Viva España

Šišanje žive ograde zahteva veći stepen koncentracije nego šišanje travnjaka. Primetio sam da mi se pri šišanju žive ograde ne umaraju ruke, nego mi potmulo bridi u kolenima. Kad sam u toku noći, u postelji, u jednom trenutku samo malo pomerio nogu, probudio me je oštar bol u kolenu. Budan sam dočekao zoru. Nisam imao volje da sednem za pisaći sto, pa sam uzeo s police španski zatvorski dnevnik Artura Kestlera. Zahvaljujući jednoj razmeni zarobljenika Kestler izlazi iz zatvora pa ga kabaljerosi preko Gvadalkivira kolima prevoze do najbližeg aerodroma. Kroz spušteni prozor automobila prelazi pogledom preko kafanskih terasa na kojima ležerno sede ljudi pijuckaju obojene limunade i čitaju novine. Te pune kafanske terase i to ležerno čitanje novina bili su ovom piscu, posle višemesečne tamnice u kojoj je čamio kao osuđenik na smrt, prvi znaci slobode. I uz to, dakako, prizori lepih žena. Ali pre nego što je dospeo na britansko tlo, dobio je lekciju iz nacionalne samosvesti. Prevozili su ga jednim malim avionom u neki pogranični gradić nadomak Gibraltara. Na tom letu je pilot diktatora Franka pokazao prstom dole i objasio Kestleru da je to „nacionalna Španija” u kojoj su svi „srećni i slobodni”. Pa je nastavio, aludirajući na Engleze, da se tamo siromašni bore protiv bogatih, dok su u „nacionalnoj Španiji” uveli novi sistem: ne gleda se ko je siromašan a ko bogat, nego postoje dobri siromasi i dobri bogataši, i postoje loši siromasi i loši bogataši. Franko i njegova ekipa su ovako zamišljali nacionalno jedinstvo. I na kraju je trijumfalno još dodao da, „u dubini duše” svaki Španac prihvata Frankov nacionalni program, što dokazuje i to da su čak i crveni – pre nego što su streljani – uzvikivali „Viva España!” I oni su klicali domovini, i oni su umirali za domovinu. Jeziv argument, koji je upadljiv i na levici – setimo se samo da su se i u staljinističkim čistkama žrtve opraštale od života klicajući komunizmu. Krivi su i kad umiru za domovinu, ali su krivi i kad ih ubijaju zbog „nadnacionalnih” ideologija.

Srbin ili Mađar?

Gospodin Z. žučno dokazuje da je Bog bio Mađar. Sve češće se susrećem s ovakvim ili sličnim izjavama. Čuo sam već, naravno, i to, da je Bog bio Srbin. Međutim, u poslednje vreme slabo ko pominje da je Isus bio Jevrejin. Kao da nije pristojno podsećati na tu okolnost. Uticaj crkve raste, ali verska osećanja iz dana u dan slabe. Da je većina vernika pročitala tekstove apostola Pavla, onda bi se nacionalisti postiđeno šunjali ulicama, jer bi od strane svojih sugrađana bili izopšteni. Ne nalazim ništa sporno u tome kad vrli katolici samosvesno brane svoj nacionalni identitet, ali nikako ne razumem zašto kriju kosmopolitski kvalitet svoje vere. To se odnosi i na pravoslavne – zašto se bave više nacijom, nego verom?

Građanin strepi, birokratija se bahati

Jedno je, po meni, izvesno: odluka haškog Međunarodnog suda pravde više je uzbudila političare, nego obične građane. Građani, naime, više strepe od porasta cena, čovek zaista mora dobro da razmisli hoće li na pijaci kupiti kilogram ili dva kilograma paradajza. U seoskim kućama meso se sve ređe pojavljuje na stolu. Radnici strepe da će im poslodavac jednog dana objaviti da je zbog ekonomske krize prinuđen da ih otpusti. Strahuju, i zbog toga pristaju i na neplaćeni prekovremeni rad. Jedino se broj državnih činovnika umnožava, iako su vladini funkcioneri još pre samo nekoliko meseci uveravali narod, i predstavnike Međunarodnog monetarnog fonda, da će administracija biti smanjena.

jul 2010.
(preveo: Arpad Vicko)