Test znanja jezika u Južnom Tirolu

Pre polaska još jednom prelistavam u hotelu južnotirolske nemačke novine. Ne bave se lokalnim političarima, utoliko više pažnje posvećuju, međutim, lokalnim događajima. I kulturi, što je za mene najvažnije. U jednim čitam o testu znanja jezika u oblasti javne uprave. O čemu se radi, raspitujem se kod domaćina. Onaj ko želi da radi u organima javne uprave, u gradskoj većnici, na pošti, železnici, i tako dalje, mora da prođe kroz testove znanja kako italijanskog, tako i nemačkog jezika. A ispit nije baš lak, dodaju ozbiljno. Na železničkoj stanici u Bolcanu, gradiću sa većinskim italijanskim stanovništvom, lepo piše: Bolzano – Bozen. Dakle, i na nemačkom. Vidi se da su i u ovom gradu polagali ispite iz znanja jezika.

Manjinski radikalizam

Prispevši u Trst, upućujem se ravno u Kafe San Marko, pre svega zbog toga što je taj kafe jedno od poprišta događaja iz moje knjige Priče iz donjih predela. Na ulazu naprosto ustuknem – sve je tačno onako kako je bilo pre 45-50 godina. Od tada nisam bio u Trstu. Na policama knjige Virđilija Đotija, Itala Sveva, Đorđija Vogera, Klaudija Magrisa. Naravno na tim policama ima mesta i za knjige Džejmsa Džojsa, i on je često navraćao u ovaj kafe. Naslušao sam se neobičnih manjinskih priča u tršćanskom kafeu San Marko. Kafanu je u duhu iredentizma otvorio jedan Italijan iz Dalamcije, pa je to mesto bilo pod stalnom prismotrom austrijske policije, a jednom je ta policija tako silovito „dejstovala” da je razbila sav inventar kafea. Ovde su se sastajali Italijani sa Istre, koji su 1914. štedro radili na tome da se Trst pripoji Italiji. I na čiji su otpor naišli? Na otpor tršćanskih Italijana, koji bi najradije i dalje ostali u Austrougarskoj monarhiji. Da je samo od njih zavisilo, i ostali bi tamo. Ali ruralni Italijani, koji su živeli u provinciji, i u manjinskom položaju, uspeli su u svom naumu; međutim, tršćanski Italijani, naročito intelektualci, osvojili su kafe San Marko. Ovde je proučavao berzanske kurseve Italo Svevo koji je, zahvaljujući tome, u prepodnevnim časovima solidno uvećavao svoj imetak, a posle podneva je u ovom kafeu sa svojim prijateljima raspravljao o smislu života. Klaudio Magris je Kafe San Marko nazvao pravim srednjoevropskim svetilištem. Neobična istorija ovog kafea može da se svrsta, dakle, u red neobičnih priča o manjinama. Nekadašnje italijansko iredentističko „gnezdo” pretvorilo se u srednjoevropsko „svetilište” koje priziva  duhovnost Austrougarske monarhije. San Marko je otvoren 1914. godine, a novosadski Dornšedter 1912. godine. Oba podsećaju na bečke kafee. Ali Dornšedter je od tada promenio mnoga imena, bio je Moskva, pa Zagreb, sad je Atina. A San Marko je ostao – San Marko.

Novosadska nostalgija

Klaudio Magris u svom pismu podseća na naš tršćanski susret i priznaje da oseća nostalgiju za Novim Sadom. Da li je moguće, razmišljam, da su ova dva grada ipak povezana tajanstvenim nitima?

Stendal o ludilu

Šta bi drugo čoveku palo na um, na Mediteranu, nego jedna Stendalova rečenica: „Starenje nije ništa drugo nego gubitak naših ludosti, iluzija i strasti”. Ovako nešto je dozvoljeno zapisati samo tamo gde se kultura nadasve poštuje. Ali ne i kod nas!

Goati ne čita vojvođansku mađarsku partijsku štampu

Prema mišljenju Vladimira Goatija, predsednika srpskog ogranka Transparency Internationala, političke sranke su najznačajniji činioci korupcije u Srbiji. Politička korupcija do danas je ostala netaknuta, partijske elite su stavile ruke na parlament, politička kasta je zabetonirala sebe u sistem koji se može nazvati partijska despotija. Goati verovatno ne čita vojvođansku mađarsku partijsku štampu iz koje bi mogao da se obavesti da ima izuzetaka. Znamo koji su. U vojvođanskoj mađarskoj partijskoj eliti sede isključivo političari čistih ruku, u toj eliti je nedužnost veća nego u strogoj Švajcarskoj gde je proteklih godina ipak izbilo nekoliko skandala, dok u manjinskom mađarskom partijskom svetu nije izbio niti jedan jedini skandalčić.