Skip to main content

Ivan M. Lalić: Vreme neumitno radi protiv nas

Kultura 05. dec 2021.
6 min čitanja

Dramski pisac Ivan M. Lalić, direktor Miksera i predavač na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, govori u intervjuu za SEEcult.org o nedostatku odgovornosti i empatije u društvu, kao i o nasušnoj potrebi da se generaciji Z, kojoj pripadaju i njegova deca, svakodnevno govori o nakaradnom sistemu vrednosti u kojem moralni patuljci i zločinci postaju heroji, a istina, pravda i moral izazivaju podsmeh.

Lalić kaže da ipak razume obične ljude, potpuno sluđene višedecenijskim lažima, koji trpe i ćute, ali ne može da podnese aktere javnog života koji svojim delovanjem daju legitimitet aktuelnom surogatu svih civilizacijskih vrednosti. Lalić otkriva i da završava sado-mazo komediju “Podanik”, koju već duže vreme piše i pita se da li će neko smeti da je postavi na scenu. Najavljuje i dizanje Mikser hausa iz pepela, uprkos koroni, iako ga pandemija i sve što se događa oko nje prilično, kaže, poražava kao čoveka.

–Kako Vam izgledaju sve ove ima ih/nema ih pandemijske mere? Zašto se publika ne pobuni protiv, recimo, krcatih sala, nenošenja maski… Šta je sa nama?

Ivan M. Lalić: Izgledaju mi konfuzno, bez jasnog koncepta, logike. Međutim, koliko vidim, nismo usamljeni. Svuda je manje-više tako. Antivakseri, krizni štabovi koji trpe pritisak, razni Nestorovići koji profitiraju od tragedije. Osim u par skandinavskih zemalja, poznatih po visokom stepenu društvene svesti, empatije i solidarnosti. Visoki brojevi zaraženih i umrlih su svakako posledica niskog nivoa vakcinacije među populacijom. Iznenađen sam otporom prema vakcinama kod mladih. Mislim da je ta generacija izneverila naša očekivanja. Ali kakve smo im uslove za odrastanje obezbedili, nije ni čudo. Mi, iz kreativnog sektora, delimo sudbinu svih. Nema tu neke razlike. Ako svako od nas nagovori što veći broj nevakcinisanih u svom okruženju da se vakciniše – super. To je jedini opipljiv recept za izlazak iz korona pakla koji je verovatno još gori, jer se pravi brojevi preminulih očigledno kriju. Tako da, ubedite bližnje svoje, kako znate i umete. Makar i na prevaru!!

–Oduvek su postojale tajne i javne istine, ali zbrka oko njih, čini se, nikada nije bila tolika kao danas. Starije generacije imale su bar neke mehanizme da sačuvaju minimum dostojanstva, neki reper u odnosu na koji se mere. Novima ništa od toga nije ostalo, pa ko će nas onda spasiti od nas samih?

Ivan M. Lalić: Vreme neumitno radi protiv nas. Imam troje klinaca i svakog dana imam potrebu da im pošaljem jasnu poruku kako nakaradno izgleda naš aktuelni sistem vrednosti. Smatram to obaveznim delom kućnog vaspitanja. U perverznoj etičkoj, kulturološkoj i medijskoj invaziji, kojoj smo svakodnevno izloženi, sve je okrenuto naopačke. Moralni patuljci, kurve i zločinci postaju heroji, a istina, pravda i moral izazivaju podsmeh. Generacija Z, kojoj pripadaju moja deca je izuzetno racionalna, pragmatična i veoma sklona “zombiranju” koje potpuno ukida senzitivnost na ovako strašne društvene poremećaje. Jedva sam uspeo da ih izvedem na ekološki protest, a bilo kakva druga vrste pobune im je potpuno neprihvatljiva. Ali ne odustajem. Biće borba neprestana. Ipak smo i supruga i ja previše ideala, integriteta i vere prosuli u borbu za njihovo bolje sutra. A to sutra, pre svega mora biti – etičko sutra.

–Šta je danas minimum političkog, a šta ljudskog dostojanstva?

Ivan M. Lalić: Nepristajanje. Razumem razočarane ljude koji zbog svoje zone komfora, dece i potrebe da se nekako preživi ova moralna kataklizma, ćute. Ali neka ostane tako. Na ćutnji. Ali oni koji svojim delovanjem, pogotovu javnim, daju legitimitet aktuelnom surogatu svih civilizacijskih vrednosti, jesu kandidati za veliku sramotu u kojoj će živeti nakon – dana posle. A dan posle će svakako doći. Pre, ili kasnije.

–Govoriti – poslednji je znak da smo živi, a nekako slabo govorimo ili govore uvek isti ljudi? Vi ste jedan od tih koji smatraju da je važno javno govoriti o važnim društvenim događajima. Gde su ostali? Zašto misle da je bolje ćutati?

Ivan M. Lalić: Govorim glasno zato što mislim da imamo jedan život i zato što ne bih baš da ga upropastim kao tipična balkanska funjara. Kada dođe sudnji čas, pre nego što sklopim oči, hoću da odem mirne savesti. Sve što sam imao, uložio sam u svoje kulturne projekte. Supruga, ja ili deca, živimo sada kao podstanari. Propasti ne možemo, jer imamo ogromnu orbitu ljudi oko nas koji nas cene i pomažu nam. A i stekli smo valjda neke veštine. Nije sramota pasti, sramota je ne ustati. Da je bilo boljih vremena, sve bi bilo drugačije. Ali nema veze. Veliki sam poštovalac našeg čuvenog heleniste Miloša Đurića. Njegov čuveni gest tokom okupacije, kada je odbio da potpiše peticiju protiv partizanskog pokreta, rekavši svom kolegi, profesoru Muzičke akademije koji mu je predočio papir: “Kolega, vi u diple svirate, a ja predajem etiku.” Ta rečenica mi je apsolutna zvezda vodilja u životu. Tako ili nikako.

–Ako je govoriti ozbiljan znak da smo živi, šta je onda pisanje?

Ivan M. Lalić: Meni je terapija. Već dugo pišem novi komad. Zove se “Podanik”, podnaslov “Sado-mazo komedija”. Mislim da je sve jasno. Veoma sam blizu kraja. Pa da vidim da li će neko smeti da ga izvede. Pre ili kasnije, hoće. Kad je Nušić čekao 25 godina na izvedbu “Sumnjivog lica”….

–Zašto je važno da pisci u ovom trenutku ne ćute? Ima li tu potencijala za neko liderstvo, potencijala da neko najzad progovori ili svako ima svoju cenu?

Ivan M. Lalić: Ja lično nemam nikakvih kalkulacija niti planova za neko liderstvo. Hoću samo da dekontaminiram mozak, pa da krenem u nove kreativne izazove punim plućima. Mikser ili pisanje – svejedno. Ima hrabrih, časnih i pametnih ljudi. Divim im se. Nebojša Romčević, Goran Marković, Dragan Velikić… Nisam pristalica stila na koji Marko Vidojković ili Siniša Kovačević urnišu vlast, ali im skidam kapu zbog kičme i hrabrosti koju pokazuju.

–Šta vam se čini, ima li danas više pisca, ili čitalaca?

Ivan M. Lalić: Mislim da su novi mediji potpuno demokratizovali pisanje kao disciplinu i mislim da je to dobro. Samo, iz tog mnoštva mora da se izrodi kvalitet. Nadam se da tu postoji neki kauzalitet. Isti je slučaj i sa čitaocima. Kad je nešto dobro – nađe lako put do publike.

–Kao čovek koji nove svetove gradi od reči, šta mislite jesu li one danas, u Srbiji, bagatelisane? Ko rečima „istina“, „pravda“, „demokratija“, „hrabrost“ može da vrati pravo značenje?

Ivan M. Lalić: Ja mislim da su to svevremenske vrednosti i da baš u ovim teškim vremenima, dobijaju na snazi. Rec “istina” nije nikada bila potrebnija i dragocenija nego danas. A šta tek reći o “pravdi”?

–Kultura je danas postala miks zabave i provoda? Srbija je jedan veliki festival na kojem nema nijedne smislene predstave? Nema se živaca za bilo šta što ozbiljnije angažuje moždani procesor. Kako to podnosite? Šta vas je poslednje “uznelo”, posle čega niste umeli kući da se vratite?

Ivan M. Lalić: Moram da priznam da me je film “Toma” oborio s nogu. Mislim da je (Dragan Bjelogrlić) Bjela postao istinski fenomen. Opstao je i ovladao novim veštinama uprkos činjenici da nije sledio slugeranjski put svog starijeg kolege Laze Ristovskog. Naprotiv, sukobio se sa sistemom. Kao što smo imali prilike da vidimo – veoma snažno. Gledanost filma u celoj ex-YU je za mene potpuno fascinantan uspeh.

–Gde je u ovom trenutku Mikser house?

Ivan M. Lalić: U veoma pozitivnom momentumu. Sedam žena i ja radimo neke evropske projekte koji ovde nisu previše vidiljivi. Ali evo, da otkrijem: počeli smo sve ozbiljnije da planiramo neki novi Mikser House. Kad popusti korona, a valjda će, eto nama povratka na staro. Toliko su me puta ljudi pitali o sudbini našeg centra da nemamo izbora. Očigledno je ostavio nekog traga.

–Koja je razlika između živih i počivših ministara za kulturu, i jednog što se prostituiše po tabloidnim televizijama braneći neodbranjivo? Čemu uopšte služi ministar za kulturu u zemlji koja za kulturu izdvaja nevidljivi procenat budžetskog novca?

Ivan M. Lalić: Mislim da moj nekadašnji štrajk glađu, pre 20 godina u SNP-u, u Novom Sadu tek sada dobija na snazi i argumentaciji. Šta drugo da kažem. Imam ozbiljan transfer blama.

–Šta mislite, hoće li ikad za nas ovde svanuti neka “Cuba libre”?

Ivan M. Lalić: O hvala na tom pitanju. Jedan divan mladi reditelj me je nedavno pitao za taj komad. Moram malo da ga restilizujem i probam da ga ponovo postavim na scenu. Mada, nema tu šta da se mistifikuje. Revolucije uvek jedu svoju decu.

Lalić je autor dramskih komada “U plamenu strasti”, “Moj otac u borbi protiv nitkova iz svemira” (tekst koji je igrao Danilo Bata Stojković), “Cuba libre”, izvođen u Zvezdara teatru i Srpskom narodnom pozorištu, “U plamenu strasti” (igran sa velikim uspehom u SNP-u kao predstava “Rob ljubavi”)… Prestao je da piše kada su granate počele da padaju na prostoru bivše Jugoslavije. Nedugo potom pridružio se Međunarodnom crvenom krstu kao prevodilac, obilazeći neka od najkritičnijih ratišta na koja su nosili pomoć. Prilikom jednog ulaska u Sarajevo, na njih je pala granata. Lalić je teško ranjen, dugo se oporavljao. Deo umetničke biografije Lalića vezan je i za Novi Sad, gde je, između ostalog, jedno vreme bio i direktor SNP-a. Započeo je na tom mestu bio štrajk glađu kako bi pokušao da tadašnjem ministru kulture Branislavu Lečiću skrene pažnju na stanje u najstarijm srpskom teatru. Godinama je bio izvršni direktor Mikser hausa i festivala Mikser, a danas predaje kreativno pisanje i pozorišnu produkciju na Fakultetu savremenih umetnosti.

(Snežana Miletić, SEEcult / Foto: N1)