Skip to main content

LASLO VEGEL: Jezivi evropski spomenici

Autonomija 13. maj 2022.
6 min čitanja

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Kad narodi sahranjuju slobodu

petak, 8. april, 2022.

Po pitanju Ukrajine, levičar Slavoj Žižek se ne dvoumi, a levičare koji se sad dvoume ne smatra levičarima. Mnogi levičari koji sede u državnim foteljama, piše Žižek, možda su kritični prema Putinu, ali delom ga i opravdavaju time što NATO ugrožava Rusiju, a s druge strane s ukrajinskim fašizmom.
To bi značilo isto kao kad bismo Hitlera opravdavali s nepravednim Versajskim mirovnim ugovorom, smatra Žižek, a što se fašizma tiče – tvrdi Žižek u svom eseju Šta znači braniti Evropu – Putin bi bolje učinio ako bi počistio pred svojom kućom. Jer idol Putinovog omiljenog filozofa, Ivana Iljina, bio je Musolini, a po kome je fašista pravi spasitelj, jer uviđa da je neprijatelj taj kojeg treba žrtvovati – i objašnjava da nacisti otelotvoruju baš taj duh. A Putinov savetnik, Dugin, otvoreno kaže da je temelj ruskog nacionalizma integrativni, sveobuhvatni, univerzalni princip i u duhu tog principa smatra legitimnim ponovnu podelu sveta na sfere uticaja. Znači, dakle, jednu novu Jaltu. Putin je to bez zazora otvoreno preveo na vojnjički jezik. Neka se NATO nosi iz Istočne Evrope, vratimo se prilikama koje su 1997. bile vladajuće u Istočnoj Evropi.

subota, 9. april 2022.

U Savezu vojvođanskih Mađara su zadovoljni izbornim rezultatima. Ne zabrinjava ih okolnost da su pre dve godine osvojili devet poslaničkih mesta, a ove godine u parlamentu će imati samo pet poslanika, ne brine ih to da je pre dve godine od oko 180 hiljada birača mađarske nacionalnosti, za listu Saveza vojvođanskih Mađara glasalo samo 71.893 birača. Već se tada postavilo pitanje, gde je iščezlo više od sto hiljada mađarskih birača. A sad je Savez vojvođanskih Mađara prikupio 57.955 glasova. U Subotici i u Senti za mađarsku stranku je glasalo svega 20 posto građana s pravom glasa. Ništa ozbiljno, ispostavlja se u komentaru lista Mađarskog nacionalnog saveta. Sa partijskog stanovišta ovaj rezultat se može bez daljeg uknjižiti kao uspeh, međutim, sa nacionalnog aspekta je stvar sumnjiva. U uvodniku nedeljnika Čaladi Ker, naime, obznanjuje se jedan nadasve senzacionalni podatak. Aleksandar Vučić je sa 59 posto dobijenih glasova pobedio na predsedničkim izborima, a u Potisju, sa pretežno mađarskim življem prevazišaso je i republički prosek! Vučić je u Senti pobedio s velikom prednošću (73,02 posto), a rekord je zabeležio u Kanjiži, sa 73,48 posto osvojenih glasova. To znači da su Mađari u Potisju oprostili Vučiću, što je očigledno zasluga Viktora Orbana i Saveza vojvođanskih Mađara. Prošlost je prekrivena velom.

četvrtak, 14. april 2022.

Žolt Bajer, novinar zadužen u Fidesu za formiranje javnog mnjenja, o mađarskoj opoziciji izjavljuje: „Naprosto su govnjavi likovi!” Ovakav jezik se polako odomaćio u Mađarskoj. Šta će biti kad izađe na ulicu?
Prema mišljenju Marije Zaharove, portparolke ruskog Ministarstva za inostrane poslove, izgleda da su nacisti svi oni koji se ne pridružuju Putinu. Japan zbog toga jer ne smatra terorističkom organizacijom gardiste AZOV-a koji brane Mariupol. I Švedska, zbog toga što je ruskim brodovima zabranila uplovljavanje u svoje luke, što je u skladu sa evropskim sankcijama uvedenim protiv Rusije. I Letonija je nacistička, jer odaje poštu ukrajinskim žrtvama rata. Nacistička je i ukrajinska fudbalska ekipa jer su igrači u horu skandirali „Slava Ukraini”. A Estonija je zbog toga nacistička jer je odstranila iz Talina jedan ruski spomenik. Naravno, nacistička je i Kanada, jer novčano pomaže ukrajinsku vojsku. Poljska je šampion u nacizmu jer se ne slaže s onim ruskim narativom da je sovjetska invazija na Poljsku 1939. bila – oslobođenje. Prema Zaharovoj: „ukrajinski nacisti koji su pre 75 godina pobegli od časnog sudskog postupka, preko svoje dece su se vratili tamo odakle su ih sovjetski vojnici uz neposrednu podršku Zapada, oterali”! (Telex, 14.04.2022.) Kriva su deca, dakle, biće kriva i unučad.

ponedeljak, 18. april, 2022.

Verovatno postoji više, ali ja sam o jugoslovenskim ratovima pročitao dva izuzetna prozna dela. Jedna
je Jergovićeva zbirka pripovedaka Sarajevski Marlboro, a druga kratki roman Darka Cvijetića, Šindlerov lift. Za obe knjige su karakteristične jezivo jasne rečenice. Čisto odzvanja svaka rečenica. Kad se piše o ratu, nisu moguća poigravanja rečima. Držim da je neuverljiva svaka morbidnim i zapetljanim opisima prepuna „ratna proza”. Ovakve zahvate koriste samo oni koji su rat preživljavali ispred televizora. S ovim mislima sam za vreme ukrajinskog rata prelistavao Cvijetićevu knjigu i, priznajem, mnogo intenzivnije sam preživljavao patnje onih ljudi koji su ustrajali uz svoju rodnu zemlju. Cvijetić s neverovatnom jednostavnošću piše o životu i smrti stanara trinaestospratnog crvenog solitera. Ubistvima posvćuje samo po jednu rečenicu, kratko, bestrasno. Stanovi se prazne, useljavaju se drugi stanari koji se prave kao da se ništa nije desilo. Ni preživeli nemaju ni vremena, ni snage da ožale mrtve. Ne mogu da zamislim šta bih ja osećao da sam bio svedok sudbine stanara crvenog solitera, ali pročitavši roman, pomislio sam da bi osećanja bila lažna.

utorak, 19. april, 2022.

Čitajući jutarnje vesti, sav prestrašen zurim u monitor kompjutera. Na pitanje novinara portala valasz.hu šta misli o međunarodnoj konferenciji za štampu premijera Viktora Orbana od 6. aprila, na kojoj je premijer požurivao nezavisnu istragu pokolja civilnog stanovništva u Buči ne pomenuvši jednoznačno odgovornog za masakr, Volodimir Kličko, nekadašnji sveski šampion u boksu, danas civilni aktivista, ovako je odgovorio: „Ipak, šta mislite, ko bi mogao to da učini? Ko je ovde koga okupirao? Možda smo mi napali sami sebe? I mi pobili gomilu naših građana, da bismo potom celom svetu to pokazivali, okrivljujući druge? Buča je bila jasna poruka ruskog predsednika, a mi smo, Ukrajinci, više od 50 dana žrtve njegove agresije. Ako bilo ko okrene glavu i ako se načini da nije ništa video, i sam postaje pasivni saučesnik masakra, s okrvavljenim rukama”.

Pomišljam samo na jedno: šta ću reći, ako mi neko od prijatelja postavi pitanje: šta mislim o tome? Malo kasnije, ispred kioska sa štampom, doživljavam neočekivano iznenađenje. Kupio sam novine na mađarskom jeziku, verovatno je po tome zaključio čovek koji je u redu stajao iza mene da sam Mađar. „Čestitam Mađarima, rekao je, svaka čast, imate gromadu od premijera, a ne kao mi, Srbi. Dobro je očitao bukvicu tom Zelenskom”. Kad se okrenuo, vidim da na leđima sakoa nosi prišiveno pozamašno slovo Z. Da nam živi Putin, rekao je saučesnički.

– Kod kuće sam otvorio poštu, pisao je Ivan Lovrenović. Negde u devedesetim godinama javio se sasvim neočekivano iz granatiranog Sarajeva. Ne bi me iznenadio da me je pitao o Mađarima. Ali ne! Pročitao je Nesahranjenu prošlost, i piše o tom svom doživljaju. U osamdesetim godinama smo se često sretali, u Sarajevu. Od tada su tek po neke vesti o njemu doprle do mene. Na jednom književnom skupu na Istri Nenad Popović, urednik izdavačke kuće Durieux, poklonio mi je dve Lovrenovićeve knjige. Jedna je zbirka novinskih tekstova, a druga zbirka eseja – Ex tenebris. Naslov zbirke podseća na jedan stih Kvintilijana, velikog znalca retorike (lumina in tenebris clariora sunt). U mraku je svetlost još sjajnija – klimnem glavom, i pomišljam na to da smo obojica tragali za sjajnom svetlošću u mraku, to je bila naša vrlina i – propast. Ovu blistavu svetlost je tražio Ivan Lovrenović s tvrdnjom da se u Bosni susreću tri kulture. Mediteranska, srednjoevropska i balkanska. Bosna je srce Balkana, razmišljao sam. Na taj Balkan sam mislio i ja, tu svetlost sam tražio i ja, ali ne onaj Balkan koji se preda mnom pokazuje u Novom Sadu, u gradu u kojem upravo odumire srednjoevropska kultura. Za vreme ruske agresije na Ukrajinu ponovo uzimam s police knjigu s pomisli da je Evropa ponovo zakasnila, kao u slučaju Bosne. A Lovrenovićeva knjiga eseja daje objašnjenje šta je privuklo njegovu pažnju na Nesahranjenu prošlošlost. S jedne strane to je predočavanje manjinske samoće, a s druge strane, time što ovaj roman, govoreći o našoj proćerdanoj generaciji, ukazuje i na sudbinu protraćene Jugoslavije. Bojim se da ćemo morati pomišljati i na protraćenu Evropu.

četvrtak, 21. april 2022.

Zaključno sa današnjim danom, iz zemlje je izbeglo pet miliona Ukrajinaca. Građani se boje ruske brutalnosti. Ostaju iza njih jezivi evropski spomenici: u ruine pretvoreni gradovi. Pri tom se i u Mađarskoj organizuju demonstracije podrške ruskoj vojsci. Izrazimo svoju solidarnost sa Rusijom i kažimo ne Evropskoj uniji, Sjedinjenim Američkim Državama, kažimo ne ukrajinskim lažima – s ovim sloganima su sazvane demonstracije u Budimpešti na Trgu heroja za 30. april. Prema Ipsosovim međunarodnim istraživanjima javnog mnjenja od članica-država Evropske unije, jedino stanovništvo Mađarske ne bi podržalo nove pakete sankcija protiv Rusije zbog ukrajinskog rata. Srbija ne zaostaje, čak je i ispred Mađarske. U Beogradu vodeći intelektualci i nadalje prikupljaju potpise ispod teksta peticije u kojem upozoravaju Vučića da ni slučajno ne zavede sankcije protiv Rusije. Marko Milanović, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu, za televiziju N1 kaže: „Nije moguće istovremeno tvrditi da Kosovo nema, a Krim ima pravo da proglasi nezavisnost i da se priključi Rusiji. Prema mišljenju Aleksandra Vulina, ministra za unutrašnje poslove Srbije, ako Evropska unija bude i nadalje ucenjivala i pretila, Vučić će preispitati molbu Srbije za prijem u članstvo unije. Da li smo pred prekretnicom? Vučić će morati doneti najvažniju odluku u životu. Kakvu će odluku moći da donese ako mu s jedne strane stoji Vulin, a s druge Dodik?

petak, 22. april 2022.

Uzalud se ježim, kostrešim, moram priznati da je Andre Žid u pravu. Beleškom u svoj dnevnik od 28. septembra 1940. izveštava o jednoj svojoj rđavoj slutnji: uskoro će se ukinuti sloboda mišljenja i govora, pa će se potruditi da uveri sebe u to da umetnost i duh ne gube toliko kao što gube u preterano velikim slobodama, „jer je ideja slobodnog duha najstrastvenija upravo u razdobljima u kojima su slobode deficitarne”. Atila Jožef je pisao „… raste napetost u mojoj glavi, prožet strahom drhti mi mozak, kad bilo gde slobodu sahranjuju”. Primećujem da danas narod, ili veliki deo naroda u srednjoistočnoj Evropi sahranjuje slobodu. Da popričamo o nečemu drugom – s ovom rečenicom je Šandor Marai okarakterisao zlokobna vremena. Pišimo o nečemu drugom umirivao je sebe veliki deo pisaca željnih brze afirmacije. Ali pri tom treba glasno reći da nije potrebno pisati o nečemu drugom zato što su zlokobna vremena, ona su zbog toga zlokobna jer iz kukavičluka ili karijerizma pišemo o nečem drugom. Vreme je da ponovo pročitamo Orvela koji je blagovremeno upozorio: ako čovečanstvo mora da bira između slobode i sreće, većina čovečanstva će odabrati sreću.

Preveo Arpad Vicko