Nema zaustavljanja na nizbrdici

Peščanik se više ne emituje na radijskom programu B92. Njegove urednice su, naime, izrazile svoje očekivanje da ova medijska kuća uputi izvinjenje gledaocima jer su dvoje njenih gostiju, Kosta Čavoški i Ljiljana Bulatović, u jednoj emisiji poricali genocid počinjen u Srebrenici i glorifikovali Ratka Mladića optuženog za srebrenički genocid pred haškim tribunalom za ratne zločine. Direktor B92 je odbio da to čini, čime je porekao prošlost ove medijske kuće. Već duže vreme se primećuje da ova medijska kuća više nije ona koja je nekad bila, i nije ni malo čudno što njeni nekadašnji verni gledaoci prelaze na internet. Ali ova emisija je bila sam sunovrat. U prvi mah sam pomislio da je nekakvom greškom emisija poverena novinarki koja nije dorasla tom zadatku. Nadao sam se da će se redakcija sutradan izviniti za ovaj profesionalni skandal. To bi priličilo ovoj televiziji. Ali to se nije dogodilo. Direktorka je stala u odbranu te emisije, s obrazloženjem da je komercijalnoj televiziji sve dozvoljeno. Počinje, dakle, rasprodaja.

Romantizam i nihilizam

I Dobrica Ćosić – u  novoj zbirci svojih dnevničkih zapisa (U tuđem veku) – kao najvećeg uništitelja srpskog identiteta, imenuje Josipa Broza Tita. Prema njegovom mišljenju Tito je hteo da iz Srba iskoreni nacionalno osećanje, a vojvođanske i bosanske Srbe je „rasrbljavao”. Nešto je, međutim, izmaklo njegovoj pažnji, ono za šta je Titova odgovornost nemerljiva – a to su zločini počinjeni 1944/1945. godine, koji su rezultirali, pored ostalog, nemačkim i mađarskim masovnim grobnicama. Ako i narednih decenija Amerika bude ostala vodeća sila u svetu – piše Ćosić – Srbe očekuje sudbina Hazara, što znači da će nestati s lica zemlje. Ali Ćosić se tu ne zaustavlja. Otac nacije, barjaktar romantičarskog shvatanja nacije, piše o kriminalizovanoj srpskoj naciji. Između nacionalnog romantizma i nacionalnog nihilizma je samo jedan korak.

Zlaćane partijske bukagije

Verovao sam da će demokratija poštovati slobode. Istočna demokratija, koja je svom težinom nalegla na bivše socijalističke zemlje, ne brani slobode, nego partije. Zato i nose toliki zlaćane partijske bukagije.

Sokrat u ekspres-kapitalizmu

Oni koji s vremena na vreme dizanjem ruke daju svoj glas „za”, ne bi trebalo da smetnu s uma da je i Sokrat osuđen na smrt demokratski, većinom glasova. A tu okolnost bi naročito trebalo imati na umu u današnjoj demokratiji ekspres-kapitalizma.

Velika avantura

Po srednje-istočnoevropskim metropolama se šepure sumnjivi klipani. Njima je dosta demokratije, humanizma, sloboda. Pojma nemaju da je demokratija još daleko, humanizam pominju samo o praznicima, a slobode su varljive. Dosta im je i političara-karijerista, koji gledaju samo interes vlastitog džepa. Dosta im je poslušnih, koristoljubivih, podmuklih roditelja. Dosta im je svega. Željni su avantura i idealizuju nasilje. Ekstremno desničarski diskursi znače za njih poslednju slamčicu i veliku pustolovinu. Bojim se da će takvih biti sve više.

Pouka

„Ali šta je nacija naučila od Trijanona? Ništa!” – uzdiše Šandor Marai u zimu 1944. godine. „Odgojila je jednu cicijašku, bahatu, sebičnu i nekulturnu srednju klasu, i prezirala je sve, zazirala je od svega što je prava kultura.”

jun 2011.
(preveo: Arpad Vicko)