nedelja, 29. maj 2022.

Imam utisak da se danas pišu „generacijski” iluzija lišeni romani. Takav je, na primer, roman Viktora Pelevina pod naslovom Generation P. – prava postsovjetska proza. Ne fokusira se na „prokleti komunizam”, na njega, u najboljem slučaju, aludira s vedrom ironijom. Ta proza predočava svakodnevnicu koja je usledila posle tranzicije, posle silovitog nastupa slobodnog tržišta – svakodnevnicu bez iluzija. Glavni junak ovog romanam Babilen Tatarski radi u sektoru ekonomske propagande, dakle u biznisu reklame, jedan je od onih koji „primoravaju ljude da gledaju vatru potrošnje” u svetu u kojem se „milost ispoljava u tome što umesto krematorijuma sad imamo televiziju i supermarkete. Kraj sveta će biti obična televizijska emisija”. Njegov otac je oduševljeni pristalica sovjetskog sistema, a Babilen je predstavnik generacije koja se u novom potrošačkom društvu, bez korena, batrga između halucinacija i stvarnosti. Prošlost živi samo u pramenovima, tako da nije čudno da se postavlja pitanje, koga predstavlja jedan lik na poštanskoj marki sa neobičnim cilindričnim šeširom na glavi. „Ne zna se, da li je Lenjin ili Uncle Sam” – konstatuje. Sad više i ne zna da li je uošte vredelo „imperiju zla” zameniti s „banana-državom”. Ne zna, ali ga sad već i ne zanima. Zna samo jedno: „zna samo toliko da se rob koji čuči u svakom sovjetskom čoveku ne usredsređuje na neku određenu oblast duše, već pretvara, spušta na nivo duševne upale trbušne maramice sve što se dešava u maglovitom moru duše”. U „banana-državama nestaje stvarnost”. Na scenu stupa nevidljiva diktatura simulakruma.

petak, 3.jun 2022.

Noćas sam čitao novelu Beli četvorougao ruskog pisca Vladimira Sorokina. Simultana, nemilosrdna parodija socijaliatičkog realizma i putinovskog sveta, što je toliko razbesnelo jednu proputinovsku udrugo da je autora obeležila kao nepatriotu i kao pornografa. Na početku novele narator obznanjuje da izvesne osobe pod uticajem nepoznatog narkotika u okviru jedne talk-show emisije postavljaju pitanja o Rusiji, o onoj grandioznoj, fantastičnoj i u svakom pogledu nepojmljivoj Rusiji koju stranci, ma kakvi mudraci bili, a i njeni sugrađani, nikad neće razumeti. Učesnici ovog talk-showa skreću razgovor na onih deset miliona žrtava koje je „poubijao monstrum zvani Sovjetski Savez”. Malo kasnije se javlja Aksiom: „Naziv države je promenjen, ali geni monstruma su isti”. Sorokin negira da svojim romanom provocira. Nikog ne želi da provocira, on samo u drugačijem svetlu postavlja oštra pitanja koja dotiču neuralgične, bolne tačke društva. Upravo zbog toga se društvo od tih pitanja, kao od uboda igle, strese ili se ozbiljno prestraši. Međutim, ova pitanja se moraju postaviti, jer vrlo dobro zna da je još u detinjstvu udisao vazduh nasilja, i da je čitav Dvadeseti vek bio ogrezao u krvi. I Rusija je gazila u krvi do kolena. Svoju književničku karijeru počeo je s pitanjem: zašto ljudi u Rusiji ne znaju da žive bez nasilja. Sorokin to pitanje ne izlaže s uobičajenim metodama. Žali što je Rusija propustila šansu, u devedesetim je još nastojala da se priključi Evropi, a onda je poslednjih 15-16 godina zauzela sasvim suprotan kurs, i sad je veoma, veoma daleko od nje, rekao je Sorokin u intervjuu budimpeštanskom nedeljniku HVG, još pre izbijanja ukrajinsko-ruskog rata. U tom intervjuu pominje i svoj roman Telluria. Romaneskna slika sveta, ustrojenog 1913, čija se radnja odigrava sredinom Dvadesetprvog veka, jeste jeziva: Evropa se raspala. Ruska Federacija je u ruševinama. Sorokin je ovaj roman pisao u Berlinu, gde je sa zaprepašćenjem postao svestan da je došao kraj razdoblju mira nakon završrtka Drugog svetskog rata.

nedelja, 5. jun 2022.  

Vraćam se odmah – poručuje kovid koji je razotkrio i produbio sve boleštine pobedničkog kapitalizma. Siromašni su postali još siromašniji, a bogati još bogatiji. (…) Postaje očigledno da politička klasa, nastala posle tranzicionih promena, uistinu štiti interese krupnog kapitala, osigurava njegovo nesmetano delovanje. Dodao bih, da i sadašnji ukrajinski rat odgovara krupnom kapitalu, bez obzira na to da li se političari zalažu za mir, ili podstiču nove sukobe. I u Rusiji, i na Zapadu, ali i u zlosretnim srednje-istočno-evropskim i balkanskim zemljama, ojačao je autokratske sisteme. O pobunama, o otporu, jedva da i ima vesti, na izborima takozvana radnička klasa svoje glasove daje desnici, a onoj levici koja je objavila nestanak kapitalizma, nema ni traga ni glasa. Još životari tu i tamo neka bunovna levica i jedan bespomoćni neumešni libralizam. Za mene je, međutim, najbolniji onaj sloj inteligencije koji se predao, potčinio, i sad nastoji da umiri svoju savest. Ima izuzetaka, ali oni bivaju vrlo brzo marginalizovani: ko se osmeli da digne glas, smesta biva uklonjen iz sveta marketinga. Umirujemo sebe, ekstremna desnica je nešto oslabila, na to ukazju i rezultati nekih nedavnih izbora, ali nemojmo da se zavaravamo: one krajnje desničarske ideje, kao masovna osećanja, i dalje jačaju kako među gubitnicima tranzicije, tako i u demokratiju razočaranim širokim narodnim masama. Još malo pa će se ispostaviti da je na izborima desni centar moguće zaobići samo sa pozicija krajnje desnice. Pogledajmo šta se dešava u Srbiji u kojoj već i znatni deo opozicije podržava politiku ruskog predsednika. Ukrajinski rat je pokazao koliko su u Srbiji jake i masovne proputinovske snage. Ovaj bučni sloj u Putinu ne vidi agresora, već predstavnika novog pogleda na svet. Bojim se da će demokratija ostati nezaštićena naspram autokratije. Evropska unija tapka u mestu, sa pravom na veto lako može da bude paralizovana. Priznajem da je pravo na veto s jedne strane opravdano: onemogućava da veliki potisnu male. S druge strane je, međutim, i opasno, jer mali mogu da ucenjuju demokratiju. Pa nije ni čudno što je Leh Valensa, dobitnik Nobelove nagrade za mir i bivši predsednik Poljske, u intervjuu za portal Interia izložio ideju po kojoj bi Evropska unija morala sama sebe da raspusti, i da na taj način omogući rađanje jedne nove unije, u kojoj Poljska i Mađarska ne bi imale šta da traže. Ne znam da li bi to onemogućilo širenje novog pogleda na svet, ali za sada Valensin predlog nije realan. Samo što se svet brže menja no što mi pretpostavljamo. Ko bi pomislio da će u Varšavi biti upriličene demonstracije protiv Viktora Orbana? Ukrajinski rat je kolateralna šteta jednog velikog rata dva svetonazora. Nekadašnji hladni rat između Istoka i Zapada vođen je između realnog socijalizma i kapitalizma. Današnji konflikti za sada se još nisu iskristalizovali i još su previše fluidni. Nema više radikalnih socijalnih reformi ili revolucionarnih programa. Slavoj Žižek u svojoj novoj knjizi (Pandemija II, Akademska knjiga) citira junaka jedne video-igre: „Nema ni govora o tome da se svet promeni, već samo o tome da učinimo sve što je u našoj moći da svet ostane onakav, kakav jeste.” Suprotno tome, Žižek predlaže da iz korena promenimo svet, da bismo ga sačuvali onakvim kakav jeste.

Danas niko ne želi da promeni svet. Članovi današnjnjeg intelektualnog establišmenta podsećaju na junake terase Musilovog romana Grand Hotel Ambis, s tom razlikom što su, dok s uživanjem pijuckaju šampanjac, svesni da je taj šampanjac gorak. I šta bi drugo mogli da učine, nego da kisela lica nastave da pijuckaju šampanjac raspravljajući pri tom o lepoti ambisa. Lepota, samociljna umetnost ponovo je u modi, sada u diktaturama slobodnog tržišta. O ambisu danas nastaju pesme natopljene veltšmercom, i groteskni romani. Na rubu ambisa, Muzil je nemilosrdnom ironijom predočio grotesknu sliku jednog razdoblja, dance macabre svetonazora. Danas je ironija tek pitanje pukog stila, ali je nestala slika razdoblja, ovde danas nema ni govora o dance macabreu svetonazora, jer u današnjoj književnost je preporučljivo izbegavanje bilo kakvih svetonazora. Možda na Zapadu… Šta nam je preostalo? Bojim se, samo memento  Gašpara Mikloša Tamaša: „Moramo da se naviknemo na to, da pripadamo jednoj više puta poraženoj manjini. (…) „U najboljem slučaju sistem nas održava u životu, poput kakvog kurioziteta, kao parčence prošlosti, muzejski eksponat – među nama i sasvim mlade”.

Preveo Arpad Vicko