ponedeljak, 31. jul 2023.

Na promenadama uz morsku obalu, na rivi, čujem mnogo mađarskih rečenica. Po njihovim komentarima zaključujem da je reč o turistima iz matične zemlje. Kako samo uspevaju otkriti ovo malo pelješačko seoce – pita se Aniko. Možda ih je dovela neka turistička agencija, ili je neki slučajno zalutali turista razglasio ovo seoce svojim poznanicima? Komentarišu prizor kao mala deca. Uzalud mađarski političari ponavljaju da je Balaton naše more sa svojom svilenkastom vodom – provedimo letovanje na njegovim obalama!, ali obični mađarski građani ipak radije kreću put Jadrana. Primećujem i to da su Mađari na rivi glasniji i od Italijana i od Nemaca, ali se sa Rusima ne mogu takmičiti. U restoranima dominiraju ruske reči, čujem da se neki ruski gosti sablažnjavaju što Hrvati ne znaju njihov jezik. Jedna sredovečna gospođa iz Mađarske na šetalištu hvali sladoled i Fides. Lizuckajući sladoled, njeno društvo joj daje za pravo. Eto, i na Jadranu nailazim na Mađarsku. Možda je više od polovine zemlje takvo: pune dve decenije hvale Fides i ližu sladoled. Zadovoljni su. Konačno mogu slobodno da putuju na Jadran. Za izlaz iz zemlje više nije potrebna izlazna viza („prozor”) kao u onoj komunjarskoj prokletinji od zemlje. Toliko je i dovoljno. Pošto je u Hrvatskoj evro zvanično platežno sredstvo, mađarske turiste zbunjuje neprestano kolebanje kursa evra i forinti. Koliko forinti košta sladoled, računaju neki, pri tom se sporečkaju oko toga koliki je trenutno kurs forinte. I pritom im ni ne pada na pamet veliko pitanje – Hrvatska je prestigla Mađarsku. Blago njima, pomišljam, oni su obični turisti. Nemaju drugih briga. Za mene je Jadran jedan izgubljeni deo mog života.

petak, 4. avgust, 2023.

Aniko se ljutito vraća sa pošte. Petkom rade po skraćenom radnom vremenu, ali u podne zatvaraju zbog pauze za ručak. Posle ručka već i ne otvaraju. Imala je nameru da preda na pošti obične razglednice, ali je poštarica postavila sledeće pitanje: „Želite li kao preporučeno pismo?” Nemoj da se jediš – tešio sam Aniku – stigla si na Mediteran. To sam i ja morao da primim k znanju. Pre neki dan sam se bezuspešno mučio s bankovnim automatom, pa sam se obratio za pomoć gospođici za šalterom. Vredno je pritiskala dugmad, uskoro je pljesnula rukom po čelu. Znam šta se dešava, rekla je. Nema novaca u ATM-u. Da li će ga do sutra napuniti, raspitivao sam se. Može da se desi, odgovorila je ravnodušno. Nisam komentarisao, jer sam znao da ni žalbe ne uzimaju ozbiljno. Posle ovog iskustva razumem onog kapetana koji je Geteu savetovao da ne razmišlja mnogo, jer to skraćuje život. Konačno je Gete i naučio nešto od kapetana, jer je u svom dnevniku zabeležio kapetanovu misao. „Ne moramo da se ukopamo u jednu jedinu stvar, jer od toga možamo poludeti, a i stotinu stvari istovremeno u glavi, neizostavno stvaraju haos u njoj.”

četvrtak, 10. avgust 2023.

Mnogi vrsni reditelji, Andraš Urban, Kokan Mladenović, Zlatko Paković ili upravo Oliver Frljić, veoma dobro poznaju ne samo Brehtovu scensku poetiku, nego i njenu duhovnost. Ali ne i pesnici, ili jedva po koji. Objašnjenje ovog fenomena našao sam ne drugde, nego u Brehtovoj pesmi Mračna vremena. „Neće reći da su ta vremena bila mračna / Nego: Zašto su ćutali pesnici?” Ili možda grešim? Zar danas ne živimo u mračnim vremenima? Čitam u novinama da novosadski pisci i pesnici recituju svoje pesme i čitaju svoju prozu – zajedno sa poetama koji su inače nosioci visokih političkih funkcija. U tom slučaju mogli bismo možda reći i to, da živimo u srećnim srpskim vremenima?

nedelja, 13. avgust 2023.

Mađarski ministar za spoljne poslove i spoljnu trgovinu u subotu se požalio na stranicama fejsbuka da se u celom svetu digla organizovana hajka na one političare koji se suprotstavljaju međunarodnom liberalnom mejnstrimu zastupajući nacionalne interese. Na primer u Sjedinjenim Američkim Državama dizanjem optužnica pokušavaju da onemoguće Donalda Trampa, u Slovačkoj je uhapšen vodeći opozicioni političar, čija stranka ima najviše izgleda da pobedi na narednim parlamentarnim izborima, a u Bosni i Hercegovini je podignuta optužnica protiv lidera srpske zajednice, Milorada Dodika. Koliko je meni poznato, Dodika optužuju zbog negiranja genocida i, s druge strane, zato što priprema otcepljenje bosanske Republike Srpske, što znači gaženje Dejtonskog sporazuma.

ponedeljak, 14. avgust 2023.

Često skidam sa police knjigu eseja Tomasa Mana Pazi, Evropo – napisanih 1933-1938. godine, i uvek nalazim u njoj misao koja mi postaje bliska srcu. „Ako je evropski humanizam nesposoban da u borbenoj formi iznova rodi svoje ideje, ideale; ako više nije u stanju da svežinom razbudi svoju dušu – ona će nestati, i njeno mesto će zauzeti jedna takva Evropa koja će svoje ime nositi samo kao istorijsku tradiciju i od koje bi najbolje bilo da se skrijemo u neku ravnodušnu van-vremenost.” U tom svetlu ovih dana neizbežno dobija na snazi misao da bi ovu rečenicu trebalo istaći na ulaze briselskih institucija Evropske unije. Tvrdim to slušajući beogradske konferencije za štampu evropskih političara po završetku njihovih poseta Srbiji. I sad sam svedok sličnih scena kakve su se odigravale u predvečerje izbijanja južnoslovenskih ratova. Tada su EU-političari špartali po teritoriji tadašnje Jugoslavije, pogađali se i dogovarali, kumili i moljakali, lupali glavu, davali isprazne izjave i saopštenja, ali humanističke principe koji bi tada mogli da osiguraju mir, nisu formulisali. Tamte-vamte diplomatija. Iste me misli zaokupljaju kad vidim političare koji ulaze u dvoranu na sednicu Evropskog saveta. Smeškaju se jedni drugima, srdačno se rukuju, tapšu jedni druge po ramenima, prave se kao da je sve u najboljem redu, zatim sednu za sto i pogađaju se. I tako, u beskraj.

utorak, 15. avgust 2023.

Posle dužeg nećkanja, pristao sam na intervju Gordani Nonin, za Novi magazin. Večeras smo pregledali konačnu verziju intervjua, a Gordana me podseća da sam još pre nekoliko godina tvrdio da nad našim glavama lebdi Damoklov mač budućnosti, a da sad kažem da je budućnost prestala da postoji, da je projurila pored nas, i da nas posle svega čeka prošlost. I nije nam preostalo ništa osim prošlosti koju – kako sam to i napisao u svom romanu Nesahranjena prošlost – nismo ni sahranili. Mislim da je situacija bila bolja dok je nad nama lebdeo Damoklov mač, bar nas je upozoravao, ali posle gubitka budućnosti, koprcajući se među kandžama od strane političara proglašene slavne sadašnjosti, više ništa nije bilo verodostojno, jer smo sve teže bili u stanju da razlikujemo dobro od zla. Zbog nedostatka kulture razlikovanja, ne razlikujemo nasilje od čovečnosti, kič od vrednosti, ali danas već nema suštinskih razlika ni između vladajuće stranke i većeg dela opozicionih partija. Ispraznio se i pojam emigranta, rekao sam u intervjuu, u najboljem slučaju preostaje tihi unutrašnji egzil. Ali u brehtovski mračnim vremenima popriličan je mazohizam poduhvat svedočiti o svom dobu iz unutrašnjeg egzila. Ali drugih mogućnosti nema, jer se u javnom životu, nadevenim masnim psovkama, vode grube rasprave koje podsećaju na borbe sa zarđalim mačevima, a presude donose kičerske televizije i tabloidi. Nisam ni malo sklon da učestvujem u ovakvim hajkama političkih senzacija. Dosta je bilo! Bio sam svedok najapsurdnijih metamorfoza. Isticali su se naročito oni koji su svojevremeno pisali ode o doživotnom predsedniku Titu, a potom ga slavodobitno ružili. Imao sam prijatelje koji su uveče još bili evropejci, a ujutro osvanuli kao zadrti nacionalisti. Komunisti, polaznici partijske škole u Kumrovcu postali su zaslepljeni antikomunisti. Iz toga sam naučio da je najmizerniji proizvod komunizma – antikomunizam. Zatim sam se suočio sa liberalima, koji su bez ikakvog objašnjenja preko noći postali antiliberali. Bio sam svedok i borbi unutar opozicionih stranaka, borbi koje su vođene oko toga ko je autentičniji i pametniji. Ne, toliko bi i jednom Balzaku bilo mnogo. O svemu tome pisao sam samo u fragmentima, ali i to bih voleo da zaboravim.

Preveo Arpad Vicko