Đavolski krug

Objavljeni su rezultati istraživanja GIK-a, međunarodne agencije za istraživanje javnog mnjenja, prema kojima, u Mađarskoj, najveće poverenje građana uživaju vatrogasci, za njima slede poštari, pa učitelji, nastavnici, lekari. Na kraju liste se batrgaju novinari i, kao poslednji – političari. Pomalo me je iznenadio dobar plasman vatrogasaca, a nimalo neslavna pozicija političara. Nije me iznenadila, jer ni to nije pojava karakteristična samo za mađarsko društvo. U čitavom srednje-istočno-evropskom regionu se zapaža duboka razočaranost u političare i u partije. Birači traže nove ideale, a neprestano nailaze na stare. I dok shvate da je posredi nesporazum, i ti novi ideali zastarevaju. Tako nastaje đavolski krug. Prema objašnjenjima sociologa, u postsocijalističkim zemljama promena političkog sistema postepeno je izgubila svoju legitimacijsku bazu. Očevi su još izlazili s argumentom da su se oslobodili diktature, za njihovu decu, međutim, to više nije nikakav argument.

Dokle smo dogurali

Banalne istine ucenjuju opasne istine. Dotle smo dugurali.

Tajkuni i neraščišćena prošlost

Izbio je konflikt između srpskih političara iz vladajućih stranaka i srpskih tajkuna. Nije isključeno da će se stavar završiti poput mnogih drugih skandala kakvih ima i po nekoliko svakog meseca. Boris Tadić je govorio o nepristojno bogatim skorojevićima, a novobogataši o nesposobnosti vlade. Pominju u poslednje vreme čak i to da posluju s gubicima, dakle, nemaju neku zaradu. I da bi bilo bolje proširiti krug građana poreskih obveznika. Opšte raspoloženje je protiv tajkuna, što mnogi tumače nostalgijom za socijalizmom. Ne verujem, međutim, da je o tome reč. Mase glasaju za stranke koje se zalažu za jačanje kapitalizma, čak i nekadašnji socijalisti ostvaruju neoliberalne programe – građani, birači, dakle, prihvataju kapitalizam. Reč je, verujem, o nečemu drugom. Jednostavno o tome da se srpsko društvo nije posle 2000. godine suočilo s prošlošću, što ne znači samo hapšenje generala Mladića, već znači i priču o sticanju prvog miliona. Kad bi se te priče razjasnile, odmah bi bila povučena jasna linija razdvajanja između poštenih i nepoštenih kapitalista. Neraščišćena prošlost se, dakle, vratila na mala vrata.

Političari kod berberina

Vikiliks je objavio tajne izveštaje američkih diplomata. Ova priča se lepo razbokorila i njene posledice se granaju takođe na sve strane. Neki, povodom toga, govore o demokratizaciji tajni. Ne žalim samo diplomate, oni su samo pisari političara. U višestranačkim sistemima susrećemo slične pisare, oni su danas važniji od doušnika i agenata. Obični ljudi se pak samo zabavljaju čitajući Vikiliksove dokumente, najednom shvataju kakvi su političari kad imaju osećaj da čavrljaju kod berberina. U berbernici izbrbljaju istinu, onu koju se ne usuđuju da kažu u novinama i na konferencijama za štampu. A pisari revnosno hvataju beleške. Ali to i nije najgore. Najgore je kad političari međusobno spletkare, kad rovare jedni protiv drugih. Srećom, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, javnost ih sve češće razotkriva.

Poruka i za nas!

Parlament Evrope raspravljao je o agendi priključenja Srbije Evropskoj uniji. Trezvene, uravnotežene ocene. Navode se uspesi i poslovi koje tek treba obaviti. Većina tih poslova je poznata, niko ih i ne poriče. Hapšenje Mladića, ukidanje monopola – mogao bih da nabrajam zadatke o kojima već cvrkuću i vrapci širom Srbije. Ali ima stvari o kojima nećemo da znamo. Beogradski političari verovatno nabiru veđe čitajući ocenu evropskog parlamenta da Vojvodini pripada više para. Ali mora da su i vojvođanski mađarski političari, ne malo iznenađeni, digli glave čitajući da Parlament Evrope zahteva (!) da se obezbedi nezavisnost štampe u interesu vršenja političkog pritiska.

decembar 2010.
(Preveo: Arpad Vicko)