Skip to main content

Janko Baljak: Pošlo im je za rukom ono što Žilnikovim cenzorima pre 50 godina nije

Kultura 03. dec 2021.
4 min čitanja

Film “ŽŽŽ” (“Žurnal o Želimiru Žinku”) Janka Baljka imaće svoju novosadsku premijeru u subotu, 4. decembra. Tim povodom reditelj Baljak za 021.rs govori o snimanju filma, ali i cenzuri.

Želimir Žilnik je, može se to reći bez zadrške ili ustezanja, jedan od najautentičnijih reditelja jugoslovenske kinematografije. Od samih početaka do danas ostao je jedinstven u načinu na koji “priča priču”, u odabiru glumaca i tema, kao i po kontinuitetu kritike odnosa sistema prema “običnima”. To o Žilniku ne govori kao o čangrizavcu koji je uvek protiv, već kao o čoveku koji smatra da uvek postoji mogućnost za bolje.

Koliko vanvremenski, kao opis svake pijane mladosti, deluje rečenica izrečena davne 1967. u “Žurnalu o omadini na selu zimi” u kom jedan omladinac priča kako, kada mu dođe slobodno vreme, ode u gostionu “našika se i pravi haos”. Ta rečenica živi i dalje. I šta onda dodati na tvrdnju da bi “mojoj kevi više značila veš mašina nego biračko pravo” izrečena u “Ranim radovima” pre više od pola veka. Biračko pravo imamo, ali da li zaista biramo?

Kao večita inspiracija za stvaranje i pod teškim uslovima, Žilnik je odlična tema za film. Toga se prihvatio Janko Baljak koji je u 90 minuta ispričao priču o stvaralaštvu dugom više od pola veka, koje je ujedno svedonačnstvo o jugoslovenskom prostoru, koji je sve samo ne crno-beo.

Zanimljivo je da je tokom snimanja filma o Žilniku pronađen njegov cenzurisani film “Sloboda ili strip”. Janko Baljak kaže da je film posle 52 godine dočekao da ponovo budu zabranjen, s obzirom na to da je Upravni odbor Filmskog centra Srbije bez ikakvog obrazloženja odbio predlog stručne komisije da se podrži projekat kojim bi “Sloboda ili strip” konačno bio završen. Tako je i Upravni odbor na čijem čelu sedi Jelena Trivan dao odgovor na dilemu iz naslova filma. Ili.

Baljak: Kada smo krenuli da snimamo ‘Žurnal o Želimiru Žilniku’ taj film još uvek nije bio pronađen i mogu da kažem da je mene, kao autora, pogledao Bog. Žilnik je slučajno otkrio film u nekom fundusu da li Televizije Novi Sad ili neke druge arhive i sve se dogodilo tokom rada na filmu. To je bio fantastičan trenutak u kom smo rešili da pratimo potragu za filmom i ogromnu želju Žilnika i njegovog direktora fotografije Karpa Aćimovića Godine da završe film za koji su mislili da više ne postoji. Bila je to prilika da pratimo njihovo dečačko traganje za kadrovima koje su snimili pre više od pola veka.

To je zaista bilo uzbudljivo i to je filmu dalo posebnu, ne samo emotivnu crtu, već je i dramaturški povezalo sve te razbacane kolažne delove našeg putovanja. To je nešto što se dokumentaristi desi retko, ali se dešava da neko otkriće tokom snimanja filma postane izuzetno važno i značajno za ostvarenje.

021: Kako je uopšte došlo do toga da snimite film o Želimiru Žilniku?

Baljak: Žilnik i ja smo 2012. obilazili Tajvan, gostovali smo na njihovim univerzitetima, u bioskopima, imali razgovore sa publikom, radionice sa studentima. Strašno mnogo vremena u te dve nedelje smo proveli zajedno, što u avionu, što krstareći Tajvanom. Meni je sinula ideja da iz tog nekog našeg razgovora, koji dve nedelje nije ni prestajao, može da se izrodi jedan dokumentarni film, da može da ostane, reći ću pretenciozno, bitan dijalog dva reditelja koji imaju određene podudarne stavove u vezi sa tim kako danas treba da izgleda dokumentarni film. Naravno, postoje i razlika u određenim stavovima, ali sam film zamislio kao dijalog između nas dvojice, onako kako su razgovarali Trifo i Hičkok radeći na knjizi pre pola veka.

021: Radeći na ovom filmu snimili ste dokumentarni road movie, čemu je pažnju posvećivao i sam Žilnik.

Baljak: Obilazili smo mesta na kojima je Žilnik boravio, na kojima je snimao filmove, najbitnije lokacije u vezi sa njegovim opusom. Družili smo se sa ljudima sa kojima je on radio i sarađivao i koji su još uvek živi, jer izbor je, nažalost, prilično sužen. Ti ljudi koji su bili u mogućnosti i koji su deo Žilnikovog opusa i stvaralaštva pristali su da učestvuju u filmu, zato što su oni ujedno i Žilnikovi prijatelji. Žilnikov ceo sistem rada je da to nisu samo akteri njegovog filma, već on kroz ceo taj proces gradi prijateljstva koja traju čitav život. On se sa ljudima s kojima je snimao film pre 40 ili 50 godina i dan-danas čuje, druži, posećuje ih i po tome, ali ne samo po tome, Žilnik je jedinstven u jugoslovenskoj kinematografiji.

021: Zahvaljujući kontinuiranom radu i kontinuiranoj kritici Žilnik je uvek aktuelan. Međutim, koliko su mladi upoznati sa njegovim opusom?

Baljak: Često imamo studente na prijemnom ispitu koji vrlo dobro poznaju Žilnikov opus. To je dosta iznenađujuće s obzirom na to da su neki filmovi nastali davno, a ponekad deluje da studenti nisu gledali ništa pre 21. veka, pa onda imamo muku da ih naučimo da je i pre toga postojao film kao umetnost. No, neki dolaze zaista pripremljeni. Međutim, i za one ljude koji ne poznaju Žilnika i za one koji će ga tek upoznati, mislim da je ovaj film dragoceno svedočanstvo, jedan dokument koji će biti jako dobar putokaz da se bolje upozna sa tom neverovatnom karijerom i fantastičnim opusom koji i dalje, na radost svih nas, traje.

021: Film je, u smislu ekipe koja je radila na njemu, povezan sa Novim Sadom, a tu su i neki stari Žilnikovi saradnici.

Baljak: Žilnikovo bazično mesto rada jeste bio Novi Sad i sam sam nekako vezan, što zbog gostujućih predavanja, što zbog prijateljstava, za saradnike iz Novog Sada. I zbog svega toga mi mnogo znači novosadska premijera. Film je rađen u produkciji Arbos filma, direktor fotografije je Jovan Milinov, montažu je radila Aleksandra Milovanović, za dizajn zvuka su bile zadužene Natalija Strahinić i Janja Baljak. Ono što je za nas bilo jako značajno jeste to što je muziku za film komponovao Predrag Peđa Vranešević, legendarni autor filmske muzike i nekadašnji lider grupe Laboratorija zvuka, koji je mnogo sarađivao u karijeri sa Žilnikom, tako da je dao svoj autorski doprinos i ozvučio ovaj film. Bilo mi je drago da to spojim, to sam želeo od samog početka, jer mislim da će i po muzici ovaj film imati svoj šmek i da će ostati upamćen.

021: Da zaokružimo razgovor filmom “Sloboda ili strip”. Upravni odbor Filmskog centra Srbije odbio je predlog stručne komisije da podrži projekte Žilnika, Gorana Markovića i Srđana Dragojevića. Kako sve to komentarišete?

Baljak: Ne mogu da zamislim gluplju odluku. Nikad do sada se nije desilo da nekakav upravni odbor poništava odluku stručne komisije sopstvene institucije, odnosno Filmskog centra Srbije, i da to učini bez obrazloženja. Zaista treba biti neverovatan talenat pa da jednim udarcem cenzurišete Žilnika, Gorana Markovića i Srđana Dragojevića. To nije pošlo za rukom ni Žilnikovim cenzorima pre 50 godina. To je jedna slika stvarnosti u kojoj živimo, u kojoj očigledno režim gubi kompas šta je moguće, šta nije moguće, do koje mere može da se igra dostojanstvom i slobodama umetnika. Međutim, to pokazuje i jednu neviđenu nervozu. Meni deluje ohrabrujuće da je neko ko je bio u stanju da donese takvu odluku u priličnoj stisci vremenom i ja se nadam skorim promenama u našem društvu.

(Ivan Varnju / Zoran Strika, 021; Foto: N1)