„Bitka kod Reskea“
Sledi dijalog klasičnih grčkih drama: generalni sekretar OUN Ban Ki Mun bio je šokiran prizorima. Izrazio je svoje negodovanje protiv načina na koji se u Mađarskoj postupa s izbeglicama. Mađarski ministar za inostrane poslove Peter Sijarto uzvraća: ova izjava generalnog sekretara je bizarna i skandalozna. Unutar Evropske unije opšta konfuzija. Grčka je članica Evropske unije, Mađarska takođe. Dve članice Evropske unije imaju posve suprotan pristup pitanju izbeglica, i na različite načine primaju migrante. Mađarska policija kreće u juriš, rastura masu izbeglica. Zatim nalevo krug, pa ponovo napred. Sprema se i vojska koja, inače, vekovima nije dobila niti jedan rat.
Daljinskim upravljačem prelazim s jednog televizijskog kanala na drugi. Izašli smo na svetski glas, mi, Mađari. Novo saopštenje: počinje podizanje ograde i prema Hrvatskoj i Rumuniji. Pritom mučna rasprava između Mađarske i Rumunije, dve susedne članice Evropske unije. Pomaljaju se i zloslutni oblaci dima. Na scenu stupa trčećim korakom srpska policija, pevajući koračnicu Ko se boji, ko se boji mađarskog suzavca. Od toga vidljivo lakne do zuba naoružanim i poput nindža-kornjača oklopljenim mađarskim policajcima. Sledi spontani aplauz. Niks silom, niks talasanje, samo kul, ponavljaju srpski policajci u mađarskom političkom dijalektu. Strpljivo objašnjavaju izbelicama da je zatvorena granica jednoznačan, jasan znak da se moraju opredeliti za neki drugi putni pravac. Mogli bi, eventualno, da na jedan kratak, miran odmor svrate u Kanjižu, ili da se opredele za neke pitome evropske forme civilnog protesta. Nakon što su na ovaj način evropeizovani, bliskoistočne izbeglice kliču Srbiji, i pevuše antimađarske pesme. Mađarski političari zameraju srpskoj policiji na pasivnosti, ali ni reči o tome, da su mađarski policajci premlatili ekipu RTS-a, a kad su se već zaleteli, i jednu slovačku, jednu australijsku, jednu poljsku…
Koliko Evropa postoji?
Aktuelna seoba naroda je žestoko uzburkala strasti i, osim toga dobija sve složenije interpretacije. I poljski pisac Andžej Stasjuk je pozvao na uzbunu. Ovo što se dešava, više nije migracija, nego početak Velike seobe naroda. U Evropu će nagrnuti milioni migranata. I za to smo mi odgovorni, tvrdi Stasjuk. „Mi smo zagavorali fetiš neprestanog razvoja, i mi smo promovisali ideju bezgraničnog bogaćenja i upravljanja vlastitom sudbinom u ideal danas vladajuće religije“ – piše Stasjuk. Pokušavam da propustim njegovu misao kroz filter mojih zapažanja. Prošle nedelje pojedninci iz jednog bučnog kafanskog društva stali su žestoko lupati šakom o sto. Treba oterati migrante, treba odbraniti evropsku kulturu. Slučajno se, međutim ispostavilo, da su poslednji put imali neku knjigu u ruci još u srednjoj školi. Neguju skoro isključivo najgori američki kič – ima tog kiča dosta i na mađarskim, i na srpskim televizijama, i u štampi. Naravno, ti „branioci kulture“ su pretežno lovarni tipovi, ali knjige ne kupuju, to je za njih suvišan luksuz. Žive u otmenoj četvrti Novog Sada, jedan od njih ima vilu na Balatonu, drugi na crnogorskoj obali. Voze, dakako, najskuplje automobile. To je onaj sloj koji je Stasjuk pomenuo. Za njih je zaista bogaćenje postalo nova religija. A evropski lideri se svađaju, što nije slučajno. Poplava migranata je otkrila strogo čuvanu tajnu o kojoj ne govorimo rado: u Evropskoj uniji postoje dve Evrope. Krije se tu negde i jedna treća, koja za sada ćuti – to je Evropa parija.
U kolektivnom strahu
Sa zabrinutošću beležim ovu reč: izbeglica. Svako ima o njima svoje mišljenje. I u ovoj temi svako sve zna, kao u fudbalu. Šire se lažne vesti, kruže poluistine. Postkomunistički političari s kopljem u ruci nasrću jedni na druge. Sad bi najbolje bilo ćutati, upozoravam sebe, i naknadno mudrijašiti, kako to rade uspešni ljudi. A ni sam se ne bih naprezao, pojava je toliko složena, da se s mukom obaveštavam. Mnoge su varijante moguće, jednu, međutim, ne mogu da smetnem s uma. Sirotinja, beskućnici, golaći, oni koji tavore od povremenih minimalnih nadnica – žive u strahu. Plaše se svega: od šefa, od budućnosti, od istine, od komšije, od teroriste, od političara. Pa i od izbeglica. Ovih dana sam čuo od mladića koji se sprema da napusti zemlju, dakle, da se iseli, da treba vratiti izbeglice tamo odakle su došle. Oprezno ga pitam, zašto je tolio radikalan? Nije ni to krio. Sprema se da ode u Nemački, i boji se da će sirijske izbeglice da prigrabe najbolje poslove. Možda se i u tome krije nešto. Razumem strah prevarenih, siromašnih. Strahuju od stranog, od nepoznatog – možda će nam se ovaj argument učiniti previše naivnim, ali treba izreći: strahuju za svoje živote. U stanju sam da razumem njihove strahove, oni nisu bezrazložni. Strahove beskućnika, sve te sirotinje, ne mogu nadmeno podvrgavati ovakvim ili onakvim analizama, ako znam da ovaj elementarni strah pogoduje ekstremno desničarskim snagama. Podižu se nacionalne ograde, neprimetno puzi prema nama osećanje odbojnosti prema svim vrstama manjina koja će brzo da preraste u militantni strah od svake vrste drugosti, i da kulminira u razne agresivne atitude. Ksenofobija nema granica, ona je nalik na bujicu. Razumem strahove siromašnih, ali ni na trenutak ne mogu da pokažem ni zrno simpatije prema ksenofobiji običnog čoveka koju nova, postkomunistička vladajuća klasa neštedimice zloupotrebljava.
Pat pozicija
Pitanje izbeglica. Potpuna pat pozicija.
Deja vu!
Pozorišni reditelj Oliver Frljić je u okviru rograma BITEF-a, 49. beogradskog pozorišnog festivala postavio na scenu predstavu pod naslovom Ristić-kompleks. Frljić smatra da je jedan veliki reditelj svojim političkim opredeljenjima poništio visoke domete svojih prethodnih umetničkih dela. Poznati su mi mnogi slični slučajevi, u tom pogledu ni naš mali vojvođanski svet ne manjka, međutim, ni jedan nije toliko spektakularan. Uoči premijere Frljić u izjavi za televizijski kanal N1 kaže da ga ova današnjica podseća na tridesete godine prošlog veka. Deja vu, beležio sam često ovu uzrečicu u svoj dnevnik. Poslednji put sam prošle nedelje zapisao: davi me duh tridesetih godina. Ponovo oživljavaju neurastenije tog razdoblja koji mi je poznat iz literature. Sad se s njima neposredno suočavam. Pre nešto više od godinu dana, posle premijere Neoplante, dao sam intervju beogradskom Blicu i rekao da su pred nama zloslutna vremena – sad bih već mogao reći da smo ih sustigli, i da smo do guše u njima.
septembar 2015.
Preveo Arpad Vicko