ponedeljak, 25. januar 2021.

Analitičari procenjuju kakve bi posledice mogle da ima izbor Bajdena u pogledu Mađarske i Srbije. Ne čitam Bajdenove misli, ne pada mi na pamet da se upustim u bilo kakva predskazanja, ali je lako moguće zamisliti da nije bio srećan kad su do njega doprle vesti da su ga neki članovi mađarske vlade optužili za korupciju, i to nakon što je i senat, u kojem većinu čine republikanci, ustanovio da o tome nema ni govora. Možda je i u Srbiji nekima neugodno, jer se dobro sećaju Bajdenovog čuvenog govora u američkom kongresu 21. juna 2001. godine, u kojem je Miloševića nazvao (posle Hitlera), najopasnijim evropskim političarem koji je na Balkanu pokrenuo četiri rata i sprovodio etnička čišćenja. Bajden je odobravao i vazdušne udare NATO pakta, nije uvažio upozorenja srpskih provladinih akademika i profesora prava. Davno je to, doduše, bilo, i kao što nas uče političari: zaboravimo prošlost, mislimo na budućnost. Možda je to i tačno, ali ako već po direktivi guramo prošlost u zaborav, zašto nazivaju generale iz ona četiri rata – narodnim herojima? To će već biti malo teže objasniti Bajdenu.

sreda, 27. januar 2021.

Večeras je u Beogradu otkriven spomenik Stefanu Nemanji. Prema izvešajima reportera s lica mesta, spomenik je, zajedno s postoljem, visok 23 metra. Svojevremeno je Šopenhauer dao Nemcima koristan savet. Ako hoćemo da naši gradovi budu lepi kao italijanski, pisao je, onda trotoari moraju biti tako popločani, kao što su popločani italijanski treotoari, i neka se okane da podižu kipove na postolju u visini kuće, nego da – naprosto – oponašaju Italijane. Nemci su poslušali savet filozofa, ali je sva prilika da je Šopenhauerov savet kod nas naišao na gluve uši. Pločnici su i u Beogradu, i u Novom Sadu, puni rupčaga, ali postolja su zato grandiozna. (…)

četvrtak, 28. januar 2021.

Revolucije izbijaju kad drugog izlaza nema – pisao je Ralf Darendorf. Ali šta ako svi priznaju da drugog izlaza nema, da je revolucija neizbežna, ali nema revolucionara? Revolucija će biti novi Godo za koga će inteligencija, na konferencijama organizovanim uz podršku mađunarodnih fondacija, svečano objaviti da nikad neće stići, jer niko neće revoluciju. Revolucija je na neodređeno vreme odložena.

petak, 29. januar 2021.

U vezi sa mojom knjigom dnevničko-esejističkih beleški Exterritorium, često me pitaju zašto nisam napisao roman o jugoslovenskim ratovima. Odgovor je jednostavan: u Srbiji nije bilo rata! Nisam hteo da parazitiram na autentičnim pričama bosanskih i hrvatskih pisaca, jer sam imao osećaj da, ako je reč o ratu, nema mesta nikakvoj fikciji. Doživeo sam, međutim, nešto drugo, što bih nazvao doživljajem vakuuma, u kojem se stvarnost pojavila pod maskom fikcije. O tome sam i pisao u jednoj esejističkoj knjizi pod naslovom Vitgenštajn i čije se zaključno poglavlje pojavilo kao novela u jednoj antologiji savremene pripovetke. U onom zatvorenom krugu, u koji sam početkom devedesetih godina stešnjen, u senci jugoslovenskih etničkih i verskih ratova, odvijao se jedan drugi i drugačiji rat: rat brutalnih diskursa, u kojem je uništena jedna zemlja, uništena ideologija socijalizma, u kojem je rođen krvavi kapitalizam i, zajedno s njim, prvi u Evropi, rasplamsao se nacionalni populizam i na scenu stupila harizmatička vlast u kojoj, prema Maksu Veberu, politika poprima skoro verski karakter. Izbrisane su i prošlost, i budućnost, ispražnjena sadašnjost postala je bezobalna. Slobodan Milošević, komunistički predsednik, pretvorio se u versku ikonu. U toj atmosferi je uspostavljen i višestranački sistem, koji do danas nije bio u stanju da se oslobodi nostalgije za novim harizmatičkim vođom. Stvrdnuo se vazduh, kroz prozor sam posmatrao lelujave senke i priznao da pukim negodovanjem nisam više u stanju ni sebe da utešim i opravdam. Uobičajeno strujanje vazduha je prekinuto. Jezivu kakofoniju je bez ikakvog prelaza zamenila tišina, kao da smo čekali prvi puščani hitac. Porađala se zemlja i u ratu duša rodila se prošlost.
Sve manje sam u stanju da mislim na sadašnji brutalni javni jezik. Naprosto ne nalazim za njega reči. Ne znam ni to, šta ga inspiriše? Žudnja za senzacijom? Ideološki fundamentalizam? Želja za isticanjem? Karijerizam? Ili, kako sam prošli put napisao, herostratska strast? Širi se zlokobni autokratizam u kojem će pobediti onaj ko je najglasniji i najgrublji. Nisam slučajno pre nekoliko godina citirao pesnika Lerica Saboa. „budućnost pripada / najbestijalnijem”. Fašista, rasista, veleizdajnik, strani plaćenik – to su reči koje su ušle u svakodnevni život. (…) Zanimljivo je i to, da u poslednje vreme uglavnom ljudi iz vlasti kvalifikuju ovim atribucijama svoje protivnike.

utorak, 2. februar 2021.

(…) Na jednoj tački, u neverici, često ustuknem. Bojim se da se izjasnim o kukavičluku naroda i nacija, i s onom izanđalom frazom izbegavam da progovorim o tome, da je narod nedužan. Kao i mnogi drugi, ni ja nisam u stanju da se oslobodim fame o nedužnom i prevarenom narodu. Kritikujem autokrate, političare, ali šta da mislim o narodu koji ih je na slobodnim izborima izabrao? Volter je bio otvoreniji. „Čisti despotizam – pisao je Volter – jeste kazna za loše vladanje ljudi. Ako neko, ili nekoliko osoba potčini jednu ljudsku zajednicu, to je očigledno moguće samo ako ni zajednica nije dovoljno hrabra, ni dovoljno inventivna da sama upravlja sa sobom. Slične nedoumice su me iskušavale i u jesen 2000. godine, za vreme demonstracija protiv Miloševića. Čudesno je lep bio septembar te godine, nikad ranije nisam video tako blistavo plavo nebo iznad Novog Sada. Trčali smo s Anikom svake večeri na Trg slobode, da učestvujemo u demonstracijama protiv Miloševića. Imao sam zviždaljku, i ja sam zviždao u masi, ali nisam bio u stanju da glasno vičem, „crvena bando”, ne samo zbog toga što tu vlast nisam smatrao „crvenom” nego zato što je to već bilo lično. Nisam psovao zajedno s masom, nisam psovao ponaosob Miloševića ili njegovu porodicu.
Kad sam zviždao, to sam doživljavao kao pobunu protiv pojave, a da sve ostalo govori o ličnostima. Mislio sam da je Milošević samo predstavljao one ideje koje su prebivale u duši masa. Zviždao sam, ali pred mojim duhovnim očima su se pojavile scene iz nedavne prošlosti. Video sam masu koja je skandirala Miloševiću. Među njima je bilo i običnih građana koji nisu za to očekivali neku protivuslugu. Nisu bili nacionalisti, već su samo verovali u bolju budućnost. Mnogi su dokazivali da nisu šovinisti, jedino žele da se ponose svojom nacionalnom pripadnošću. Zato su obožavali Vođu. Da li su zbilja bili nedužni? Iste parole su uzvikivani i tada, iste slogane čujem i danas, a na koje sam se već toliko navikao da više i ne reagujem na njih. Tadašnji Vođa je nestao sa scene, ali ideja ga je nadživela: „nedužni” slogani su ostali. Bilo bi korisno da se malo više posvetim Volterovom upozorenju, mada se bojim da nikad neću moći da razrešim svoje dileme.

četvtak, 4. februar 2021.

Bombastična vest iz Srbije: tužilaštvo je podiglo optužnice protiv jedne grupe „fudbalskih navijača”, zvanih Janičari. Optužnica ih tereti za nedozvoljenu trgovinu narkoticima, za raznovrsna zlodela, među njima i za otmice i ubivstva. Uhapšen je i njihov vođa, Veljko Belivuk. Naravno, „fudbalsko navijačenje” je samo neka vrsta šifre, nezavisna štampa piše da je reč o mafijašima koji su se oteli kontroli države. Da li su sebi dozvolili više no što im je bilo dozvoljeno? Takve priče čitam u nezavisnoj štapi, i pri tome se svaki čas postavlja pitanje: da li će sudovi i tužilaštva rasparati one niti koje vode do jednog ili drugog člana u vrhovima državnog aparata.

subota, 6. februar 2021.

Kratka šetnja, dobrovoljni krantin je učinio svoje. Osvrćem se oko sebe i imam osećaj da poznate ulice, gradske četvrti zure u mene kao u stranca. Neko vreme uživam u blistavom suncu, zatim se vraćam za pisaći sto. U glavi mi se odnedavno mota rečenica velikog pisca dnevnika Žila Renara. „Svaki dnevnik je bekstvo”. Duboko je u pravu: dnevnik je žanr bekstva i monologa. S tom rezervom, da svedok više nema kud da pobegne. I exillium je pod prismotrom. (…)

nedelja, 21. februar 2021.

Povodom smrti Rona Roulsa (1921-2002, sve merodavne evropske novine se prisećaju ovog sjajnog američkog liberalnog filozofa. (…) Popodnevna šetnja. Zastave na pola koplja. Grad je proglasio dan žalosti. Na bilbordu ispred naše zgrade radnici javnog komunalnog preduzeća polako, promišljeno se penju visokim merdevinama, na 50 autobuskih stanica izlepljuju 40 belih megaplakata sa po jednim stihom Đorđa Balaševića, na takav način iskazujući sećanje preminulog pesnika. Nad smrću velikog kantautora žaloste se i vlasti, i opozicija. Porodici su telegrame saučešća uputili predsedica vlade Ana Brnabić i patrijarh Porfirije. U Novon Sadu i u gradovimn bivše Jugoslvije ožališe ga na hiljade obožavalaca.
Provladini tabloidi koji su ga nekad blatili na sav glas i na svakom koraku, sada mu ispisuju panagirike oduševljenja. Balaševića sad svako prisvaja. Istaknuti novosadski intelektualci smatraju da je Balaščević na najbrilijantniji način izrazio duh Novog Sada.
Uveče čitam odlomke iz romana Upotreba čoveka – roman, zapravo, o Novom Sad.

Preveo: Arpad Vicko