Izdaja šezdesetosme

U okviru Novosadskog književnog festivala, na lađi Zeppelin, ukotvljenoj na dunavskom keju, veče posvećeno mom književnom delu. Sipila je neka kišica koja je, po pravilu, loš predznak bar što se posećenosti ovakvih događaja tiče, međutim, prostrani „brodski salon“ je prepun. U publici zapažam moje kolege, novosadske pisce, a na zadovoljstvo svih nas pojavio se, sa suprugom, i gospodin Jovan Dejanović, nekadašnji gradonačelnik Novog Sada. Novosađani se i te kako sećaju da je u njegovo vreme, od 1974. do 1982. godine, dakle, za dva gradonačelnička mandata, odnekud dunuo dobar vetar u leđa gradskim kulturnim i sportskim ustanovama, i da se za njegovo ime vezuje izgradnja takvih zdanja kao što je sportsko-poslovni centar (SPENS), nova, savremena zgrada Srpskog narodnog pozorišta, tada je završena i izgradnja mosta Slobode, on je inicirao i revitalizaciju starog gradskog jezgra, tada su vraćene granitne kockice u Dunavsku ulicu… Novi Sad se tada prolepšao, centar grada je živnuo, sve je poprimilo, da tako kažem, „urbaniji“ izgled. Tema dobrog dela razgovora bio je Novi Sad – umetnici Srpskog narodnog pozorišta čitali su odlomke iz moje drame Judita koju je u to vreme ovo pozorište planiralo da izvede na velikoj sceni, bilo je dogovoreno da predstavu režira Haris Pašović – da nije potom bilo onako kako je bilo. Posle jogurt-revolucije, naime, nova uprava pozorišta izašla je s novim planom repertoara u kojem za Juditu već nije bilo mesta. U razgovoru s publikom osvrnuo sam se na znamenitu 1968. godinu, pomenuvši roman Dupla ekspozicija koji govori upravo o izdaji šezdesetosmaških ideala. Generacije koje su rođene neposredno pre i posle Drugog svetskog rata, te izgubljene, „proćerdane generacije“ su odgovore, što su dopustile da budu stešnjene, saterane u ona olovna vremena koja su usledila posle 1971. godine, a čiji je antiliberalni kurs vodio direktno u Miloševićev autoritarni režim.

Hrvatski Faust – ovde i danas

Iz Zagreba mi se javlja prijatelj Slobodan Šnajder, kaže da će ovih dana navratiti u Novi Sad. Novosadsko Pozorišta mladih prikazaće krajem oktobra njegovu dramu i želi da prisustvuje probama. Poslednji put smo se sreli prošlog decembra u Zagrebu, na premijeri Neoplante. A pre toga obojica smo učestvovali na nekim književnim skupovima u Beču i u Berlinu. Pre rata su naši susreti bili još češći i na još više mesta. Šnajder je pisao pogovor za moj roman Dupla ekspozicija. Smatram da je njegov komad, Hrvatski Faust jedan od najboljih jugoslovenskih drama, Šnajder je među nama „pozorištancima“ bio možda najosteljiviji seizmograf. Mislim da su u zabludi oni koji misle da Hrvatski Faust govori samo o nekom specifično „hrvatskom“ svetu – ne, svakim danom postaje sve jednoznačnije da je reč o nepatvorenoj srednje-istočno-evropskoj drami. On je među nama prvi primetio oživljavanje avetinjskog duha tridesetih godina prošloga veka.

Franespanski jezik

S ne malim uzbuđenjem čitam novi roman Gonkurovom nagradom odlikovane književnice Lidije Salver, Ne treba plakati. Posve mi je razumljivo da u vojvođanskom mađarskom književnom životu nema ni reči o tom delu, naime, roman Ne treba plakati daleko je od današnjih budimpeštanskih književnih kanona. Radnja romana se ne odvija u Parizu, niti u Večnosti, nego u Španiji tridesetih godina prošlog veka. Spisateljica, poreklom iz doseljeničke porodice, progovara na dva glasa, jedan „glas“ romana pripada katoličkom i konzervativnom piscu koji je u početku imao simpatija prema Frankvim falangistima, međutim, potresen njihovim zločinima postaje njihov kritičar. Drugi glas je glas naratorove majke koja se, podsaknuta pariskim studentskim protestima 1968. godine, poistovećuje s „velikim revolucionarnim karnevalom“. Ređaju se i komunisti i anarhisti, svi raspravljaju o smislu života i revolucije. Spisateljica ne štedi katoličku crkvu, izaleže svoje političke stavove što je u savremenoj frnacuskoj prozi skoro samo po sebi razumljivo. Majka svoju priču kazuje kćerci, sa 75 godina zakašnjenja, na jednom neobičnom jeziku, kritičari su ga nazvali „francespanskim“. U francuski tekst, naime, podire ogroman broj španskih reči, idioma, pa i čitave rečenice. Čitajući ovaj roman shvatamo najednom i to da ovo delo nije slučajno nastalo baš danas, kad mnogi od nas podsećaju na oživljavanje tih avetinjskih tridesetih godina – uostalom, roman ne govori o prošlosti, već o vremenu prošlom koje se kradomice vraća i razara sadašnjost. Imajući to u vidu, već ko zna koji put sam prinuđen da konstatujem, da kao trajna vrednost ostaju ona književna dela, u čije se živote upliće svet. Sve drugo je unutrašnja stvar književne kaste.

Evro-utopija?

„Posve je moguće da je ideja Evropske unije bila, i ostala, utopija“, pisao je Zigmund Bauman u jednom prošle godine publikovanom eseju (Kuda ide Evropa?). Još je, kao utehu, dodao da je „u svakom slučaju to bila, i da ostaje, jedna aktivna utopija…“ Nisam siguran, da li mi je ostalo snage za aktivnu utopiju. Malaksao, iscrpljen posmatram šta se oko mene događa, ali pri tom ne mogu a da ne primetim koliko brzo prolazi vreme. Kao da smo se juče, naivno, oduševljavali Evropom. Nisam slutio da su nacionalne političke elite već tada s puno rezervi pristupali ideji Evrope, i to naročito u Istočnoj Evropi, gde je evropska liberalna demokratija, kako se pokazalo, nespojiva sa tradicionalnom autokratskom vladavinom. Mada, pretpostavljam da problem nije samo u tome. Mislim na velike zapadne kompanije koje se „kod kuće“ ponašaju odgovorno, pomažu kulturu, ali se u Istočnoj Evropi bahate kao kolonizatori. Ni malo ih ne zanima lokalno društvo, spremni su da se uortače i sa samim đavolom samo da utrape svoju robu i da ostvare što veći profit. Kapitalizam pokazuje svoje najbrutalnije lice u Istočnoj Evropi. Da li je moguće, da će Evropu rasturiti isti onaj kapitalizam koji je tu istu Evropu i stvario? Zašto da ne?

Uspomena moje naivnosti

Putujem u Beograd na prijem koji nemački ambasador priređuje povodom 25. godišnjice rušenja berlinskog zida. Posle diplomatski intoniranog pozdravnog govore nemačkog ambasadora, zvanicama se s nekoliko reči obratio i srpski premijer, Aleksandar Vučić. Priznao je da pre četvrt veka, kad je Srpska radikalna stranka bila na putu ka vrhuncu svoje moći, nije prepoznao istorijski značaj tog događaja. Neobična je to koincidencija. Milošević je pao pre 15 godina. Nacionalizam je ponovo pobedio, zabeležio sam te noći u svoj dnevnik. Nadao sam se, ali ni sam ne bih mogao reći, konkretno u šta. Sad već znam da sam bio naivan. Tada je počelo razdoblje kameleona, falš-špilera, prevaranata. Oni su zaposeli ove prostore.

oktobar 2015.
Preveo Arpad Vicko