petak, 29. jul 2022.

Čitam jučerašnji i današnji broj Nove. Jedan od funkcionera Socijalističke partije Srbije prihoduje 34.000 evra, mesečno, osim toga pripada mu i 100.000 evra bonusa, godišnje. Zbilja impozantni prihodi – mogao bi da bude i moto Socijalističke partije Srbije. Ili njena ideja-vodilja. To nazivaju socijalnom istinom i programom kleptokapitalizma. Pobedom „slobodnog tržišta”. Na to mogu samo da odmahnem rukom i da čitam dalje. Razgovor sa novosadskim piscem Slobodanom Tišmom. Zanimljivo je to što se i on javlja sa autobiografskim romanom. Jedna njegova rečenica pobudila je moju radoznalost. „Vojvodina je uvek bila podeljena na one koji su gledali prema Srbiji i one koji su gledali prema Evropi. Moji preci nisu gledali Austrougarsku kao tamnicu naroda, bili su zadovoljni životom u njoj” – kaže Tišma. Možda će jednom doći i vreme kad će biti korigovana balkanska stereotipija o Austrougarskoj monarhiji. Ja je ne idealizujem, o Monarhiji najradije govorim s musilovskom ironijom, ali je ne povlačim po blatu. Nije bila demokratska, ali ne može biti okvalifikovana kao diktatura ili kao tamnica. Prilikom poslednjeg telefonskog razgovora Vlaho Bogišić mi je nagovestio da će se uskoro pojaviti jedno do sad sasvim nepoznato delo Miroslava Krleže. Veoma me zanima da li je Krleža iznijansirao svoje poglede, utoliko pre što je u potpunosti bio dete Monarhije i ostao takav do kraja života. Ova istorijska uspomena je prodrla i u jugoslovestvo. Bio je Hrvat, sa jugoslovenskom aurom. Zašto ne bi neko mogao da bude Mađar, Srbin, Rumun, Danac, Holanđanin, Francuz i Nemac – sa evropskom aurom? To pitanje postavljam jer je danas sve više onih koji sahranjuju evropski identitet. Ako ovako nastavimo, evropska duhovnost će politički postati sumnjiva.

nedelja, 31. jul 2022.

Na pragu su već vremena u kojima će častan ostati samo onaj ko ćuti. Ostaje već samo pitanje da li sami da otvorimo vrata pred ovom vedrom autokratijom, ili da sačekamo da ona provali vrata. Za sada se još samo šunja oko nas. Mogu da potražim utehu u misli Šandora Maraija: „Ćutanje je u najmanju ruku takav odgovor, kao pisanje”. Ostao je internet, ali senke me i tamo prate. U tom prinudnom ćutanju povremeno promucam jedno NE. Ovim rečima sam završio svoju „pripovest o pikarskom romanu pod naslovom Velika Srednjo-Istočno Evropska Gozba stupa u Pikarski Roman u kojem sam opisao onu burlesku od tranzicije koja nas je dovela tu gde sad tapkamo u mestu. Suviše rano, jer ko bi pomislio da će postsocijalistički tranzicionari posle postmoderne gozbe vitlajući nacionalnim zastavama jurcati od zida do zida u nadmetanju ko je „nacionalniji”. Trebalo je blagovremeno reći NE. Čini mi se da je u vreme procvata autokratije kucnuo čas da se kaže NE. Bojim se, međutim, da smo ponovo zakasnili. Pomišljam na Adija: „Mi uvek sa svega kasnimo, / Kasne naše snovi, uspesi. / Kasne naše luke, naš mir, naši zagrljaji.”

Po svim znacima, vlastodršci se spremaju da nastave sa kresanjem ličnih prava. I pri tom im nije potrebna gruba sila, i bez nje se šire strogo kontrolisane, spasiteljske, kolektivističke ideje. Počinje sa sejanjem straha. Ugnezdio se među nas kolektivni strah. Strahujemo od budućnosti, od slobode, od radništva, od stranaca, od izmišljenog i stvarnog neprijatelja. Strahujemo – dobrovoljne smo, dakle, sluge. Ovako služimo vladajućoj klasi, jer danas se pod tim podrazumeva patriotizam i odanost naciji. Obuzeti ovim strahovima „bezazleno” bauljamo u „dobrovoljno sluganjstvo” koje je unekoliko podnošljivije od presne sile. Dotle smo dogurali. (…)

ponedeljak, 1. avgust 2022.

Političari pokreta Naša Domovina i određujući, merod protagonisti kranje desnice na festivalu Mađarsko Ostrvo izložili su svoja gledišta o položaju i stanju sveta i Mađarske. U okviru završne debate najveće manifestacije nacionalnih radikala, razgovor su vodili Laslo Torockai i Žolt Ćirćan. Ćirćan ne bi žalio ako bi Evropom dominirala ruska kultura. Opozicioni političar je pohvalio tušvanjoški govor premijera Viktora Orbana. Prava mađarska burleska – opozicionar hvali premijera, ali istovremeno i skreće pažnju publike da je mađarska krajnja desnica ispred Fidesa za čitavu jednu deceniju. Po njegovoj oceni, Zapad je uvalio Ruse u „treći svetski rat koji već traje od 2014. godine“. Nije Putin ratni zločinac, već lideri Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Navija za Ruse, nada se da će Rusi isprašiti krajnje liberale sa evropske scene. Zatim je postavio pitanje: Brisel ili Moskva? Moskva! – klicali su iz publike. Tako je – odgovorio je Ćirćan – oslobodimo se konačno od toga da Rusiju posmatramo kroz naočare prošlosti – rekao je, i taj odgovor me je podsetio na pedeset i šestu, i na Mađare koji su prebegli u Jugoslaviju. O Rusima su govorili u jezivom strahu. Ruski vojnici, ruski tenkovi. Generacije se sećaju ovog užasa. Deda moje žene proveo je dugi niz godina u ratnom zarobljeništvu u Sibiru, odakle je kući doneo jedno parče od 20-25 centimetara dugačku bodljikavu žicu. Za uspomenu iz one ograde s kojom je bio opkoljen. Gladan je radio, umalo se nije smrznuo. Pripadao je malom broju onih koji su se vratili kući. (…)

četvrtak, 4. avgust 2022.

Novi Sad se danima pripremao za državni komemorativni skup posvećen sećanju na sve stradale i prognane Srbe povodom 27. godišnjice akcije hrvatske vojske i policije. Čini se da i gradska uprava želi da se pokaže. Na skupu u centru grada pojavili su se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, patrijarh Porfirije i Milorad Dodik, srpski član predsedništva Bosne i Hercegovine. Po novosadskom gradonačelniku Milošu Vučeviću, Novi Sad je izabran za mesto održavanja centralne manifestacije jer je prema procenama oko sto hiljada iz Bosne i Hrvatske prognanih Srba baš u ovom gradu pronašlo svoju novu domovinu. U intervjuu za Televiziju Pink novosadski gradonačelnik je rekao da nikad neće razumeti one Srbe koji danas letuju u Dalmaciji, Istri i na ostrvima, jer mora da je prilično neprijatno da budete Srbin u Dalmacjiji i da sutra slušate Hrvate kako pričaju da su pobedili proteravši Srbe. Jedino da uzmu veliku bocu kiseonika i da zagnjure pod more da ne bi ništa ni videli, ni čuli –rekao je Vučević. Autobusi se preplavili Novi Sad, na novosadskom Trgu slobode se okupila velika masa ljudi. Patrijarh Porfirije je govorio o kontinuiranom progonu Srba u Hrvatskoj i operaciju Oluja doveo u vezu sa Jasenovcem. Milorad Dodik se nije dvoumio: po njegovom mišljenju Oluja je bila genocidna i pomenuo je mogućnost ujedinjenja Srbije i Republike Srpske. Vučić se prihvatio uloge pomirljivog političara. Srbija hoće mir, ali više nikad neće dozvoliti da ponize Srbe. Predsednik Belorusije, Lukašenko, međutim, kao da je upozorio učesnike ovog skupa: Srbija mora konačno uvideti da ne može sedeti na dve stolice.

Preveo Arpad Vicko