Temu ovog teksta, inspirisanu ovogodišnjim svetostefanskim događajima u Republici Srpskoj, ponajbolje mogu da nagoveste dve, 31. godinu stare rečenice. Zapisao ih je Milovan Đilas u svojim dnevničkim beleškama „Raspad i rat“ (1989-1995). U kontekstu „skretanja pažnje na naciju i njenu ‘sudbinu’“, prva glasi: „Manijaštvo u politici je često, ono se prepoznaje i po tome što izgleda normalnije od normalnog. Manijaštvo se lako prenosi na narod, a potom i naroda na vođe, bacajući ih u još veće iluzije“ (19. februar 1991).

U mesecu već očitog ubrzanja raspada bivše SFR Jugoslavije, druga portretiše „republičke bojovnike“ sledećim zapažanjem: „Ovo je vreme šovinista – vreme u kome ludaci izgledaju zaluđenom narodu najpametniji“ (9. jul 1991. godine).

Nažalost, i danas se mnogima čini da su ovi „bojovnici“ – sa monopolnim posedom sile, vere i informacije – najpametniji, da je njihova formula jedinstva najplemenitija („iznad svega“); da je reč o jedinom pravom leku za „identitetsko samoponištenje“ iluzijama i praksom jugoslovenstva. Zna se, ali i u intelektualnim krugovima „srpskog sveta“ sve masovnije se prećutkuje, da je „kopanje ratnih sekira“ u Srbiji, započelo Miloševićevom „antibirokratskom revolucijom“. Nije lako ni sakriti da se u BiH sve to nastavilo Karadžićevom maksimom o „nemogućnosti zajedničkog života“ i nužnosti uspostavljanja nove političke geografije suludim dizanjem svakovrsnih zidova među „sudbonosno“ različitim narodima.

Izvesno je, takođe, da je stvaranje Republike Srpske i prateće opravdanje (pred)ratnog stanja – kao ambijenta za „samoopredeljenje“ (9. januara 1992) i posledičnog „razloga“ za „preventivno“ logorsko pacifikovanje „stranih tela“ u tkivu državotvorne Nacije, kao i za potonja etnička čišćenja, uključujući (prema presudi Haškog tribunala) i genocid u Srebrenici – započelo tezama o „objektivno“ iznuđenom modelu nacionalne samoodbrane i oslobođenja. Od „turskog zuluma“– „prvi put posle 1804“, a od „ustaša“ i „ustašluka“ – „prvi put nakon Jasenovca“.

O takvim temeljima nove suverenosti, godinu dana pre Deklaracije o proglašenju republike Srpske u BiH, Milovan Đilas je pisao: „Pričamo o prilikama. Milošević je – priča Matija – na Predsedništvu govorio slobodno (nenapisano) i pokazivao mapu, sa srpskim većinama ukoliko dođe do razlaza (‘konfederacije’), na šta pretenduje Srbija. Ukazao sam da je to neizvodljivo i da ne rešava probleme… Slaže se (Matija Bećković – prim. J. K.) sa mnom da Srbija u stvari vodi antijugoslovensku politiku, kao i drugi, izjašnjavajući se za Jugoslaviju. Kod Srba je sada snaga (misli na armiju)“ (12. januar 1991).

Dan posle usvajanja Deklaracije, Đilas zapisuje: „Karadžićevo proglašenje srpske Bosne: bezizglednost ili novi, još širi pokolji…“ (10. januar 1992). Koju nedelju kasnije, o razgovoru sa Dobricom i Matijom o „situaciji u Srbiji i ratu“, kaže: „Dobrica za mir – na liniji Miloševića… Matija… nije za mir (podvukao J. K.) sem ako bi mogao da ostvari ujedinjenje Srba bez rata“ (1. februar 1992).

Bilo kako bilo, duh rata pobegao je „iz boce“. Proizveden je momenat u kome je postalo nemoguće sprečiti trijumf „etničkih susedskih paranoja“. Predstava o nužnosti organizovanog (prodržavnog i paradržavnog) nasilja – kao „primerenog odgovora na nasilje od strane Drugih“ – reaktivirana je, unutar svakog etno-nacionalnog i religijskog korpusa, kao samorazumljiv obrazac odbrane integriteta i identiteta zajednice.

ISTA MUKA: E sad, i nakon tri decenije od opisanog „razgorevanja ognjišta balkanske istorije“ (D. Ćosić) ista muka nas mori. Sudaramo se i dalje sa ključnom nedoumicom: Da li su takva „državotvorna“ sredstva nacionalnog objedinjavanja uopšte mogla efektivno i verodostojno da (p)ostanu pravedna, okrepljujuća, civilizacijski produktivna i društveno integrativna u novonastajućim tvorevinama sile i „prava na pravo“?

Ima filozofa koji se na vrlo zanimljiv način hvataju u koštac sa takvim, istorijski posebnim momentima suspenzije starog prava. Tako, polazeći od činjenice da osnivanje novih država skoro uvek ide u paru sa nasiljem, Žak Derida razmatra stanovište da temelji novog autoriteta, pa čak i kad je reč o zastrašujućim genocidima, progonima, deportacijama i slično, „nisu podložni tumačenju ili dešifrovanju“.

Oslanjajući se, naime, na Benjaminove (Valter) istorijsko-filozofske analize „osnivačkog nasilja“ i „mističnog utemeljenja autoriteta“, Derida kaže da diskurs revolucionarnog, državotvornog nasilja računa sa činjenicom da „posle ratnog obreda, obred mira znači da pobeda ustanovljuje jedno novo pravo“. Pa, „pošto će to buduće pravo zauzvrat, retrospektivno, legitimisati nasilje koje može da ozledi osećanje pravednosti, njegov prethodni utemeljivač ga zato odmah već opravdava“ („Sila zakona“).

Zato, za našu temu, smatram vrlo relevantnim uvid kako je, u suočavanju sa navodno nesagledivom i neizrecivom prirodom istorijski poznatih kolektivnih istrebljenja, najopasnije podleći iskušenju „… da se sve ostavi otvoreno za preživele ili žrtve konačnog rešenja, za njegove prošle, sadašnje ili potencijalne žrtve“. Naglašava Derida: „… mi moramo da mislimo, znamo, predstavimo nama samima, formalizujemo, osudimo moguće saučesništvo između svih tih diskursa i onog najgoreg (ovde je to diskurs konačnog rešenja)“.

Na tom fonu, zaključiću da su krvavi sukobi u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu potvrdili kako su inspiratori separatizma, integralnog, nacionalnog državotvorstva i „izvršni producenti“ etničkih čišćenja koliko promišljeno, toliko i intuitivno računali sa nečim što liči na Benjaminovu „mistiku“. Da će, sa pobedom iracionalnih, do bestijalnosti usijanih energija, posve uspešno sebe same opravdati novim interpretativnim modelima „davanja smisla, nužnosti i naročito legitimnosti tom nasilju“. Međutim, savremene realnosti belodano potvrđuju ispravnost Deridinog upozorenja da „ima slučajeva kada se generacijama ne zna da li je performativ nasilnog zasnivanja jedne države ‘felicious’ (podesan – J. K.) ili ne“.

Budući, dakle, da ovde i sada o tome najupečatljivije svedoče istorijski, za „srpski rod“ („ime, ime oca i prezime“) nikad veći – poražavajući ishodi ratno-nacionalističkog „preporoda“, onda je sasvim logično da upitamo: zašto svest o tome još nije postala ona, donja granica društvenog razuma i kulture ljudskih prava, ispod koje nastupaju svakovrsne patologije kolektivnog uma i vladavinskih praksi? Kako je moguće da istovremeno sa idejom „Sloboda ponovo postaje srpska opsesija… krv će se opet liti na ovoj zemlji rovova i grobalja… jer je naš život toliko prljav da se jedino krvlju može da očisti“ (D. Ćosić, „Promene“), „srpsko pitanje“ (kao pitanje identiteta i ujedinjenja) bude tretirano eminentno „demokratskim pitanjem“? Na šta liči očekivanje kako je i paktom sa đavolskim silama građanskog, međunacionalnog rata moguće stvoriti pretpostavke nacionalnodržavnog prosperiteta i stabilne demokratije?

„Zar to pravo nisu iskoristili i veliki i moćni Nemci? Zašto da ga ne iskoristimo i mi, mali Srbi“?, pitao se Ćosić, avgusta 1991. godine. Mislio je i na utemeljenje nemačkog Rajha, pod Bizmarkom (1866 – 1871. godine), pa je septembra 2010. godine zapisao: „Koji je taj Srbin koji ne bi zagazio u Bizmarkovu i Kavurovu reku?“ („U tuđem veku II“).

Danas, međutim, o „genijalnosti“ Milošević-Ćosićevog metoda: „Prvo ćemo beskompromisno zagaziti u sukobe, a posle ćemo videti gde smo i šta ćemo“, možemo suditi i iz, pokazalo se, itekako promućurnije i odgovornije Đilasove perspektive. Za razliku od Dobričine „reke“, očito je da su platformom ujedinjenja posredstvom promene avnojevskih granica koja je u „igru“ uključila i ono Klauzevicevo „produženje politike drugim (ratnim – J. K.) sredstvima“ – Srbi zagazili, najblaže rečeno, u ono rano-nemačko „duboko blato“. Kad kažem „rano“ mislim na početke 19. veka, kada ni pruski liberali nisu uzimali u obzir da se glavnom putokazu: „Jedna nacija, jedan narod, jedna država“ (V. fon Humbolt), vrlo lako pridodaje i ovakav znak „pored puta“: „Nemci! Mislite vašom krvlju“ (Bizmark)!? Da o potonjim, nacional-socijalističkim (hitlerističkim) konsekvencama ovakvih ideja „jedinstva“ i ne govorimo.

Đilas je, u tom smislu, u čestim razgovorima sa Dobricom i Matijom upozoravao na katastrofalne posledice diletantski „osmišljene“ nacionalne suverenizacije. Svedoči o tome i sledeća crtica: „Šta su stvarni ciljevi srpskog vođstva, ukoliko je jedinstveno, sem separatizam, koji bi po mom mišljenju bio katastrofalan za Srbe? Uvalio bi ih u građanski rat, a možda i rat, koji bi izgubili. Parola: da se otcepimo, pa ćemo ispočetka – izraz je nacionalnog očaja i idejne besperspektivnosti“ (februar 1989).

Prema tome, s obzirom da se zaista i desio veliki nacionalni poraz koji, kako misle „dominantne elite“, valja sada – shodno obrascu „raspeća i vaskrsnuća“– u etno-religijskoj i državnoj sferi, pretvarati u pobedu, ne možemo izbeći niz novih pitanja. Počeću sa etički doziranom dilemom: Ko je, onda, bio pobednik u ratovima ‘90-ih? Da li je Republika Srpska takva, vrhunska, neupitno oslobodilačka, istorijsko-pobednička kreacija pravde i novog demokratskog sveta?

Ili je, zapravo, funkcionalnije da se spustimo na „realniju“ ravan ljudske prirode, te moći i vlasti i priupitamo: Ko, i sa kakvim vrednostima, danas „obnaša“ ulogu „pobednika“ u tom virtuelnom i stvarnom, postratnom zamešateljstvu, „zbućkanom“ od uvek vrebajuće materijalne oskudice i začaranom kulturom bede širokih slojeva, sateranih u plemenskonacionalne bunkere? Belodano je da iz ovakvih utvrđenja, i kad privremeno zaćuti oružje, kuljaju „identitetske politike“, sa pretpolitičkom svešću da je „čovek čoveku vuk“ i da je „narod narodu zlotvor“?

Kako bilo, uz sve moguće, poprilično osnovane sumnje o svrsishodnosti takvog „džaba krečenja“ (Basara), mislim da je neophodno formulisati još nekoliko teza. Prvo, u momentu, kada mnogi autori potcenjuju činjenicu da ideje i danas predstavljaju one tri boje na semaforima istorije, smatram da u kontekstu nedavnih devetojanuarskih igrokaza, te implicitnih i eksplicitnih nagoveštaja secesije Republike Srpske, nikako ne smemo smetnuti s uma sledeću dilemu.

Valja li, naime, pod impresijom parade naoružanih jedinica entitetske agencije za zavođenje reda, u punoj meri, poverovati u poruku da „Srpska ne želi rat“? Ili je, možda, ipak, reč o novom, „izmenjenom i dopunjenom“ izdanju (pred)ratne knjige recepata „sabiranja“, iz devedesetih godina prošlog stoleća? Takav model politike Đilas je, s pravom, „krstio“ stavom o „veoma metodičnom ludačkom planu izazivanja građanskog rata radi ‘velikih nacionalnih ideala’“ (5. mart 1991).

Budući da svi razumni ljudi priželjkuju jače razloge da poveruju u „konstruktivnost“ i „miroljubivu konstantu“ Dodikovog liderstva, odgovor možda treba tražiti u stvarnoj prirodi „uzorite“ politike s desne strane Drine? Nažalost, ni tu nije moguće pronaći pouzdanija ohrabrenja. Jer, u prvi plan izbija nedoumica: da li se Srbija, ne samo na simboličkoj, već i u realnoj ravni, okreće taktici izraženijih ambivalencija svoje regionalne politike?

KLJUČNO PITANJE: Čak i u slučaju da se priklonimo tumačenjima kako i ovogodišnje slavske igrokaze – sve sa svečanim vozdizanjem Vulina u status senatora – treba tretirati nekom vrstom uhodane „keč ol“ veštine u zatamnjenoj areni političko-ekonomskih transakcija vođstava Srbije i Srpske sa moćnim akterima globalne geo-politike, ključna nedoumica ipak mora biti formulisana ovako: da li političke klase RS entiteta i srpske države uopšte imaju volju da uspostave održiv suživot različitih zajednica u multikulturalnom, građansko-demokratskom poretku BiH i, tako, sa efektivnom orijentacijom na Evropsku uniju, očuvaju mir u regionu?

Na to pitanje ne nudi baš optimistički odgovor ni sam čin ovogodišnje dodele najviših priznanja Republike Srpske. Umesto učitavanja razloga za nagrade najvišeg ranga mađarskom lideru Viktoru Orbanu, srpskom pesniku Matiji Bećkoviću, kao i pevaču „Baji Malom Knindži“, najkorisnije će biti da manifestnu i latentnu prirodu „proizvodnje smisla RS“ sagledamo u kontekstu verifikacije izvrsnosti misli i dela stručnjaka za politiku, profesora emeritusa banjalučkog Fakulteta političkih nauka, Nenada Kecmanovića.

Naime, iako svestan da odlike i svrhe jedne, neosporne, ovog 9. januara nagrađene pameti ne moraju biti „po meri“ momenta kad je beleška nastala, držim da Đilasova opaska: „Pamet ne pomaže na zlom putu, na bespuću“ (10. mart 1991) zadržava koeficijent korisnosti na „poslu“ razumevanja aktuelnih paradoksa političke svesti. Kontekst je, naime, opredeljen širom, ne tri, već osam decenija starom komparativnom perspektivom. Na jednom njenom polu su integrativne ideologeme, sa samih početaka stvaranja i konsolidacije BiH državnosti (1943-45). Na drugom su vladajuće paradigme više od tri decenije starog, separatnog „državnog razloga“ RS (1992- 2024) Elem, o izvorima delotvornosti antifašističkog državotvorstva, rečito i adekvatno svedoči završno „slovo“ predsednika ZAVNOBIH-a, na Prvom zasedanju ove narodne ustanove (1943), Kecmanovića. „Otupljena je oštrica najmoćnijeg oružja koje je neprijatelj uperio protiv naroda Jugoslavije, pomoću kojeg je htio uništiti nas i osigurati sebi život na Balkanu. To je oružje bratoubilačkog rata. To oružje danas je nemoćno… Živjelo bratstvo naroda Bosne i Hercegovine! Živjela slobodna i federativna Bosna i Hercegovina u slobodnoj demokratskoj federativnoj Jugoslaviji“, naglasio je Kecmanović.

Danas, pak, razmatrajući prirodu visoko-nagrađenog znanja i aktuelnih uverenja Nenada Kecmanovića, člana Senata Republike Srpske i političkog savetnika predsednika RS, Milorada Dodika, uočavamo da je reč o dobrano odmaklom, skoro završenom procesu prevrednovanja svih vrednosti i negaciji samih temelja bosansko-hercegovačke državne povesti (1943-1992). Da takvo pisanje nove istorije, nažalost, na vrlo sofisticiran način legitimiše princip (i viđene posledice) mističnog „konačnog rešenja“ – uključujući negaciju Vojislavljevog (Kecmanović) uverenja o preimućstvu „bratstva“ u „slobodnoj i federativnoj BiH“ – svedoči profesorov javni angažman.

Očito je, naročito u poslednjih deceniju-dve, da Nenadovi teorijski i savetničko-politički „principi“ ni za „jotu“ ne skreću sa puta, „prokrčenog“ zlokobnom maksimom Radovana Karadžića o „nemogućnosti zajedničkog života“.

Ne zagovarajući, eksplicitno, secesiju Republike Srpske, kao što to čini Dodik, profesor Kecmanović ipak se protivi bilo kakvom funkcionalnom prilagođavanju pravno-političkog sistema Bosne i Hercegovine standardima Evropske unije. On insistira na tezi o „‘neodrživoj ili propaloj državi, pored ostalog i zato što pripadnici dva od tri naroda nemaju osećaj patriotizma koji prelazi granice svoga entiteta ili svojih kantona“. U tom smislu, jula 2015. godine, upozorava „… da bi ukidanje nacionalnog, odnosno entitetskog veta značilo novi građanski rat ili mirnodopsku kapitulaciju Republike Srpske“ („Hronika nemoguće države“).

Umesto vlastitog komentara, sugerišem da, na primeru izuzetnog stvaralaštva još jednog Kecmanovića, uočimo kako ni unutar bliske (srodničke) zajednice, jednoumlje – koje se među nacionalistima uzima za „lakmus papir“ identitetske pripadnosti – ne mora da (p)ostane običajni obrazac. Da biseri društvene misli i nauke ne moraju biti bačeni u glib nekakvih, navodno odbrambenih, „patriotskih“ homogenizacija, pokazuje upravo misao i delo Dušana Kecmanovića, pokojnog člana Akademije nauka i umetnosti BiH, Evropske akademije nauka i umetnosti, psihijatra i globalno uglednog profesora.

„Raščaravajući“, tako, brojne privide i socijalno-psihičke funkcije integralnog nacionalizma, Dušan razmatra i mogućnosti ove ideologije da „insistira na određivanju i strogom poštovanju međuetničko-međunacionalnih granica i preuveličava razlike među etnonacionalnim entitetima“; da posluži kao „efikasan i komforan način pljačke i brzog bogaćenja“, kao i da „nagrađuje ponašanje saobrazno nacionalističkom diktumu“ itd. („Psihopolitika mržnje“).

Zato, u osvit novog „požara svetova“, sa rizikom da lakomisleni, loše vaspitani i dobrano dezinformisani – kao kolektiv „kratkovidog i nezdravog egoizma“ (Ivo Andrić) – ponovo zagazimo u živo blato novog rata, valja nam pronaći način da pomognemo zbunjenom svetu da razume šta se u nama i oko nas dešava. Itekako je, u tom smislu, „lekovita“ Dušanova spoznaja o razlozima stvaranja i manipulativnim kapacitetima „istinskog kulta žrtve“.

Takvu psiho-političku i ukupnu socijalnu dinamiku, iskusni psihijatar prepoznaje u činjenici da „nacionalizam prije ili kasnije izaziva otvoren sukob među etnonacionalnim grupama, a to znači pogibiju, sakaćenje, invalidiziranje desetine i stotine hiljada ljudi…“. Upozorava, stoga, na sablasno preteću mogućnost da se proizvede stanje, gde „jednom otvoreni krug mržnje… se nikada ne zatvara, a istorija pretvara u ritmičke, grčevite izlive ničim nesputane mržnje, između kojih se vidaju rane i brižljivo čuvane uspomene…“.

Zato, ako to već neće i ne umeju nagrađeni pesnici, kao ni politički preduzetnici, sa neukrotivim instinktima populiste i interesima novopečenog, pohlepnog kapitaliste, bilo bi vrlo korisno da makar profesor, politički savetnik, odgovorno predoči svom „suverenu“ koliko je štetno ignorisati dragocene putokaze jednog Dušana Kecmanovića. Da ne govorimo o tome kako je nemoguće uspeti u naumu da se totalno diskredituju humana uverenja i delo najstarijeg u ovoj priči, Vojislava Kecmanovića.

Videćemo šta će prevladati – pamet, individualna sloboda, etika profesije, istina, otvorenost i humanost? Ili pak nastavak puta ka nedođiji, sa znakovima što ih ispisuju lični i uskogrupni interes, u sprezi sa mističnim kodom „zajednice sudbine“?

(Novi magazin)