Skip to main content

IVAN STAMBOLIĆ: Milošević je najbolji izraz naših najgorih osobina

Intervju 25. avg 2021.
12 min čitanja

Naša suradnica je u septembru 1999, neposredno nakon NATO intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, napravila intervju s bivšim predsjednikom Predsjedništva Srbije Ivanom Stambolićem. Godinu kasnije, 25. augusta 2000, samo dva mjeseca uoči srpske “petooktobarske revolucije”, Stambolića su, po naređenju tadašnjeg političkog vrha, pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije oteli i vezanom mu pucali u potiljak. Tri godine kasnije, leš je pronađen na Fruškoj gori, a ubice su, na čelu s Miloradom Ulemekom Legijom i Radetom Markovićem, tadašnjim šefom DB-a, osuđeni na ukupno 207 godina robije. Presuda je pravosnažna. U znak sjećanja na čovjeka koji je i sam žrtva zločinačke politike predsjednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića i koji je, tokom opsade, zajedno s pedesetak srpskih intelektualaca posjećivao Sarajevo, objavljujemo izvode iz ovog intervjua

TAMARA NIKČEVIĆ: Gospodine Stamboliću, da li će srpska opozicija, s obzirom na činjenicu da djeluje prilično razjedinjeno, uspjeti da smijeni Slobodana Miloševića?

IVAN STAMBOLIĆ: Mnogo je složeno i teško, ali je pravo pitanje. Međutim, pre odgovora, možda bi bilo bolje videti šta se to događa sa srpskim narodom. Narodu je dogorelo do nokata. Batina kojom je ratnički mahao po bivšoj Jugoslaviji, zavađajući se sa svima s kojima je sedamdeset godina živeo, srpskom se narodu vratila kao prosjački štap. U međuvremenu, staro društvo je razoreno, ista stvar se dogodila na ekonomskom planu; bežeći od ratova i mobilizacije, mladi ljudi su napustili zemlju, srednja je klasa nestala, a socijalni i ekonomski uslovi u kojima nastaju prave demokratske snage su ukinuti. Ostalo je jedino “sporno” pitanje za koje su se odmah zakačili svi – i narod i opozicija. To nas je odvelo u propast.

TAMARA NIKČEVIĆ: Koje je to “sporno” pitanje?

IVAN STAMBOLIĆ: Nacionalno. Rodno mesto srpske opozicije, gotovo svih srpskih stranaka – i vladajućih i opozicionih – nije demokratija, nego rat, a u ratu se teško izgrađuje autentična, prava i istinska demokratska alternativa autoritarnoj vlasti. Srpski su opozicionari sve vreme ovog ratovanja išli s režimom i vladajućim strankama iz poraza u poraz. Porazi bi trebalo da opamećuju. Međutim, to se ovde nije dogodilo zato što su gotovo svi u isto vreme bili na ratnom poprištu. Bilo je, istina, izuzetaka, ali većina je ratovala. Opozicija, koja je na neki način bila lažna, s Miloševićem se zapravo takmičila u istim stvarima.

TAMARA NIKČEVIĆ: U čemu?

IVAN STAMBOLIĆ: U tome ko je veći nacionalista, ko je ratničkiji, ko borbeniji, da li se ratovi vode kako treba, a ne da li uopšte treba da se vode… Sve i da smo dobili te ratove, šta bismo s tim i takvim “pobedama”?!

TAMARA NIKČEVIĆ: Rekli ste da Vam se čini da je u ovom momentu nacionalno stavljeno u drugi plan. Šta je, po Vašem mišljenju, u prvom planu?

IVAN STAMBOLIĆ: Ne mislim da je baš u potpunosti stavljeno u drugi plan, nego da, osim nacionalnog, na scenu stupa i nešto drugo – život, interesi. Pedeset maraka plata, milion ljudi na ivici gladi, hrane ima, ali ljudi nemaju novac da je kupe… To polako počinje da progovara. Menja se svest. Shvatamo da umesto kritičkih uvida imamo bunilo i mržnju. Na dnevni red se polako stavljaju pitanja života, opstanka, odnosa sa susedima. Shvata se da nijedan narod u istoriji neki svoj problem nije uspeo da reši tako što se svađao s komšijama, ulazio u sukobe s celim svetom, nego tako što je s njima sarađivao. Mi Srbi smo bili umislili da nas deset miliona polugladnih, nemoćnih, malaksalih, treba da budemo avangarda! Iz živog blata u koje smo ušli krenuli smo da jurišamo na nebo, “da bude što biti ne može”, da odbranimo svet od novog svetskog poretka. Jedino mi znamo šta svetu odgovara! Imamo istorijsku misiju! Jedan je mali narod bio umislio da je veliki, vratio se mitovima, legendama, zabludama, obmanama, iluzijama, lažima, prevarama, a ustvari je odbio da shvati da je pao Berlinski zid. Moramo se konačno prilagoditi, pronaći svoje mesto i vratiti se u zajednicu evropskih naroda. U suprotnom, doživećemo novi istorijski poraz koji će dovesti u pitanje i naš biološki opstanak.

TAMARA NIKČEVIĆ: Mislite da postoji raspoloženje za povratak Srbije u Evropu?

IVAN STAMBOLIĆ: Mislim da se to polako budi. Ne treba, međutim, očekivati ništa brzo i spektakularno. Infekcija je dugo trajala, bolest bila izuzetno teška. Lečenje ne može trajati kraće. Ali, na scenu ipak polako počinju da izlaze snage, ljudi, ličnosti koje, nasuprot orvelovštini, nude nešto drugo.

TAMARA NIKČEVIĆ: Milošević pominje izbore u novembru. Pojedini analitičari predviđaju nemire, nezadovoljstvo, čak i građanski rat. Šta Vi mislite?

IVAN STAMBOLIĆ: Odlazak ovog režima i ličnosti koja ga personifikuje je neminovan. To je “biti ili ne biti” Srbije. U ovom trenutku treba da razmišljamo o tome šta će biti kada “naš vođa” ode, ko će i kakvi će doći posle njega, koji će put Srbija izabrati. Ovo što se događalo u poslednjoj deceniji nije nacionalistička bujica koja se izlila, vratila u korito i ostavila posledice. Ne! Snage i energija koje su stvarale, nosile i vodile ovaj narod kroz svu golgotu kroz koju je prošao, još nisu istrošene. Srpski nacionalizam se kroz ratove i poraze jeste trošio, ali je, proizvodeći sirotinju u Srbiji, proizvodio socijalnu bazu za dugoročnije hranjenje srpske sirotinje novim nacionalizmom. Zvuči paradoksalno, ali je tako.

TAMARA NIKČEVIĆ: O kakvom “novom nacionalizmu” govorite? Prema kome on može biti usmjeren?

IVAN STAMBOLIĆ: Milošević je mnoge izneverio. Znate, Srbija je pola svoje istorije izgubila dovodeći na vlast vođe i vladare koje je kasnije obično nasilno terala. Karađorđev sin Aleksandar, otac Petra Mrkonjića, svoju je glavu spasao bežeći od Srba u tursku tvrđavu. Turci su ga spasili… Nasilno osvojena vlast nikako ne može biti bolja od one koja se nasiljem brani. A jedna od varijanti – pomenuli ste mogućnost građanskog rata – jeste to. Nasiljem se ne uspostavlja bolja vlast. Velika istorijska provera srpskog naroda biće da ovoga puta izbegne da svog vladara obori u krvi. Zalažem se i agitujem, ako je moguće, da se na vlast dolazi izborima i da se s vlasti odlazi na izborima. Ali, kakvim izborima? Ne onim kakvi su se ovde do sada organizovali. Sadašnja vlast nema kredibilitet da organizuje nove.

TAMARA NIKČEVIĆ: Ko onda?

IVAN STAMBOLIĆ: Ispravno pitate. Vlast organizuje izbore, ali Milošević je 1997. pred celim svetom priznao da je pokrao građane. Izbori su potrebni, ali po određenim pravilima. Milošević, međutim, ne priznaje nikakva pravila. Nameće ih i tera druge da ih prihvate.

TAMARA NIKČEVIĆ: Kada je Slobodan Milošević, 1986, izabran za predsjednika CK SK Srbije, član Predsjedništva CK Jugoslavije Draža Marković rekao je da Vam taj izbor istorija nikada neće oprostiti i da će Milošević uskoro sve uništiti. Osjećate li danas, poslije svega što se desilo, odgovornost zbog toga što ste “gurali” Miloševića?

IVAN STAMBOLIĆ: Ne, iako mi tu odgovornost mnogi pripisuju. Milošević mi je dvadeset i pet godina bio saradnik. S njim sam do tada imao veoma dobra iskustva. Bio je efikasan, energičan, borben čovek, optimističan, ambiciozan. Mislio sam da kriza u kojoj se našlo društvo zahteva upravo takvog. S ove distance, s naknadnom pameću i ovim iskustvom, mislim da su takvi ljudi kobni u kriznim, složenim vremenima. U takvim su situacijama potrebni ljudi pre svega mudri, odmereni, staloženi, strpljivi, što ne znači i neodlučni. Kriza jeste bila duboka i trebalo je što pre iz nje izaći.

TAMARA NIKČEVIĆ: A Milošević je ponudio “olako obećanu brzinu”?

IVAN STAMBOLIĆ: Tačno, ali nisam mogao pretpostaviti da će karakterne osobine jedne ličnosti, kada se dovedu do krajnosti, preći u svoju suprotnost: da će upornost preći u borbenost, da će odlučnost postati agresivnost, da će brzina odlučivanja preći u brzopletost, da će ambicioznost dobiti monstruozne razmere i postati bolesna želja za vlašću. Želeo sam da postanemo rukovodstvo koje rukovodi poslovima, a ne vlada ljudima. Imao sam dovoljno iskustava i mislio da ću u kolektivnom timu, gde smo Slobodanu Miloševiću dali jednu od ključnih uloga, ostati šef tima. Namerno ovako govorim zbog javnosti u kojoj čujem razne interpretacije. Milošević je umeo da istrči, da prenagli, ali uvek ga je bilo lako korigovati. Bili smo tu da ga i kolektivno korigujemo. Birali smo ga na jednogodišnji mandat, za jednu od uloga. Nismo tražili vođu, a dobili smo gospodara.

TAMARA NIKČEVIĆ: Kako je bilo moguće da Milošević iz sukoba s Vama izađe kao pobjednik? Bili ste predsjednik Predsjedništva Srbije, a on samo predsjednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS). Da li je partija bila jača od države?

IVAN STAMBOLIĆ: Nije me smenio samo on. Mene će drugi smeniti i njega učiniti gospodarom i neprikosnovenim vođom srpskog naroda. Njega će akademici, intelektualci, popovi upoređivati s De Gaulleom, Rooseveltom, Karađorđem, Pašićem… Njemu će se pripisivati svojstva Miloša Obilića. Slikari će ga slikati, pesnici će pesme o njemu pevati; narod će oblepljivati zidove, šoferšajbe i pijačne tezge njegovim slikama. Svi će u tome učestvovati. To će ići u euforiju, populistički, nacionalistički pokret. On je jednostavno u tom trenutku odgovarao srpskom narodu…

TAMARA NIKČEVIĆ: Zašto? Šta se dogodilo?

IVAN STAMBOLIĆ: To je pitanje za dublju analizu. Milošević je u tom momentu očigledno bio najbolji izraz naših najgorih osobina. Posmatrati ovu pojavu van konteksta i svoditi sve na jednu ličnost, nedopustivo je uprošćavanje onoga što nam se dogodilo. Narod bi danas hteo da svu odgovornost svali na njega. Računi su stigli, moraju da se plaćaju. Srpski narod je hteo, tražio vođu i dobio ga je…

TAMARA NIKČEVIĆ: Kako je moguće da su crkva, SANU, pojedini intelektualci, navodno zakleti antikomunisti i srpski nacionalisti, podržali Miloševića, iako je on krenuo kao čovjek koji je Josipa Broza Tita branio od napada tadašnjeg Studenta? Šta su to oni u njemu prepoznali?

IVAN STAMBOLIĆ: Braneći navodno Tita i optužujući nas da to ne činimo, Milošević je vešto na dnevni red stavio jedno potpuno drugo pitanje – Kosovo! Cilj mu je bio da taj problem preko noći reši, preseče i “dovede u red”, a sve pod izgovorom da mi to radimo i suviše sporo. Bila je to vešto smišljena igra pred Osmu sednicu. Kosovo je već bilo pomalo dosadilo jugoslovenskom rukovodstvu. Ljudi od kojih sam učio politički zanat i ja smo imali ideju da kosovski problem treba rešavati uporno i, iako je to bilo komplikovanije, zajedno s ostalim jugoslovenskim rukovodstvima. Na taj način ćemo mnogo lakše naći zajednički jezik s albanskim narodom, a pitanje Kosova se neće internacionalizovati. Imali smo Enver Hodžinu Albaniju kao stub odbrane Kosova i Jugoslavije. Imali smo jednu partiju, jednopartijsku državu, uglavnom još uvek dobre i progresivne, evropski uređene međunacionalne i međurepubličke odnose.

TAMARA NIKČEVIĆ: Međutim, Milošević je imao drugu ideju?

IVAN STAMBOLIĆ: Milošević je rekao: – Svi Srbi u jednoj državi, Kosovo rešavamo sami! Ustav je donet na tenkovskim gusenicama, po Prištini su ljudi ubijani, krv se prolila. Tada je Kosovo izgubljeno, tada je počeo rat. Milošević je Kosovo iskoristio kako bi isprovocirao prekodrinske Srbe i tamo započeo ratne operacije. Ali, krug se zatvorio, vratio se na Kosovo s rezultatom takvim kakav jeste.

TAMARA NIKČEVIĆ: Govorite o rezultatima. Sudeći po onome što danas, nakon rata s NATO-paktom govore Miloševićevi generali, ispada da je Srbija vojno porazila najjaču vojnu alijansu na svijetu.

IVAN STAMBOLIĆ: Pre šest stotina godina, Srbija je na Kosovu izgubila bitku i carstvo. Posle šest stotina i deset godina, izgubili smo i samo Kosovo. Politika koja se deset godina vodila morala je do toga dovesti. Kao i sa svim drugim jugoslovenskim raspletima, to se dogodilo na najtragičniji i najkrvaviji način i taj veliki poraz ni Miloševićev orvelovski govor neće moći da pretvori u pobedu. Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike. Tako se i ratovalo. Čuvena je izjava generala Nikole Ljubičića: “Jugoslaviju će braniti Srbi i JNA!” To je presuda SFRJ. Vojska, udarna pesnica razbijanja Jugoslavije, posle svih poraza, svega što je bilo, i dalje bi da igra.

TAMARA NIKČEVIĆ: Mislite na najnovije Miloševićeve prijetnje Crnoj Gori?

IVAN STAMBOLIĆ: Još samo to fali! Mislim da Milošević tako nešto više neće ni moći. Preveliki je rizik. Između Srbije i Crne Gore je ogromna nesrazmera u veličini i zato te odnose, ako nam je još uvek stalo da sačuvamo tu državu, treba urediti onako kako odgovara manjem. To Srbi nikako da shvate.

TAMARA NIKČEVIĆ: Pomenuli ste rušenje Jugoslavije, podsjetili na Ljubičićevu izjavu. Međutim, danas se često u Srbiji može čuti da je albanski nacionalizam zapravo kriv za raspad SFRJ. Da li je srpski nacionalizam zaista bio odbrana od albanskog?

IVAN STAMBOLIĆ: Nacionalizmi su uvek kao spojeni sudovi – oni se međusobno indukuju, opravdavaju… Dokle god je nacija, biće i nacionalizma. Svi nacionalizmi su opasni, nijedan se ne sme potcenjivati. On sužava svest. Kada nacionalizam, kao talas nasilja i krvi, preplavi najbrojniju naciju u jednoj zajednici i kada joj, u tom naletu, u zajedničkoj kući postane tesno, onda jedino taj najbrojniji, najjači nacionalizam može da razbije zajednicu. Jugoslaviju nije trebalo razbijati, trebalo ju je menjati, ali nju niko nije mogao razbiti, osim srpskog nacionalizma udruženog s JNA. Albanski nacionalizam jeste početkom osamdesetih bio u ofanzivi, i to nije bila tajna. O tome se razgovaralo, borili smo se protiv toga.

TAMARA NIKČEVIĆ: Na koji način ste se borili? U avgustu 1985. dali ste intervju Komunistu u kome Vam je novinar zamjerio to što izjednačavate srpski i albanski nacionalizam jer, kako je kazao, “u Srbiji je razbijen tek pokoji albanski izlog”. Rekli ste: “Sve dok je jedan jedini Albanac u Srbiji bilo kako ugrožen, makar i razbijenim izlogom, ugrožena je sloboda čoveka i ravnopravnost ljudi, ali najviše ljudsko dostojanstvo samih Srba. To važi i za Albance na Kosovu.”

IVAN STAMBOLIĆ: Nemam tome šta ni sada da dodam. Na nesreću, sve je tako ispalo. Posle tog intervjua, mislim da je to bilo na Šestoj sednici CK SK Srbije, koja je prethodila dva-tri meseca Osmoj sednici, držao sam opširan govor i, iako je na dnevnom redu bilo Kosovo, govorio o srpskom nacionalizmu. Već je bilo jasno da na scenu stupaju one snage od kojih će odbrana biti teška, da nacionalizam postaje ofanzivniji, da u partiji počinju kolebanja. Neko će mi posle toga govora u kome sam ukazao na opasnost od srpskog nacionalizma reći – zašto vršiš političko samoubistvo.

TAMARA NIKČEVIĆ: Jeste li u tom trenutku bili svjesni da to zaista i činite?

IVAN STAMBOLIĆ: Nisam. Mnogi su govorili i borili se, ali tek sam kasnije shvatio da ipak nisu svi. S ove distance čovek mora reći da smo nacionalizmu sekli grane, ali nismo čupali korenje. Zato ta borba nije bila efikasna. Onoliko koliko sam se ja u tim borbama trošio i potrošio, koliko reči izgovorio i govora održao, mogu da budem zadovoljan, ali sam nezadovoljan rezultatima. Na čelo nacionalizma staće komunisti i njihove vođe. To će biti naša tragedija.

TAMARA NIKČEVIĆ: Da li će Memorandum SANU, koji se pojavio u septembru 1986, postati novi manifest bivšim komunistima koji, kako kažete, predvode nacionalistički pokret?

IVAN STAMBOLIĆ: U govoru na Beogradskom univerzitetu rekao sam da je Memorandum in memoriam za Jugoslaviju i Srbiju. Zbog toga su me mnogi optuživali. Ostvarile su se te zlokobne slutnje i predviđanja, čemu se najmanje radujem. Međutim, tada nisam mislio da će se ostvariti; više sam opominjao i upozoravao. Vidite: ratni štab zaseda u Akademiji nauka, tamo se crtaju karte, vuku koordinate nove Velike Srbije u kojoj će svi Srbi živeti zajedno. Memorandum je za nas u Srbiji značajan i po tome što s njim počinje rascep u novom srpskom rukovodstvu, onom koje sam u velikoj meri sam kreirao i sastavljao. Taj tim počinje da se cepa na pitanju Memoranduma.

TAMARA NIKČEVIĆ: Zašto se Memorandum pojavljuje baš u tom momentu?

IVAN STAMBOLIĆ: To je interesantno pitanje. U trenutku kada uspevamo – čak bih mogao ovde da upotrebim prvo lice jednine – da se sa svima u Jugoslaviji dogovorimo oko promena u saveznom i republičkom ustavu s ciljem da se neke loše stvari koje su bile izvor stalnih trvenja i sukoba konačno reše, pojavljuje se Memorandum. Ne zaboravite detalj, interesantnu koincidenciju: Osma sednica je zakazana četiri dana pošto sam, kao predsednik Predsedništva, u Skupštini Srbije podneo ekspoze o promeni srpskog ustava. Promene su se odnosile na pokrajine, s čim su se pokrajinska rukovodstva složila do detalja. To usvaja Skupština Srbije. Bio sam zadovoljan i dosta samouveren, što je opasno. Samo četiri dana posle tih ustavnih promena, dolazi najpre Memorandum, a onda brzo i Osma sednica, koja sve slama. Dakle, u kontinuitetu s Memorandumom, Osma sednica potvrđuje ono što je moj najbolji, najbrži prijatelj – i ljudski i politički – Dragiša Pavlović voleo da kaže: socijalizam nasilu je staljinizam, ljubav nasilu je silovanje. Mi smo hteli da uređujemo međunacionalne odnose nasilu, pa je to bilo silovanje i života i naroda. Bivša jugoslovenska rukovodstva jesu raspravljala, ali se nismo svađali, nismo se mrzeli, pucali, ratovali… U momentu kada postižemo sporazum, dolazi Memorandum koji je poziv na razbijanje Jugoslavije i poziv na rat. Zato kažem da je to bio in memoriam za Jugoslaviju… Počinjemo da se razilazimo.

TAMARA NIKČEVIĆ: Na koji način SK Srbije počinje da se raspada?

IVAN STAMBOLIĆ: Nisam znao da u samom rukovodstvu postoje oni koji imaju drugačije, neoficijelne i konstantne komunikacije s ljudima iz Akademije koji su pisali Memorandum, a kasnije tvrdili da nisu i da on ne postoji. Prema tome, ne sporimo se mi više oko ideja i ideologija. Sporimo oko golih činjenica života. Svako ko je imao zdravog razuma, mogao je to da vidi golim okom, kao na dlanu. A, eto, mnogi nisu hteli da vide! I onda sam ja proizveo Miloševića!? Nisam. Poznavao sam nekog drugog… Njega su drugi napravili. Ili je on možda bio drugačiji, a oni su to u njemu otkrili. SANU je smatrala da je on najbolji izvršilac radova u realizaciji jadnog projekta. Pokazalo se da jeste. Radio je sve što je mogao da taj projekat realizuje. Izginulo je na stotine hiljada ljudi, mnogo proterano, izbeglo, osakaćeno…

TAMARA NIKČEVIĆ: Kako je bilo moguće da su stariji komunisti iz bivših jugoslovenskih republika u vrijeme Osme sjednice SK SKS, sve u strahu od Vas kao srpskog nacionaliste, podržali Slobodana Miloševića?

IVAN STAMBOLIĆ: To je komplikovano objasniti i bolje pitajte nekoga od njih zašto su me se bojali.

TAMARA NIKČEVIĆ: Da li je podozrenje izazvao Vaš prijedlog da se predsjednik Jugoslavije bira po principu “jedan građanin, jedan glas”? Tita više nije bilo da balansira, a Srbi su, ipak, bili najbrojnija nacija u SFRJ.

IVAN STAMBOLIĆ: Sećam se da me je isto pitao Jure Bilić, koji je u to vreme samo iskreno govorio ono što je izgleda široko okruženje mislilo. Možda je taj strah zaista nastao zbog toga što sam predložio da se na neposrednim izborima biraju i predsedništvo republike i federacije i predsednici predsedništva. Pokušavao sam da objasnim da su došle nove generacije, mlađi ljudi. Stariji su imali mandat revolucije, ilegale, robijanja, mandat Sutjeske, mandat 1948. Oni su nešto stvorili i na tome držali vlast. Odlaskom te generacije trebalo je omogućiti građanima da na neposrednim izborima daju mandat novom rukovodstvu. Ali, izgleda da je to protumačeno kao moja želja da dođem na vlast. Verovatno je baš zbog toga Milošević podržan i pre i posle Osme sednice.

TAMARA NIKČEVIĆ: Kako su se ponašala ostala republička rukovodstva? Stipe Šuvar je 1988. Miloševića otvoreno podržao.

IVAN STAMBOLIĆ: Slovenci su prvi shvatili o čemu je reč.

TAMARA NIKČEVIĆ: A Crnogorci?

IVAN STAMBOLIĆ: Dok se lom događao, uglavnom su podržali Miloševića. Tek kasnije će početi da shvataju, ali biće kasno. Dolazi antibirokratska revolucija, a s njom i nova vlast koja će još ambicioznije, energičnije i ratobornije podržati Miloševića. Što se Crnogoraca tiče, u proizvodnji Miloševića kao neprikosnovenog gospodara niste Jugoslaviji ostali dužni.

TAMARA NIKČEVIĆ: Rekli ste da je Osma sjednica bila uvod u krvavi rat i raspad Jugoslavije. Da li se taj rat ipak mogao izbjeći?

IVAN STAMBOLIĆ: Uvek govorim da ga je bilo moguće izbeći. Bogdan Bogdanović je, analizirajući jezik Osme sednice, izveo zaključak da je to bio direktan uvod u rat, odnosno direktna objava rata… Uvek me plaši kada u Srbiji neki visoki funkcioneri govore: ovo je vreme borbe na život i smrt. To možete i danas čuti. Utrkivanja ko će težu reč, ko će težu optužbu na drugog sručiti imate i ovde, u Crnoj Gori. Teške reči mogu zaista da ubijaju. A često je tako i bivalo. Setite se svih ratova do sada, a pogotovo poslednjeg: najpre ide verbalna priprema i verbalni rat, a onda dolaze meci i krv. Osma sednica je, u kontinuitetu s Memorandumom, to i dokazala.

TAMARA NIKČEVIĆ: Vaš prijatelj, sociolog Slobodan Inić (umro u junu 2000; op. prir.) smatra da je Vaša ključna greška bila to što miješate ljudska i politička prijateljstva. Šta smatrate svojom najvećom greškom?

IVAN STAMBOLIĆ: Svi misle da je moja najveća politička greška Slobodan Milošević. Ja mislim da je to Nikola Ljubičić. Inače, radije ću da napravim grešku, da pravim i ljudska i politička prijateljstva, nego da ljude držim na distanci, da budem paranoičan, da sumnjam u sve oko sebe, da se svakoga bojim. Ne bih tako mogao da živim. Kakav je to život?! Zar nije ljudskije da radimo dok se može. Ako se ne može… Izgubio sam. Postali smo poražena snaga. Među nama su neki govorili: polako, videćemo ko je poražena snaga. Na kraju – svi smo poraženi!

(BH dani / Gradski portal, Foto: YouTube screenshot)