Tokom genocida koji je organizovan u julu 1995. godine u okolini Srebrenice pobijene su hiljade bošnjačkih muškaraca i dečaka, a hiljade žena ostale su bez svojih muževa, braće i očeva. U bosanskohercegovačkom selu Skejići pre rata je živelo više od trideset bošnjačkih i srpskih porodica, a mnoge prazne kuće koje su ostale iza njih samo podsećaju na dom kog više nema.
Ipak, život ovog seoceta održavaju četiri žene – Fata, Hamida, Munira i Adila, koje su odlučile da nakon genocida svoje živote nastave ovde, u mestu za koje ih, kako kažu, ipak vezuju najlepše uspomene iz prošlosti.
“Ne znam ni ja što, valjda tu se izrodile, tu odrastale, tu djecu rađale, valjda radi ovih mrtvijeh smo se vratile. Nema sada naroda, ovdje što smo se mi vratile, samo se vratile mi starije”, kaže Fata Lemeš u razgovoru za Autonomiju.
Rat je odneo i staru osnovnu školu koju su pohađala deca iz Skejića, Milićevaca, Šljivice i Beširovića, a ruševine i dalje stoje. Stoje i podsećaju na sve mlade bošnjačke živote koji su se u njoj školovali.
“Ja zamislim samo kako sam ja majka i kako je meni – tako je svakoj majci. Nema veze koje je vjere i koje nacije. Ja tako zamišljam. Ali ne razmišljaju svi tako. Ono malo porodice što imam živo ne znam gdje su, razišlo se po svijetu i ti ne znaš gdje su. Meni je brat poginuo i poginula snaja, jedan jedini brat, pa sestra i zet, onda sin i muž”, priča Fata.
„Oni nama dolazili na Bajrame, mi išli kod njih na slavu“
Odlazak srpskih porodica iz Skejića bio je prvi znak koji je ukazivao na ratna dešavanja u Bosni. Počelo je, kako Fata kaže, njihovim odlaskom uveče i vraćanjem ujutru, sve dok nisu došli kamioni da pokupe i stvari.
“Imali smo ovdje tri srpske kuće. Pozajmljivali smo jedni drugima, išli na kopanje i žetvu jedni kod drugih. Oni nama dolazili na Bajrame, mi išli kod njih na slavu, sve je to bilo normalno. Odjednom su došli kamioni, oni pokupili stvari i krenuli negdje. Nismo shvatale ništa. Mi smo svi iz sela izašli da ih pitamo gdje će i od koga bježe. Oni su nas počeli da grle i ljube i rekli su nam da ne bježe od nas, ali da se boje neke druge vojske koja može da naiđe. Pitali smo se kakva druga će naići. Oni su otišli, a poslije je počelo da puca, i tako godinu dana”, seća se Adila Salihović.
Ratni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić 2017. godine osuđen je prvostepeno na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici i zločina protiv čovečnosti. Osuđen je i za progone, ubistva, terorisanje, istrebljenja, protivpravne napade na civile i deportovanje. Fata kaže da je normalno da se takav zločin osudi i da joj je na ličnom nivou presuda značila, ali i da je taj proces bio dug i ne može vratiti živote koji su izgubljeni.
“Koliko godina se on krio? Bilo bi drukčije da je osuđen na vrijeme, kada je bio mlađi. Mogu sada raditi što god hoće, osuđivati koga god hoće, nema to veze. Toliko se vremena krio, mogli su oni njega naći, ali nisu htjeli. Ono naše nema, pa nema. On nije vrijedan svega što je urađeno”, kaže Fata i dodaje da bi im teret koji nose bio lakši kada se genocid ne bi negirao.
Adila Salihović je izgubila sina, a dvojica braće se nikada nisu vratili. Živi se u nadi, kako Adila kaže, jer drugačije ne može.
“Insan se vratio na svoje, ovdje smo izrodili djecu i tu živjeli i sve je opet u svome najljepše nekako, najslobodniji si na svom. Mi odavde nosimo uspomene na život koji je bio lijep. Meni su dvojica braće u Americi, dvojica su poginuli na mostu. Mi i dalje ništa ne znamo, ni gdje su kosti, ništa, a bilo bi lakše kada bismo znali. Morali smo, što se kaže, predati se sudbini i ići dalje, da makar ova djeca imaju nešto, nek prožive”, kaže Adila i dodaje da ni najgorem dušmaninu ne bi poželela ono kroz šta su prošle one i hiljade bošnjačkih žena.
“Ne ponovilo se više nikada. Samo da bude mir. Ja sam se borila da djecu izvedem na selamet i da ih koliko-toliko školujem da im dam bilo šta, da imaju svoj hljeb u rukama. Živjeti se mora”, priča Adila u razgovoru za Autonomiju.
Za uzroke rata i međunarodne konflikte koji su i 25 godina nakon genocida nerešeni Fata krivi politiku i sve političare koji su na vlasti, bez obzira iz koje su države.
“Oni su mogli sve ovo pregovorima nekim da riješe. Pa i da se iselimo odavde. Što to nisu uradili i izbavili narod? Evo zemlje stoji, neće ona nikud, nije je mogao niko odnijeti”, kaže Fata.
„Da bude kao prije što je bilo“
Ona dodaje da je velika nepravda to što se deo Bosne i Hercegovine u kom se desio genocid, nakon hiljada izubljenih života, zove Republika Srpska.
“Najviše bih voljela da se ukine Republika Srpska. Tu me pogađa najgore. Zar ovoliko ih pobili i opet zovu da je njihovo, a od svih nas je. Ali se ona zove Republika Srpska. To me je najviše pogodilo. Kada bi bilo kao i prije, Bosna i Hercegovina cjelokupna. I Federaciju bih ja ukinula, da nema ni Federacije ni Republike Srpske, da bude kao prije što je bilo isto. Eto boljeg života nije bilo niti će kada biti od onakvoga života”, priča Fata Lemeš.
Fata, Munira, Hamida i Adila su svaki dan zajedno. Zajedno dele vreme, kuće, bol i sudbinu više hiljada bošnjačkih žena. Kažu da kada jedne nema, odmah nešto fali.
“Mi smo svaki dan zajedno. Kod jedne smo na konaku, kod druge ručamo, popodne na kavi. Gdje dođemo na konak, tu i večeramo. Onda sutradan ustanemo, popijemo kavu, čekamo doručak i tako. Jedne kada nema, opet je drukčije, a kamoli nešto drugo”, priča Adila Salihović.
Ženama kao što su one, neko je jednim potpisom na Direktivi 7, dokumentu kojim se nalaže da se „svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvore uslovi totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života žitelja Srebrenice i Žepe” odneo ono najsvetije. Zato se ne može govoriti o 8.372 muškarca i dečaka koji su živote izgubili u genocidu, već i o hiljadama žena koje su čekale da ostaci njihovih najmilijih budu pronađeni kako bi im klanjale dženazu.
“Nak’oga života više nikada neće biti. Čim ti neko fali… više nema. Sad živimo samo što moramo. Nazor moramo da živimo, ali nazor da umremo ne možemo”, rekla je Fata Lemeš.
Jelena Božić i Divna Prusac (Autonomija, naslovna fotografija: Divna Prusac)