulica koje su izradili – sećam se tih pedantnih nacrta – prosto smo zanemeli. Iz naše studentske perspektive, u tom haosu planiranja i organizacije, gde je svako jurio na svoju stranu, pokušavajući da pohvata sve konce, bilo je gotovo neverovatno kako smo uspeli da sve to sklopimo u jednu funkcionalnu celinu”, priseća se ova studentkinja Filozofskog fakulteta.

Svaki detalj je morao biti isplaniran, svaka ulica mapirana, svaki zadatak dodeljen stotinama studenata koji su činili jezgro organizacije. A kada se 1. februara masa od nekoliko hiljada ljudi slila na novosadske mostove, postalo je jasno da je ta pedantna priprema urodila plodom.

“Ključno je bilo što smo na početku stvorili jasan plan, dokument koji je precizno definisao strukturu svakog protesta,” priseća se Novak Simin, student Fakulteta tehničkih nauka (FTN). “Već na samom početku, ideja je imala snažan ‘ZAŠTO’. Tim za ulične akcije je odradio izvanredan posao, artikulišući ‘zašto sada’ i ‘zašto tri mosta’ – ta simbolika je bila moćna. Od samog starta, sve je imalo snažan odjek. Znali smo da tri meseca nakon tragedije imamo simbolična tri mesta za našu akciju. Naša blokada nije bila radikalna, već je predstavljala okupljanje ljudi sa jasnom pričom koju smo želeli da prenesemo.”

Taj prvi dokument postao je svojevrsni temelj, nacrt koji je poslužio kao osnova za svaku narednu veću akciju studenata, osiguravajući strukturu i jasnu podelu odgovornosti unutar pokreta.

Kako organizovati masovni studentski ulični protest: Lekcije sa novosadskih mostova

Studentski protest “1.2. na 3. mosta” pokazao je snagu kolektivnog delovanja svih fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, uz podršku Univerziteta u Beogradu i pažljivo planirane strategije. Ovaj kratki vodič nudi ključne korake i uvide u organizaciju takvog događaja:

Tajna studentske mobilizacije, kako se čini, leži u spretnom preplitanju digitalnog i stvarnog sveta. “Kada radiš ispravnu stvar, a ljudi su žedni pravde, pola posla je već obavljeno,” razmišlja Nađa, dodajući da je ključnu ulogu igrao i dobar PR tim. Anja potvrđuje da je podrška građana i medija bila značajna od samog početka, te da je koordinacija i vidljivost bila esencijalna. Nedeljama uoči protesta na novosadskim mostovima, usledila je intenzivna kampanja, “pravo bombardovanje ljudi” informacijama, što je rezultiralo dolaskom podrške iz cele Srbije.

A kako je vest stigla do svih? “Uticaj reči je bio moćan,” objašnjava Novak, naglašavajući svest o važnosti medija. Pored tradicionalnih kanala, društvene mreže su igrale ključnu ulogu, a uspeh jedne akcije, poput one na Autokomandi, neretko je bio vetar u leđa sledećoj. Mobilizacija, međutim, nije bila samo jednosmerna. “Ljudi su prenosili vesti od usta do usta,” seća se Novak, ističući lični kontakt.

Komunikacija je bila prilagođena različitim platformama i generacijama, prateći trendove društvenih mreža, ali ne robujući im. “Prilagođavali smo se mestu komunikacije i koristili sve raspoložive resurse,” kaže Anja. Iako su pratili statistiku, autentičnost i relevantnost poruke bile su presudne. U toj sinergiji digitalnog prisustva i direktnog ljudskog kontakta, ležala je formula studentske mobilizacije.

“Kako bismo ih usmerili – kada i gde da budu prisutni – koristili smo širok spektar alata,” objašnjava Anja. “Od stikera i postera koji su preplavili ulice, preko grafita koji su nosili naše poruke, do redovnih objava i deljenja informacija na društvenim mrežama. Naše poruke su oživljavale kroz kratke video snimke (reels) i upečatljive grafike, ali nismo se libili ni gerila marketinga – iznenadnih transparenata na neočekivanim mestima i kreativnih intervencija u javnom prostoru. Naravno, najvažniji je bio lični kontakt i razgovor – prenošenje naših ideja i motiva direktno ljudima.”

Vizuelni jezik studentskih protesta

Upravo vizuelni jezik aktuelnog studentskog pokreta u Srbiji predstavlja bogat i slojevit narativ, ističe sociološkinja Nevena Novaković, naglašavajući posebno učešće studenata umetničkih akademija koji su uneli izuzetnu kreativnost u izražavanje.

“Kroz različite forme, od kratkih, ali uvek upečatljivih performansa tokom protesta, do dominantne upotrebe slogana, studenti komuniciraju svoje poruke na više nivoa. Slogani variraju od direktnih i oštrih političkih apela, fokusiranih na korupciju i tragičnu smrt šesnaestoro ljudi usled pada nadstrešnice – simboličke žrtve sistemskog nepotizma – do onih šaljivih, usmerenih na podsmeh političkoj eliti i pridobijanje neopredeljenih. Postoji i treća kategorija, takozvani empatijski slogani, čiji je cilj da probude saosećanje kod prisutnih i da pozovu širu javnost na protest”, kaže Nevena.

Društvene mreže su takođe postale moćno oruđe vizuelne komunikacije, gde svaki fakultet u blokadi gradi svoj identitet, a zajedničkim objavama na Instagramu korišćena su agresivnija dizajnerska rešenja za privlačenje pažnje političkih poruka, dok su šetnje gradovima propraćene simbolima koji treba da podstaknu empatiju, posebno u komunikaciji sa ruralnim sredinama koje su retko imale priliku da vide studente, dodaje ova sociološkinja.

“Pored transparenata sa upečatljivim tekstualnim porukama, među kojima se izdvaja slogan “Mašinci protiv mašinerije”, studenti koriste i snažne vizuelne simbole poput crvene šake, koja je postala prepoznatljiv znak “krvavih ruku” političkog sistema. Studenti umetnosti su dodatno obogatili proteste fascinantnim maketama poput trojanskog konja i sendviča, simbolizujući korupciju i pohlepu, kao i šaljivim prikazima kobre kao antipoda specijalnim jedinicama policije, čineći vizuelni aspekt protesta izuzetno raznovrsnim i promišljenim”, približava Nevena Novaković.

Analizirajući načine na koje studenti vizualizuju probleme i nude potencijalna rešenja, sociološkinja Novaković ističe kontinuiranu upotrebu simbola kao ključnu strategiju. Ipak, najupečatljivija vizuelna taktika nije nužno samo proizvod dizajna, već i sama akcija – šetnje kroz sela. “Iako studenti možda nisu imali direktnu političku artikulaciju kao primarni cilj, ovakav pristup, otvarajući dijalog sa ljudima van univerzitetskih krugova, nesumnjivo ima političku dimenziju. Dokumentovane šetnje postale su moćna slika koja je putovala Srbijom”, smatra Nevena.

Kada je reč o vizuelnoj mobilizaciji, šesnaest minuta tišine na svim protestima, kao i snimci dronom koji prikazuju brojnost okupljenih i korišćenje svetla telefona kao aluzije na sazvežđe i solidarnost, bili su fascinantni, smatra ona. “Duga tišina, posebno u večernjim satima, šalje snažnu poruku širom Evrope”, dodaje sociološkinja Novaković. Zanimljivo je da je i vlast kasnije imitirala ovu taktiku, što, prema rečima sociološkinje, otvara pitanje daljih strategija protesta, jer je originalna poruka vremenom mogla da izgubi na snazi.

Najupečatljivija vizuelna strategija, direktno usmerena na kulturne proizvode, jeste kontrastiranje slika koje koriste studenti Fakulteta dramskih umentnoti (FDU) na društvenim mrežama. “Bez teksta, samim vizuelnim elementima realnosti, stvaraju jasnu podelu na “dobro” i “zlo”. U banalnosti trenutne politike, ovakvo crno-belo predstavljanje često je najefikasniji način komunikacije sa širom javnošću”, kaže sociološkinja.

Međutim, svi su svesni da je ovaj celokupan protest izazvao duboku podelu u društvu. Istraživanje Instituta društvenih nauka “Studentski i građanski protesti u Srbiji” pokazalo je gotovo nepomirljivu polarizaciju političkih stavova, bez obzira na demografske kategorije. Pristalice i protivnici protesta vide potpuno različite probleme u državi, što ukazuje na ozbiljnu društvenu i političku krizu i postavlja pitanje kako prevazići te duboke podele.

“Srpski studenti mobilišu srpsko društvo izuzetno odlučno, a pre svega sofisticirano. To je povezano sa racionalnom strategijom koju su izabrali. Smatram da uloga društvenih normi pre svega leži u tome da ovaj pokret mnoge od njih poriče. Ili bolje rečeno, odbacuje zvanične norme i zvanični politički diskurs. Oni poručuju vlasti da na njihovu generaciju više neće funkcionisati metoda mnogih političara koji, dok narod hrane klasičnim narativima i mitovima, dozvoljavaju da budu korumpirani i da pljačkaju zemlju”, kaže slovački religionista sa razumevanjem balkanskog mentaliteta, Matej Karasek.

Glas naroda, lice studenta: Šta građani vide u studentskom angažmanu

Miroslava Blažić iz Bačkog Petrovca, jedna od mnogih koji stoje uz studente, priseća se da je pad nadstrešnice bio prelomna tačka, “kap koja je prelila čašu” za mnoge. “Podržala sam inicijativu Proglasa ‘Zastani Srbijo’ i veoma sam zahvalna sugrađanima iz Petrovca i drugih mesta naše opštine koji su izašli pred zgradu Opštine da odamo počast žrtvama koje su stradale ispod nadrešnice. Bilo je to za mene najlogičnije mesto gde treba da budem i šta treba da radim, jer granica se morala povući”, kaže Miroslava.

Njena lična granica pređena je gubitkom nevinih života, a u studentskom pokretu prepoznala je iskrenu želju za promenom. “Za mene Srbija više nije bila normalno mesto za život ako nisi član Srpske napredne stranke (SNS),” iskreno će Miroslava, naglašavajući duboko ukorenjenu frustraciju partijskom državom.

Kada su studenti preuzeli inicijativu, sa svojim jasno definisanim zahtevima, Miroslava je osetila da se “kockice sklapaju”: “Studenti su zahtevima stvari postavili na svoje mesto tako da njihove zahteve prepoznajemo i kao svoje, a sama ova borba tiče se svakoga od nas i svih nas zajedno. Okupili smo se oko jednog, zajedničkog cilja.”

U studentskom angažmanu prepoznaje zrelost, odgovornost, solidarnost i hrabrost, nasuprot servilnosti prema vlasti. “Studenti su nas podsetili da građanska neposlušnost nije rušenje države, a nije ni zločin”, kaže Miroslava i dodaje da ne samo zato podržava studentsku borbu, već želi da bude njen aktivni deo.

Kada upoređuje ovaj studentski angažman sa ranijim oblicima aktivizma, Miroslava ističe njihovu promišljenost i doslednost u fokusiranju na ispunjenje jasno definisanih zahteva. “Time je jasno stavljeno do znanja šta je najvažnije i kada će se protesti završiti”, podseća. “Mi, građani, aktivisti i članovi političkih partija (da, i oni) treba da pomognemo studentima tako što ćemo biti uz njih. Ja studente doživljavam više kao partnere nego kao vođe.”.

Ipak, Miroslava primećuje i određena ograničenja u komunikaciji studenata. “Ono što je generalno problem je izvesna nedoslednost u nekim postupcima u odnosu na odluke koje su doneli, nedoslednost u izborima ličnosti koje su prihvatljive za studente, a koje to nisu nisu, olako odbacivanje aktivista iz Novog Sada, insistiranje na ideji da su svi koji se bave politikom isti, budući da taj diskurs potiče od režimskih medija, govori da nisu studenti uvek imuni na propagandu. Ipak, sasvim je u redu da studenti greše. To mladi ljudi i imaju puno pravo na greške”, zaključuje Miroslava.

Darina Puškar iz Kovačice pridružuje se nizu glasova građana i građanki koji u studentskom pokretu vide iskru nade i moralni kompas društva. “Na proteste izlazim redovno, jer smatram da je podrška studentskim zahtevima danas pitanje moralne odgovornosti svih nas,” kaže Darina, naglašavajući da studentske kolone širom Srbije za nju predstavljaju “istinsku vrstu moralne revolucije”.

Sa poštovanjem posmatra način na koji studenti komuniciraju. “Njihova neposrednost, iskrenost i hrabrost u obraćanju javnosti, bilo kroz megafon na ulici, transparente, društvene mreže ili otvorena pisma, deluju autentično i teraju čoveka da zastane i razmisli”, pojašnjava Darina, primećujući da studenti ne koriste naučene fraze, već govore iz ličnog uverenja, sa dubokim osećajem odgovornosti, a njihove metode, iako jednostavne, upravo zbog te iskrenosti dopiru do srca ljudi. Posebno joj je važno što nastoje da uključe različite društvene slojeve, nudeći dijalog i onima koji se osećaju obespravljeno i razočarano.

Kako sama kaže, njihova nezavisnost od političkih stranaka i lidera daje im slobodu delovanja i nisu laka meta za napadanje. “Takođe, način na koji studenti komuniciraju je jednostavan i jasan. Obraćaju se direktno ljudima, bez mnogo velikih reči. Njihove poruke su razumljive i mnogi mogu da se poistovete sa njima. Zato uspevaju da privuku pažnju i angažuju različite grupe, uključujući i one koji se do sada nisu uključivali u proteste”, kaže Darina Puškar i zaključuje:

“Snaga ovog pokreta je i u upornosti, ne odustaju lako i ne menjaju fokus. Drže se teme i insistiraju na njoj. To gradi poverenje i daje ozbiljnost celom protestu. U tom smislu, njihov angažman može poslužiti kao primer i za širu zajednicu kako da se organizuje i izbori za svoja prava. Studenti su pokazali kako se vodi borba za bolje društvo. Sada je na ostatku zajednice da im se pridruži.”

Lekcije naučene na putu

Iscrpljenost je postala neizbežan pratilac ovog dugotrajnog maratona studentskog aktivizma, i ona nije karakteristična samo za studente, već i za sve građane koji podržavaju studentske proteste i koji aktivno učestvuju u njima.

“Jako dugo nismo spavali, kada smo organizovali protest “1.2. na 3 mosta” priznaje Nađa Šolaja, glasom u kojem se oseća umor nakupljen dugim noćima provedenim u planiranju i bdenju nad blokadama.

“Možda sada treba da se više fokusiramo na širu sliku,” razmišlja Novak Simin. “Imamo toliko ideja, izuzetno smo ambiciozni i želimo da postignemo sve odjednom. Shvatili smo suštinu našeg cilja sa blokadama i to je odlično. Uviđamo da je naš direktan angažman mnogo efikasniji od nefunkcionalnog parlamenta, gde vlada opšte nepoverenje. Zato razmišljamo kako da taj naš impuls prenesemo i u institucionalne okvire, da se ta energija nastavi i nakon blokada na fakultetima. Imamo mnogo pametnih ideja kako da sve dobro što smo pokrenuli ovde pretočimo u nešto trajnije. Ali, često smo na raskršću, vukući na sve strane i preuzimajući previše toga na sebe. Kao što Nađa kaže, nemamo radno vreme, bukvalno smo non-stop angažovani.”

Nedostatak resursa, kako finansijskih tako i ljudskih, predstavlja konstantan izazov, a oštre linije polarizacije u društvu neretko stvaraju dodatni pritisak. Ipak, suočeni sa ovim ograničenjima, studenti pronalaze inovativne načine da izraze svoj bunt i dopru do još više ljudi, kao što su biciklististička “Tura do Strazbura”, ultramaratonski podvig “Od mog sela do Brisela” ili radna jedinica “Student u svakom selu”.

Mladi glasovi, zreli izazovi: Granice i lekcije studentskog aktivizma

Izazovi studentskog pokreta predstavljaju složen splet unutrašnjih dinamika i društvenih okolnosti, kako ističe sociološkinja Novaković. Jedan od ključnih izazova je nametnuti “sindrom spasioca”. “Društvo, naviklo da očekuje rešenja “odozgo”, često projektuje ulogu mesije na studentski pokret, teret koji mladi ljudi, tek stupajući na javnu scenu, teško mogu da nose. Ovo očekivanje, iako može delovati kao podrška, istovremeno odražava i duboko ukorenjenu sklonost ka autoritetima u političkoj kulturi Srbije, što paradoksalno može obeshrabriti šire građanstvo da preuzme aktivniju ulogu, prepuštajući studentima breme borbe”, kaže ova sociološkinja.

Drugi značajan aspekt je inovativnost političkog delovanja studenata, koja se ogleda u uvođenju direktne demokratije kroz plenume – praksi koja je nepoznata većini generacija u Srbiji. Iako ovaj model osnažuje studente i omogućava inkluzivno donošenje odluka, on predstavlja radikalan odmak od tradicionalnih oblika predstavničke demokratije i može biti teško razumljiv i prihvatljiv za širu javnost, naviklu na hijerarhijske strukture i posredničko političko učešće. “Za prevazilaženje ove prepreke neophodno je vreme, strpljenje i spremnost građana da se prilagode novim formama organizovanja i odlučivanja”, smatra Nevena Novaković.

Pored toga, prema ovoj sociološkinji, nedostatak donedavne jasne političke artikulacije predstavlja ambivalentan faktor. “S jedne strane, izbegavanje direktnog političkog pozicioniranja štiti studentski pokret od ideoloških podela i omogućava mu da se fokusira na širi moralni konsenzus. S druge strane, otežava uspostavljanje dijaloga sa tradicionalnim političkim akterima i može stvoriti prostor za manipulaciju od strane vlasti, koja ostaje dominantni tumač političke realnosti. Iako moralna snaga pokreta privlači mnoge, odsustvo konkretnih političkih zahteva i strategija može umanjiti njegov dugoročni uticaj na institucionalne promene”, pojašnjava Nevena.

Slično razmišlja i religionista Matej Karasek, koji smatra da je najveća dilema pred studentskim pokretom upravo pitanje stvaranja sopstvene političke reprezentacije. “Znam da se trude da deklarišu svoju apolitičku, ili možda pre nestranačku poziciju i ljudski razumem zašto mnogi od njih ne žele previše da zađu u mračne vode stranačke politike. Iako mi je njihovo organizovanje veoma egalitarnih plenuma i okupljanja simpatično, bojim se da to na dugoročnom vremenskom horizontu neće biti dovoljno. Srpskoj političkoj sceni su potrebna nova lica i po mom mišljenju, ovaj protestni pokret je idealno okruženje odakle bi mogli da izađu. Naravno, i takvi predstavnici mogu da razočaraju, da dozvole da ih politika pokvari i korumpira, ali civilno društvo će ih ipak lakše „dohvatiti“, lakše će ih nadzirati, jer su izašli iz njegovih redova”, kaže on.

Konačno, sociološkinja Nevena Novaković ukazuje na klasnu dimenziju diskursa studentskog pokreta. “Jezik i teme koje studenti pretežno koriste, posebno u javnim obraćanjima i putem transparenata, često su bliži srednjoj i višoj srednjoj klasi, što potencijalno isključuje značajan deo radničke klase, poljoprivrednika i ruralnog stanovništva. Ova nenamerna jezička barijera može otežati širu mobilizaciju, iako se donekle prevazilazi direktnim kontaktima tokom šetnji. Ipak, svest o ovoj prepreci i napor da se komunikacija prilagodi različitim društvenim slojevima ostaje važan izazov za budućnost pokreta”, zaključuje ova stručnjakinja.

Nasleđe bunta: Pogled u budućnost angažovane Srbije

“Po meni, prvo i najvažnije je ispunjenje naših zahteva,” sa jasnom odlučnošću kaže studentkinja Anja Stanisavljević. Ali, vizija studenata i studentkinja se ne zaustavlja na pukom ostvarenju trenutnih ciljeva.

“Ono čemu dugoročno težimo jeste građenje nekog boljeg društva”, saglasni su Anja, Nađa i Novak, studenti u blokadi. Taj proces, kako primećuju, već je počeo, polako ali sigurno, sa svakim protestom, svakom blokadom, menjajući svest ljudi, podižući nivo građanske angažovanosti i otvarajući prostore za kritičko mišljenje. “Čak i da se naši neposredni zahtevi ne ispune u potpunosti,” konstatuje Nađa sa nepokolebljivim uverenjem, “znamo da smo već promenili društvo i sredinu u kojoj živimo, i da povratka na staro nema.”

(Storyteller/foto: Autonomija)