četvrtak, 4. april, 2019.

Uveče sa zaprepašćenjem slušam „izajvu” direktora Turističke organizacije u Novom Bečeju, Saše Dujina, za vreme posete predsednika Srbije ovoj opštini, da se mađarski jezik najbolje uči – spavanjem sa Mađaricom. U prvi mah sam pomislio da političari između četiri zida pričaju jedni drugima skaredne viceve. Ali ne – sve se to dogodilo pred javnošću, pred više televizijskih kamera. Deo ove priče je i opravdana primedba predsednika Vučića da bi Dujin morao da nauči mađarski – na to bi inače mogao da skrene pažnju i gradonačelnicima nekoliko opština sa mađarskim življem – ali je direktor izbegao odgovor i umesto toga istupio sa seksističkom izjavom kojom je uvredio žene mađarske nacionalne manjine. Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, bio je prisutan na ovom prijemu, ali nije komentarisao skandaloznu izjavu direktora Dujina. Koliko je njegovo ćutanje prihvatljivo, o tome će suditi vojvođanske Mađarice, ali meni je više uvredljivo bilo Vučićevo ćutanje, jer Dujin nije uvredio samo Mađarice, već je izneo na rđav glas i instituciju Predsednika Republike. Takvu rečenicu, naime, čovek neće izgovoriti ni u krčmi, jer može s razlogom računati na to da će ga krčmar zbog nedoličnog ponašanja, izbaciti. Naprosto ne razumem zašto je predsednik Vučić ostao bez reči: civilizovano ponašanje (na tom civilizovanom ponašanju za vreme ovih novih demonstracija učestalo su insistirali lideri Srpske napredne stranke, uključujući i Vučića) bi nalagalo da odmah kaže: gospodine Dujine, ili ćete vi podneti ostavku na direktorsku, ili ću ja napustiti položaj predsednika Republike. Vučić je, međutim, ćutao. Zašto? Nadam se da će i na to imati odgovor.

petak, 5. april 2019.

Putovanje sa Zlatibora u Novi Sad. Užice, Valjevo, mogao bih ređati dalje gradove, varošice. Podno luksuznih vila trošni kućerci, to me i ne iznenađuje, to su samo simboli sadašnje srpske neoliberalne ekonomske politike. Bogati su još bogatiji, siromašniji su još siromašniji. Ukratko: iz dana u dan živimo sve bolje, kako nas političari informišu. Kako ko. Ovoga puta, međutim, nisam mislio na kleptokapitalizam, nego ne strašni urbanistički haos. Ulazeći u Rumu, međutim, primećujem nešto drugačiju sliku grada: vidljivo je da u Rumi ipak postoji nekakav urbanistički plan koji nije bilo moguće sasvim uništiti. Urbanizam označava granice nekadašnje Austrougarske monarhije. Limes.

subota, 6. april 2019.

Čitam, ne malo zaprepašćen, u novom broju Kurira da je Radovan Božović bio na crnoj listi Državne bezbednosti, što znači da je i on bio predviđen da bude eliminisan. Zar je bilo takvih lista? Ko je sve bio na tim listama? Ili su one i nadalje tajne? Ništa ne znam o njima. Ali zašto je baš ime Radovana Božovića dospelo u javnost? Sećam se dobro nekadašnjeg predsednika pokrajinske vlade, u njegovo vreme su me najurili sa Televizije Novi Sad. Sećam se i toga da je bio odani „poslužitelj” režima, nije ni Milošević bio toliko glup da bilo koga postavi za šefa Vojvodine. Bio je političar čvrste ruke, nije znao za milost. Bezbroj njegovih izjava dokazuje njegovu odanost. Sad su se našle jedne novine koje su spremne da operu njegovu biografiju. Božović na Miloševićevoj crnoj listi? Tako nešto ni Jonesko ne bi umeo da izmisli.

nedelja, 7. april 2019.

Uobičajeni nedeljno prepodnevni program. Autobusom u centar grada, da sačekam Aniku koja u katedrali prisustvuje nedeljnoj misi. U autobusu jedna žena objašnjava drugoj da je silazak s autobusa na početku Pupinovog bulevara problematičan, jer su graditelji zatvorili put, teško je stići i do glavne pošte, prolaz pored gradilišta je nadasve opasan, treba sići i batrgati se na kolovozu. Zaista je tako. O tzv. Pupinovoj palati koja neodoljivo podseća na tenk, pronose se najrazličitije glasine. To što su pešaci tako komotno prepušteni ovakvim opasnostima govori o tome da investitor nije bilo ko.

Posle podne čitam dnevnike Ervina Šinka, pripremam beleške za monodramu Progonstvo Ervina Šinka. Kao osamnaestogodišnjak, parafrazirajući Ibsena, 14. marta 1916. godine beleži: „Pisati dnevnik znači suditi samome sebi. Meni je ova vivisekcija potrebna. (…) Nitkovi i hulje nikad neće biti u stanju da se zagledaju u sebe i da svoju dušu nemilosrdno raščlani na najsitnije deliće.” Ova rečenica baca svetlo na čitav njegov životni opus. Njegovo delo je bolno suđenje samom sebi i borba protiv sopstvenih, bolnih protivrečnosti. Ove protivrečnosti su bile, međutim, ujedno i bolne protivrečnosti njegovog vremena.

četvrtak, 11. april 2019.

Centar grada je najednom opusteo, deluje avetinjski. Potom sledi bujica. Nepregledne kolone autobusa ulaze u Novi Sad, jedan poznanik me zatiče telefonom u mojoj osami za pisaćim stolom i saopštava da su u jeku demonstracije vladajućih partija. To mi deluje nestvarno, partije na vlasti ne izlaze na ulične demonstracije, bar ne u demokratskim zemljama, one „demonstriraju” dobrom vladavinom, i ako je njihova vlast dobra, uspešna, učinkovita, nema potrebe za masovnim mintinzima koji neizbežno podsećaju na Miloševićeve „dostojanstvene i mirne” demonstracije koje su vodile pravo u rat.

Zato sam i pomislio u prvi mah da to nisu demonstracije vladajućih stranaka. Moje sumnje su se, međutim ubrzo raspršile. Kiša je prestala i ja sam sišao na ulicu da preuzmem od optičara popravljene naočare, trebalo je promeniti sočivo, kvari mi se vid. Nisam daleko odmakao, kad me je zaustavila jedna grupa ljudi, raspitujući se gde je najbliža taksi-stanica, treba da stignu ne vreme na miting. Došli su rano posle podne iz južnih krajeva Srbije, krenuli u šetnju, i zalutali. Grad im nije poznat, ne znaju kako da stignu na demonstracije, znaju samo toliko da je reč o nekom trgu ispred neke crkve. Kažem im da je taksi-stajalište na nekih deset minuta hoda, na šta su vidno uznemireni pogledavali na svoje satove, šta sad, pitali su se, teško nama ako zakasnimo, ponavljali su zabrinuto, šefovi će nas ukoriti. Bilo mi je žao prestrašenih demonstranata.

Ne znam da li su ti nesrećnici na kraju stigli na poprište velikog događaja, na miting čiji je glavni govornik bio šef države, Aleksandar Vučić. Opasno je nagrdio opozicione lidere, nazvao ih je fašistima, lopovima i huliganima, zatim je pohvalio uspehe Srbije i objavio da je doneo poklon Novom Sadu: jedan strani investitor izgradiće fabriku čokolade u gradu. Reč je dobio i Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, predsednik Skupštine autonomne pokrajine Vojvodine, osudio je opozicione demonstracije, pohvalno se izrazio o bezmalo već desetogodišnjem prijateljstvu sa predsednikom Vučićem. „Srbija je domovina vojvođanskih Mađara, ponosan sam na svoju zajednicu koja je odana svojoj zemlji, spremna je da se bori s teškoćama i koja ima jedan cilj: da živi u normalnoj, demokratskoj državi”, rekao je Pastor. Mađari su svojski uzeli učešća u demonstracijama vladajuće koalicije. Pred kamerama vlastima bliske televizije Pink, Valentin Vencel, direktor Újvidéki Színháza – Novosadskog pozorišta, i Rozalija Ekres, direktorka Izdavačkog zavoda Forum podržali su „dostojanstvene i mirne” masovne demonstracije.

petak, 12. april 2019.

Razmišljajući o današnjoj Evropi skidam s police knjigu Ervina Šinka Tegobno osvajanje domovine, u kojoj su sabrane njegove dnevničke beleške od 1939. do 1944. godinme. Ovo delo je bar toliko značajno, kao što je Roman jednog romana. I, dodao bih, umnogome je atuelnije. Roman jednog romana otkriva prirodopis staljinizma, a Tegobno osvajanje domovine predočava svakodnevnicu etničkih ratova za vreme Drugog svetskog rata. Iste stvari su se, skoro na isti način, ponovile u Jugoslaviji između 1991. i 1994. godine. Nadasve aktuelna knjiga, jer današnjom Evropom, naročito njenim istočnim delom, kruži bauk demona etnicizma. Rat još nije izbio, ali se strane naoružavaju, i mislim da je u ovom delu Evrope već u jeku nacionalnim osećanjima prožeti etnički hladni rat. I sa tog stanovišta nije na odmet prizvati sećanja na jugoslovenski rat. Uvek sam pomalo sumnjičavo gledao na one romane koji su ovaj rat proglašavali plemenskim sukobima, anahronizmima, balkanskom egzotikom. Nije samo o tome reč: multinacionalna, multikonfesionalna Jugoslavija je bila najslabija karika u lancu Evrope, i to je dovelo do rata. Sa tog stanovišta jugoslovenski rat je mnogo više nego balkanska egzotika. Nije čudno što mnogi moji savremenici, a zajedno sa njima i ja, više i ne pišemo o ratu, već o onom populističkom etnicizmu kojem je rat bio tek neka digresija. Hrvatski pisac iz Bosne, Miljenko Jergović, u jednom intervjuu je najtačnije izrazio o čemu je, zapravo, reč. Ima osećaj, kaže Jergović, da uistinu i ne živi u 2017. godini, nego u 1941. ili 1942. ili pak u 1945. godini. A priznaje i to da nema pojma kad će ovom užasnom stanju doći kraj.

Preveo A. Vicko

(Autonomija)