Multikulturalnost kojom se Subotica ponosi, sve je veća farsa. Život jednih pored drugih, bez mešanja u “unutrašnje poslove” enklava posledica je direktnog dogovora multinacionalista koji čine lokalnu vlast. Ipak, fašizam, a uz njega uvek veran pratilac rasizam, objedinjuju ih u mržnji prema svemu drugačijem. Mržnja u više nijansi nego siva boja sado-mazohizma u onoj loše napisanoj i veoma čitanoj knjizi vrca u kafanama, na društvenim mrežama, u prodavnicama, čak i prema onima koji pokušavaju da pomognu izbeglicama (ima i ljudi još uvek). Ocene nekih sociologa i analitičara da je pojava rasizma novost, te posledica stanja u društvu, potpuno su bemislene. Migrantska kriza (migrante namerno niko ne naziva izbeglicama, kako ne bismo shvatili da je reč o nesrećnicima koji samo pokušavaju spasiti gole živote), razotkrila je još jedan mračni aspekt navodnog evropejstva kojim se Vojvodina ponosi. Vidljivog rasizma do sada jednostavno nije bilo, jer ga jednostavno nije bilo prema kome pokazati. Rome smo davno marginalizovali, diskriminišemo ih organizovano i sistemski, toliko da to više niko i ne doživljava rasizmom.

Da Srbija danas (i Subotica) odiše atmosferom Nemačke 30-ih godina dvadesetog veka možda najbolje ilustruje ona sramotna kolumna objavljena u Danasu, kojom se opštem izlivu besa ka novim neprijateljim priklonilo i ono što je bar na prvu delovalo normalno, ali je nesumnjivo najdrastičniji primer gradonačelnika Kanjiže, koji je upravo zahvaljujući gostoprimstvu naših predaka imao normalan život, išao u školu, zaposlio se i postao gradonačelnik. Onako zadriglog u mržnji, bez grama samilosti prema ljudima koji su kao i njegovi roditelji izgubili sve, kamera (koja inače sve vidi) ga je snimila, baš takvog kakav jeste. Zastrašujuće ostrašćenog. Prekršaj vredan smene sa funkcije i krivične prijave, niko od zvaničnika nije čak ni osudio.

Tajmlajn na Fejsu zatrpan je šerovima poručenih tekstova u kojima se iznose katastrofalna predviđanja nove “ islamske invazije” na Srbiju, izbeglice se nazivaju “bombašima samoubicama”, “kriminalcima”, “islamistima”, “okupatorima”, “silovateljima”, “crnim crvima”, šire se laži o mutiranim migrantskim virusima protiv kojih naše vakcine ne deluju. Nemoguće je proći gradom da ne primetite neprijateljski stav prema izbeglicama, iako su ti ljudi jedva primetni. Ipak, hranu, piće i vožnje taksijem izbeglicama se naplaćuju i do više stotina puta više od realne vrednosti. Blagajnice u supermarketima utrkuju se koja će biti neljubaznija, iako im se izbeglice obraćaju uljudno i postavljaju im obična pitanja poput: “Da li je ovo čaj?”.

Mržnju ljudi koji su 90-tih došla iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine najčešće argumentuju činjenicom da su oni došli u svoju zemlju, a ne da smetaju ljudima u tuđoj zemlji. Isti argument potežu i oni koji brane gradonačelnika Kanjiže, ističući kako je on došao kod bake, iz susedne države, da je beo i nije otišao na drugi kraj sveta. Niko međutim ne pominje one koji su sa naših prostora odlazili u udaljene krajeve sveta. Podrazumeva se da ako nisi “crni crv”, da si “civilizovan” i imaš pravo da odeš i budeš dobrodošao gde god se zatekneš. Isti “argumenti” čuju se i od onih koji su preko iste te zelene granice bežali u Mađarsku kako bi izbegli vojnu obavezu 90-tih godina. Njima je, kako tvrde, to bilo dozvoljeno jer su Evropljani i pacifisti.

Očigledno uspavani u ranim 90-tima, bez namere da vide dalje od đerma na salašima njihovih deda ili dalje od granice preko koje su došli, i stari i novi Subotičani ovih dana okupljaju se na Interetno festivalu pod sloganom “Colorful Subotica”. Okupljeni licemerjem navodnog multikulturalizma “ne-bele” ljude rado gledaju na binama, ali ih ne žele u sopstvenom susedstvu, čak ni u prolazu. Šarolikost koju formalno zastupaju ipak su zasenile sve nijanse rasizma, a kada ode i ovaj cirkus (bez namere da uvredim organizatore Interetno festivala) palanka će i dalje da prebrojava domaće i goste.

(Autonomija)