Tekst koji se nalazi ispod verovatno predstavlja poslednji neobjavljeni intervju o jednom drugačijem aspektu rada nedavno preminulog prof. dr Milenka Perovića (1950-2023): njegova iskustva u marksističkim centrima Saveza komunista Vojvodine i njegov urednički rad u jugoslovenskim časopisima. Pored ovog, profesor Perović se doticao različitih tema: od smena urednika Tribine mladih, osnivanja Katedre za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i veza između Univerziteta u Novom Sadu i do sada neistraženog nasleđa marksističkih centara.

Intervju je rađen u više navrata između 31. 08. i 15. 10. 2021. godine u sklopu istraživanja dr Aleksandra Matkovića o istoriji marksističkog obrazovanja u SFRJ od 1974-1991. godine i sa fokusom na marksističkim centrima. Tekst do sada nije nigde objavljivan. Kao jedan od studenata koji su slušali predavanja Milenka Perovića, najpre u toku osnovnih studija, a potom i u okviru master studija, u vreme kada je bio i šef Katedre za filozofiju pri Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Matković je poslao portalu Autonomija transkript intervjua u čast i pomen profesoru Peroviću, u nadi da se Milenkov rad ne zaboravi. Intervju je podeljen u nekoliko podnaslova radi lakšeg čitanja.

Zapošljavanje u toku sedamdesetih

Aleksandar Matković: Kako je tekao Vaš put od studija do rada u Centru Pokrajinskom komitetu Saveza komunista Vojvodine (PK SKV) za marksističko obrazovanje i idejno-političko osposobljavanje „Stevan Doronjski“ u Novom Sadu, kako se zvanično zvao?

Milenko Perović: Po završetku studija 1974. godine počeo sam da radim na Radničkom univerzitetu u Vrbasu. Ujedno sam honorarno predavao filozofsku grupu predmeta u Gimnaziji u Vrbasu. Reforma školstva („Šuvarica“), kojom su ukinute gimnazije, stornirala je moj plan da trajnije budem gimnazijski profesor filozofije. Poslije odsluženja vojnog roka stigla mi je ponuda da se u Novom Sadu zaposlim kao sekretar redakcije časopisa „Savremenost“, jer su za to mjesto tražili profesora filozofije. Redakcija časopisa činila je jednu od organizacionih jedinica Centra. Došao sam u Centar u proljeće 1977. godine.

A.M.: Kako ste tačno došli na to da radite na Radničkom univerzitetu u Vrbasu, a odakle Vam je stigla ponuda da se zaposlite kao sekretar redakcije „Savremenosti“? Da li su za Vas iz Centra prethodno čuli preko Radničkog univerziteta odnosno preko nekakve preporuke ili je postajao nekakav sistem uvida u kadrove?

MP: Prihvatio sam da radim kao profesor na Radničkom univerzitetu dok ne nađem bolji posao. Poslije par mjeseci angažovan sam u Gimnaziji u Vrbasu da predajem filozofiju, logiku i psihologiju. Kako je bilo najavljeno da će gimnazije biti ukinute, nijesam imao motiva da pređem tamo u stalni radni odnos, iako mi je bilo ponuđeno. Imao sam dobre kontakte s ljudima sa subotičkog Radničkog univerziteta. Preko njih mi je stigla ponuda za prelazak u „Savremenost“. Novi glavni urednik „Savremenosti“ Atila Sam tražio je za to mjesto profesora filozofije, procjenjujući da časopis treba dići na višu intelektualnu razinu. U cjelini, ne bih rekao da je bilo nekakvog čvrstog sistema u kadrovanju za pokrajinske institucije. Obično se išlo na preporuke ovih ili onih ljudi iz sistema, a često i klasičnim konkursima.

A.M.: Kakvu ste podelu poslova zatekli u Centru pri zapošljavanju? Da li su se u toku Vašeg rada osnivala ili gasila neka odeljenja? U Arhivu Vojvodine sam našao spisak odeljenja Centra, ali ne i podatak da li su osnovana istovremeno. Da li se menjala struktura Centra i, ukoliko da, šta su bili uzroci te promene?

MP: Nije mi detaljnije poznat proces formiranja odjeljenja Centra. Za samu stvar je važno znati da je u Novom Sadu postojao Centar za političke studije u vremenu kad je ključna politička ličnost bio Mirko Čanadanović. Njegovim političkim padom, i taj Centar je ukinut. Nova politička garnitura (Alimpić, Krunić itd.) nanovo je osnovala Centar pod imenom koje će mu ostati do kraja, s potpuno novim ljudima i u novim prostorijama (Maršala Tita, br. 6). Za deset godina koje sam proveo u Centru (1977-1987) nije se mijenjala organizaciona struktura Centra.

A.M.: Da li je Mirko Čanadanović bio na neki način povezan sa Centrom za političke studije – osim toga što je Centar naprosto postojao za njegovo vreme? Pitam zbog toga što sam u arhivama (od onoga malo što se u arhivama nalazilo o prethodnom centru) primetio da su u vreme Čanadanovića tu ponekad gostovali komunisti van Centra, a među njima i Marko Nikezić. Takođe, ukoliko znate gde se prethodni Centar nalazio, to bi mi pomoglo.

MP: Znajući kako je sistem funkcionisao, sa sigurnošću mogu pretpostaviti da je tu postojala direktna veza. Centar za političke studije nije mogao biti osnovan ni djelovati bez političke odluke s pokrajinskog vrha. Uostalom, oživljavanje kritičke kulture s kraja 60-ih i početka 70-ih godina uslovljeno je ne samo opštom političkom atmosferom u Jugoslaviji, nego i direktim odlukama partijskih organa. Da bi se razumjele te godine, valja imati u vidu da je politički pad Rankovića i znatno slabljenje moći bezbjednosnih struktura od 1966. godine doprinio opštoj demokratizaciji Jugoslavije, a time i Vojvodine. „Stari“ Centar nalazio se u prostorijama „Naftagasa“ (Sutjeska br. 1, to je zgrada današnje Televizije). Kad je Centar obnovljen pod imenom Centar PK SKV za političke studije i marksističko obrazovanje, s „Naftagasom“ je izvršena zamjena prostorija. Naftagas je cijeli drugi sprat u Ulici Maršala Tita, br. 6 (sada Mihajla Pupina, br. 6) ustupio Centru, a zauzvrat dobio pomenute prostorije u Ul. Sutjeska, br. 1. Poslije NATO bombardovanja, NIS je te prostorije dao Televiziji Novi Sad.

Praksisovac u novosadsakom Centru

A.M.: Vi ste na početku svoje karijere bili “učenik” Milana Kangrge i vrlo blizak filozofima Praksis škole. Kakva je bila uloga Milana Kangrge u Vašem radu i da li se to na bilo kakav način odražavalo na rad u Centru – u pogledu otvorenosti ili zatvorenosti prema Praksis školi? To svakako pitam pošto su Tito, Bakarić, Kardelj i Savez komunista Jugoslavije (SKJ) generalno bili prilično kritički nastrojeni prema Praksis filozofiji.

M.P.: Moje poznanstvo i saradnja s Kangrgom započinju 1982. godine kada sam mu predložio da bude mentor na mojoj doktorskoj disertaciji. Upoznao se s mojim dotadašnjim radovima i pristao da mi bude mentor. Tada počinje i moj temeljniji studij njegovih knjiga i radova predstavnika Praxis-filozofije. U formalnom i faktičkom smislu, taj studij nije uslovio da postanem tek sljedbenik Kangrge i „praksisovaca,“ nego je izuzetno doprinio da postignem produbljeno razumijevanje stvari filozofije, da izuzetno unaprijedim vlastitu filozofsku obrazovanost, kao i receptivnost za kritičku filozofsku i ličnu orijentaciju u prostoru i vremenu. Osim divnog prijateljstva koje će potrajati do Kangrgine smrti 2008. godine, najveću zahvalnost dugujem tom čovjeku što mi je izuzetno pomogao da u sebi otkrijem i kultivišem „nerv“ spekulativne filozofije. Kangrga i Praxis-filozofija na jednoj strani, te oficijelna „ideologija“ Centra da drugoj strani – to su bila dva nepomirljiva svijeta!

Kangrga i „praksisovci“ imali su status „državnih neprijatelja“, do te mjere da se niko nije usuđivao pominjati ih u radu Centra, pa i u tekstovima u „Savremenosti.“ Nijesu oni bili oficijelno zabranjeni, nego su „partijski“ intelektualci sami sebi nametali autocenzuru. Ja nijesam mario šta o Kangrgi i „Praxisu“ govore najviši državni funkcioneri ni intelektualci koji su pristali na autocenzuru. U svojim radovima odnosio sam se prema Kangrgi i „praksisovcima“ s intelektualnim poštovanjem. Dakako, u Centru se znalo da radim doktorsku tezu kod Kangrge. I nikad se niko oficijelno ni neoficijelno nije usudio da mi zbog toga prigovori ili da protiv mene inicira kakve sankcije! Kao i u svakom sistemu, u samoupravnom sistemu čovjek je imao onoliko slobode koliko je bio spreman da je uzme! 

A.M.: Da li su pored Vas postojale nekakve direktne veze Praksis filozofa sa Novim Sadom? Radoš Radivojević [jedan od radnika Centra i kasnije profesor na FTN u Novom Sadu] je u doktorskoj komisiji imao Ljubomira Tadića recimo. Znam da su postojali i simpozijumi u Novom Sadu na kojima bi trebalo da su dolazili Praksisovci, ali to su samo indirektne veze…

M.P.: Postoji mit o beogradskoj Praxis-filozofiji. Kao i svaki mit, slabašna mu je realna osnova! Praxis-filozofija je bila i ostala djelo zagrebačkog filozofskog kruga. Njeni ključni ljudi bili su Gajo Petrović i Milan Kangrga. Oni su za saradnju pridobili jedan broj profesora filozofije iz Beograda (Ljubo Tadić, Mihailo Marković itd.), tako da se samo u ovom izvedenom, saradničkom smislu može govoriti o „beogradskim praksisovcima“, a onda – po snazi uticaja – o „sarajevskim praksisovcima“ itd. Što se tiče učešća Ljuba Tadića u doktorskoj komisiji R. Radivojevića, valja reći da sam ga ja predložio u tu komisiju, ne zato što je bio „praksisovac,“ nego da bih toj komisiji dao na „težini.“ Uostalom, Tadić tada (1989. ili 1900. god.) uveliko više nije bio „praksisovac“, nego se otvoreno očitovao kao zadrti nacionalista!

Što se tiče učešća „praksisovaca“ u intelektualnom životu Novog Sada, koliko je meni poznato nešto od saradnje – još u vremenu Čanadanovića – bilo je u časopisu „Polja.“ Čini mi se da je u istom periodu držan i jedan simpozijum u Novom Sadu na kome su učestvovali neki od „praksisovaca“. Kada sam došao na Filozofski fakultet u Novom Sadu 1987. godine, držali smo jednu tribinu na Fakultetu na kojoj smo učestvovali Milan Kangrga, Miladin Životić i ja, zatim jedno javno predavanje Kangrge. Poslije prekida od 10 godina – zbog rata – Kangrga je od 2000. do 2008. godine u više navrata govorio na skupovima koje sam organizovao na Filozofskom fakultetu.

Istraživanja novosadskog Centra

A.M.: Da li ste učestvovali ili radili na nekim projektima Centra?

M.P: Od dolaska u Centar 1977. do 1985. godine radio sam najprije kao sekretar redakcije, a onda kao urednik časopisa „Savremenost“. „Zaobiđen“ sam kad je 1985. godine birana nova redakcija časopisa i raspoređen u Istraživačko odjeljenje Centra. Budući da nije prihvaćen prijedlog da vodim naučni projekt o problemu birokratije, živio sam „na bijelom hljebu“ do prelaska na Filozofski fakultet i započinjanja moje profesure 1987. godine.

A.M.: Ko je birao novu redakciju časopisa 1985. godine – PK SKV ili neko drugo telo? Projekat o birokratiji meni zvuči dosta bitno, pogotovo ukoliko nije prošao. O čemu se radilo u projektu i koji biste rekli da su razlozi njegovog neprihavatanja? Da li ga je odbio direktor lično ili neko drugo telo? Da li se projekat fizički nalazi kod Vas?

M.P.: Ne mogu sa sigurnošću reći da li je Redakciju postavljao tadašnji saziv Pokrajinskog komiteta ili njegovo Predsedništvo. Ključni čovjek za to pitanje bio je Živan Berisavljević kao član Predsedništva PK SKV. Što se naučnog projekta o birokratiji tiče, nije njega zaustavio nijedan viši partijski organ, nego nekoliko „budnih“ dušebrižnika u samom Centru. Njima je jednim dijelom smetala „osetljivost“ predložene teme projekta, a dijelom ja kao nosilac. Da je projekt stigao do viših instanci odlučivanja, vjerovatno bi takođe bio zaustavljen. Namjera mi je bila da u ključu Hegelovog, Marksovog i Veberovog razumijevanja i kritike moderne birokratije, istražujem problem birokratizacije Partije. Sve je ostalo na početnoj skici projekta, tako da je nijesam sačuvao.

Urednički rad – časopis „Savremenost“

A.M.: Da li ste radili samo u uredništvu “Savremenosti” ili ste učestvovali u nekom drugom odeljenju Centra?

M.P.: Radio sam isključivo na poslovima jednog od urednika časopisa „Savremenost“. S jedne strane, bio sam „preobrazovan“ za druge poslove u Centru, a s druge strane, obim uredničkog posla bio je vrlo veliki (uređivanje 6 svezaka, kasnije 8 svezaka časopisa godišnje).

A.M.: Kako biste ocenili odnos Centra i PK SKV iz tog ugla? Da li su ikada postojale neke tenzije i koliku ste slobodu imali u pogledu slobode uredništva “Savremenosti”?

M.P.: Centar je bio samostalna radna organizacija, s direktorom, sa svim organima upravljanja, svojom partijskom i sindikalnom organizacijom, sa svojstvom pravnog lica, svojim žiro-računom itd. No, budžet i završni račun Centra bili su dio budžeta i završnog računa PK SKV. Generalno, Centar je za svoj rad račune polagao Predsjdništvu PK SKV. Koliko je meni poznato, tenzija između ovih organizacija nije bilo, ali nije bilo ni stroge subordinacije. Redakcija časopisa imala je slobodu uređivanja onoliko koliko je bila spremna da je uzme! Dakako, redakcija se čuvala od „istrčavanja“ koja bi mogla biti negativno ocijenjena u PK SKV ili u čitalačkoj javnosti. Samo dva puta se desio ozbiljan problem s objavljenim tekstovima, ali bez oficijelnih partijskih reakcija.

A.M.: Na koja ste dva teksta mislili i kakvi su problemi nastali odnosno oko čega?

M.P.: Jedan tekst je bio plagijat. Otkrio ga je profesor Novosadskog univerziteta čiji je rad bio plagiran. Stvar je „legla“ zbog nekih potpuno nepolitičkih i neintelektualnih okolnosti. Drugi je bio tekst Đura Šušnjića. I tu je neki „dušebrižnik“ digao galamu da je tekst politički neprihvatljiv. I opet se ništa nije desilo. Do PK SKV taj „problem“ nije ni stizao.

A.M.: Da li biste periodizovali rad uredništva “Savremenosti” na neki način? Da li se mogu razaznati po Vama nekakve faze u pogledu fokusa na određene teme ili događaje? Uglavnom, kako ste funkcionisali kao uredništvo – da li biste generalno opisali rad uredništva kao unapred strukturiran ili se više odlučivalo u hodu?

M.P.: Tri su različite faze postojanja „Savremenosti“. U prvoj fazi, ona je u vremenu Čanadanovića djelovala kao jedan od značajnijih jugoslovenskih časopisa za kulturu i društvena pitanja. U drugoj fazi – koja je kratko trajala – časopis je bio sveden na partijski bilten. Treću fazu obilježava uporni i teški rad redakcije da načini seriozan časopis za društvena pitanja. U tome se djelimično uspjelo, zbog limitacije činjenicom da „Savremenost“ nije mogla prestati biti „partijski časopis“ i donekle služiti ideološkim i teorijskim potrebama Partije. Uređivačka koncepcija časopisa u ovoj fazi bila je jasno profilisana i nije bilo većih improvizacija. U svakoj svesci postojala je tema broja, te rubrike s radovima izrazito teorijskog karaktera, rubrika prevoda i rubrika prikaza knjiga.

A.M.: “Savremenost” iz perioda pre osnivanja Vašeg centra je u naknadnim izveštajima Vašeg centra bila opisivana kao časopis “građanske provenijencije”. Kako je izgledala ta transformacija, odnosno transformacija od časopisa iz perioda „građanskog časopisa“ do časopisa Centra? Da li su se zadržale nekakve stare prakse prethodnog uredništva ili ne? Šta se uopšte desilo sa prethodnim uredništvom nakon osnivanja Centra – da li su bili otvoreni za saradnju i dalje?

M.P.: Nije ona bila časopis „građanske provenijencije“, nego je u okviru tadašnjih intelektualnih i političkih koordinata njegovala slobodni kritički duh. Ne bi redakcija časopisa zbog toga bila raspuštena, a rad časopisa zamrznut, da njegovo slobodnije djelovanje nije bilo vezano uz tadašnju vladajuću političku orijentaciju u Vojvodini. Časopis je samo podijelio političku sudbinu Čanadanovića i njegove ekipe. Časopis je ponovo pokrenut kad je nova politička garnitura došla na čelo Partije u Vojvodini. Ona je načinila diskontinuitet u svemu u odnosu na prethodnu garnituru, pa i u uređivačkoj koncepciji časopisa i izboru uredničke ekipe. Ljudi iz stare uredničke ekipe razišli su se po vojvođanskim i novosadskim institucijama kulture.

Časopis je kvalitativno izuzetno nazadovao i pretvorio se u svojevrsni partijski bilten. Izvjesno, ključni ljudi nove garniture vrlo brzo su shvatili da takav časopis ne služi ničemu i da ga treba ozbiljno rekoncipirati. Za novog glavnog urednika postavljen je dr Atila Sam, a urednički tim su činili Tomislav Ketig, Đuro Njemoga, Aleksandar Raič i Danilo Kecić. Ubrzo sam se priključio ovoj ekipi kao sekretar redakcije, a poslije nekog vremena i kao jedan od urednika. Ovaj sastav Redakcije dosta je učinio da se „Savremenost“ – prema tadašnjim uzusima i mogućnostima – profiliše u jedan od poznatijih jugoslovenskih časopisa za društvena pitanja. Redakcija je pozivima za saradnju uspjela djelimično skinuti stigmu s „Čanadanovićevih intelektualaca.“    

A.M.: U okviru samog uredništva ste ponekad posećivali radne kolektive u Vojvodini. Kakva su Vaša iskustva u tom pogledu i da li biste rekli da su ti kolektivi bili zainteresovani za Vaš rad?

M.P.: Ne, posjećivali smo partijske aktive po opštinama i vodili razgovore s radnicima. Razgovori su stenografisani i objavljivani u posebnoj rubrici u časopisu. Iz današnje perspektive teško je razumjeti da je u radnim kolektivima i partijskim aktivima postojao živi interes za teme o kojima se razgovara. Razgovori nijesu bili „namješteni“ ni formalni, nego je u njima pulsirala realna problematika života privrede, ali i politike u Jugoslaviji. U autorizacijama tih razgovora nije bilo „friziranja,“ nego je objavljivano ono što je i rečeno. A mnogo toga rečenog bilo je krajnje kritički određeno prema partijskoj i državnoj birokratiji. Da su ove dvije birokratije pažljivije osluškivale gras radništva koji je ovako dopirao u javnost, ponešto bi se i u istorijskom smislu drugačije odvijalo u onoj zemlji!

A.M.: “Savremenost” je imala nekoliko hiljada pretplatnika u Vojvodini. Da li su to uglavnom bili partijski kadrovi ili radnici i studenti? Da li ste imali nekakve ciljeve – ko su bile ciljne grupe “Savremenosti”?

M.P.: „Savremenost“ je stizala do četiri hiljade pretplatnika. Oko pola tiraža išlo je razgranatim institucijama sistema (Komiteti, sindikati, opštine…) i ljudima u njima. Oko četvrtine tiraža išlo je bibliotekama širom Jugoslavije, a manji dio i univerzitetskim bibliotekama po svijetu. Druga četvrtina činila je pretplatu građana. Ciljne grupe su bili svi koji su skloni društvenoj teoriji.

A.M.: U Novom Sadu je osnivanju Centra prethodila smena uredništva Indeksa i Tribine mladih (Judita Šalgo i Darko Hohnjec). Da li biste rekli da su pokrajinski komunisti u tom smislu bili represivni prema kulturnoj sceni? Da li biste rekli da se to odražavalo na percepciju “Savremenosti” ili Centra?

M.P.: Ko misli ozbiljno da sudi o događajima u tom vremenu, mora imati u vidu širi politički kontekst. Prvo, početkom sedamdesetih godina desila se provala hrvatskog nacionalizma koja je uzdrmala temelje Jugoslavije. Drugo, u Srbiji je bio izuzetno oslabio autoritet Partije. S jedne strane, formirao se tehnokratski sloj u privredi koji je za sebe tražio apsolutno pravo odlučivanja o ekonomskim stvarima, ali bez prihvatanja odgovornosti za svoju ekonomsku politiku i konkretne odluke. S druge strane, politički ekvivalent ovom tehnokratskom sloju bili su tzv. liberali, naime, vladajuća struktura Saveza komunista Srbije koja je htjela da se oslobodi autoriteta Tita i zajedničke jugoslovenske Partije, autoriteta Armije i bezbjednosnih službi etc. Treće, i jedni i drugi su izazvali krizu temelja socijalističkog sistema ili su bili izraz te krize! Zbog toga se polarizacija političkih snaga odvijala na osovini – za ili protiv socijalizma! Četvrto, sudar velikih sila, slabljenje Amerike zbog Vijetnamskog rata, te jačanje SSSR-a doveli su do disbalansa u međunarodnim odnosima. Na Jugoslaviju se on odrazio tako što su Sovjeti mogli uspješno vršiti pritisak na Tita, da Jugoslavija ne odstupi od socijalizma. Peto, u Jugoslaviji je sve to dovelo do gušenja tzv. Maspoka u Hrvatskoj, smjene „liberala“ u Srbiji, jačanja Armije, jačanja ideološkog rada i određenih oblika gušenja slobodne riječi u javnosti. Šesto, u sudaru Partije i „slobodnih duhova“ niko nije bio nevin! Partija je htjela da ukroti „slobodne duhove,“ jer je procjenjivala da donose duh defetizma koji je opasan za sistem. „Slobodni duhovi“ htjeli su da uklone partiju, da se cinično poigravaju sa sistemom, ali i da žive od sistema! Sedmo, cijela ta politička atmosfera se negativno odrazila se na rad Centra i „Savremenosti,“ jer je zatomljivala slobodne kritičke duhove.

O mreži i strukturi vojvođanskih marksističkih centara

A.M.: Prvi direktor Centra je bio Ljubiša Stankov Zemba. Kakav ste odnos imali s njim? Da li Vam je pomagao kao studentu? Da li znate kako/kada je umro?

M.P.: Ljubiša Stankov se postavljao kao veliki autoritet za sve zaposlene u Centru. Studirao sam filozofiju na Filozofskom fakultetu, a on je tada djelovao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, tako da ga nijesam poznavao. Nekoliko svojih studenata on je doveo u Centar i zaposlio ih. Imao sam korektan odnos sa Zembom. Budući da sam u svakom pogledu bio svojevrsni enfant terrible u Centru – te su me zbog toga dežurni dušebrižnici u više navrata pokušali izbaciti iz Partije i s posla – vjerujem da sam uživao neku njegovu zaštitu. Koliko ja znam, izvršio je samoubistvo u vrijeme kada se rušio socijalistički sistem. 

A.M.: Ukoliko ovo nije preosetljiva informacija, ko je i kako pokušao da Vas izbaci s posla odnosno iz Partije? Razumem ukoliko bi ovo bilo previše osetljiva informacija. Tako da, ukoliko ne želite da odgovorite slobodno ostavite odgovor na ovo pitanje praznim.

M.P.: Nije preosjetljiva informacija. Naprotiv. Opet se radilo o „budnim braniocima sistema“ u samom Centru kojima je smetalo što za sebe uzimam, po njihovom sudu, previše intelektualne i političke slobode. Posebno im je smetalo što, za razliku od većine intelektualnih kadrova u Centru, postižem rezultate koji su evidentni na cijelom jugoslovenskom prostoru, u prvom redu, u pisanju i objavljivanju naučnih članaka u značajnim jugoslovenskim časopisima. Važno je istaći da nekoliko opasnih inicijativa za moje izbacivanje s posla i iz Partije nije „prošlo“ u samom Centru. Svaki put, javno i u demokratskoj proceduri, većina zaposlenih u Centru se izjašnjavala protiv prijedloga za moje izbacivanje! Nikad nijedna od tih inicijativa nije „prešla prag“ Centra ni otišla prema PK SKV. Čak i da se to desilo, vjerujem da bi ishod bio isti.

A.M.: Kakva je po Vašem mišljenju bila komunikacija sa ostalim (opštinskim) centrima u Vojvodini?

M.P.: Sa mnogim opštinskim centrima postojala je dobra intelektualna komunikacija, u zavisnosti od kvaliteta kadrova u njima. Osobito je bila dobra komunikacija s Radničkim univerzitetom u Subotici, jer je on dugi niz godina bio mjesto okupljanja najznačajnijih jugoslovenskih intelektualaca i naučnih skupova koji su bili relevantni na jugoslovenskom nivou.

A.M.: Kako se po Vašem mišljenju Vaš Centar razlikovao u odnosu na ostale centre?

M.P.: Ako mislite na odnos Centra prema opštinskim marksističkim centrima po Vojvodini, onda se može reći da im je naš Centar bio neka vrsta krovne organizacije. Nije im on bio subordiniran, jer svaki centar je imao punu samostalnost u radu, nego su ključne aktivnosti ovih centara svoj podsticaj – često i konkretni sadržaj – dobijale od našeg Centra. Ako mislite na odnos našeg Centra prema sličnim centrima u republikama i pokrajini KiM, može se reći da je postojala neznatna saradnja. Koliko mi je poznato, ozbiljnije koordinacije i saradnje nije ni bilo, osim u slučaju rada na velikom naučno-istraživačkom projektu o strukturi jugoslovenskog društva (koji je, uostalom, ostao nezavršen). Dragocjena istraživačka građa za taj projekat, koja je skupljena u Vojvodini, ostala je potpuno nevalorizovana.

A.M.: Kako se zvao nezavršeni projekat? Prema nekom sumarnom pregledu do kog sam uspeo da dođem u Matici (iz knjige: „Šta pokazuju istraživanja Saveza komunista Jugoslavije“), od 1984-1989. CDI je organizovao sledeća istraživanja: 1. Trinaesta sednica CKSKJ, 2. Jugosloveni o društvenoj krizi, 3. Analiza trinaestog kongresa SKJ, 4. Struktura idejnih stavova i političkih poruka 1. konferencije SKJ, 5. Komunisti Jugoslavije o društvenoj reformi, 6. Klasno biće jugoslovenskog društva, 7. Klasnosocijalna struktura SKJ (odnosno kretanje i tendencije u strukturi članstva SKJ 1980-1989. godine). Da li je možda neki od ovih projekata ostao nezavršen (recimo poslednji)?

M.P.: Mislim da se taj projekt zvao „Klasno biće jugoslovenskog društva“ i da mu je nosilac bio Slovenac Niko Toš. Kraće vrijeme, pred odlazak na Filozofski fakultet, ja sam bio nosilac projekta za Vojvodinu. U fazi mehanografske obrade podataka s projekta, otišao sam na FFNS tako da ne znam da li je na kraju bilo šta ispalo od toga golemog posla.

Doba Miloševića, gašenje centra i prelaz na Univerzitet

A.M.: Centri su počeli stagnirati u toku krize osamdesetih, delom zbog finansija, ali i političkih tenzija. No, da li se nešto u ponašanju PK SKV prema Centru promenilo nakon dolaska Miloševića i čistke u Vojvodini?

M.P.: Iz Centra sam prešao na rad na Filozofski fakultet 1987. godine. Već tada je Centar bio uveliko zahvaćen procesom atrofije. Dolazak Miloševića i slom socijalizma samo su ubrzali njegovu neminovnu propast.

A.M.: Kako je izgledao Vaš odlazak iz Centra? Da li se desio iznenada ili se moglo naslutiti da Centru uskoro sledi kraj?

M.P.: Doktorirao sam 1984. godine i bilo je posve prirodno da želim univerzitetsku karijeru. U Centru se niko nije ni trudio da me zadrži. Konkurisao sam na mjesto docenta na Filozofskom fakultetu i bio primljen 1987. godine. Dakako, od Titove smrti postojali su brojni znaci ozbiljne krize sistema, ali teško je bilo predviđeti kad će mu nastupiti kraj i kakav će oblik imati. Kada se desila tzv. Jogurt revolucija, bilo je jasno da će biti zbrisana autonomija Vojvodine i da je Centar osuđen na propast. 

A.M.:  Da li ste Vi onda lično osetili nekakve posledice Miloševićeve smene vlasti posle Centra?

M.P.:  Direktne posljedice nijesam osjetio, budući da sam prešao na Filozofski fakultet.

A.M.:  U nekom smislu, kriza osamdesetih je uticala na rad Centra u pogledu smanjenog broja zaposlenih. Takođe se pred kraj objavljuju knjige koje se bave neposredno krizom (Dragoje Žarković recimo). PK SKV se oslanja sve više na Centre radi analize političkih strujanja u okviru partije (ukoliko znate o kojim se projetkima tačno radi – to bi bilo korisno. Ovo su potvrdili ostali govornici). Da li biste rekli da se u toku tog perioda intenzivirani ili promenjeni kontakti sa PK SKV?

M.P.:  Bio sam zaokupljen radom na Filozofskom fakultetu pa nijesam imao vremena ni volje da se čak ni elementarno informišem o dešavanjima u Centru.

A.M.:  U Arhivu Vojvodine postoji jedan dokument datiran iz 1989. koji se zove “Kritička analiza rada Centra” gde se doslovce samokritikuje čitava istorija Centra i svih njegovih departmana, ali se takođe kritikuje i rad PK SKV. Dokument je nastao na Zboru radnika na čijem čelu je bio Radoš Radivojević. Da li znate nešto o tome? Da li su takvi dokumenti bili izrazi sukoba PK SKV i Centra ili  su bili regularna pojava?

M.P.:  Ne znam da je uopšte pravljena takva analiza. Iz ove perspektive mogu da procijenim da ona nije imala nikakvog ozbiljnijeg značaja. Vjerovatno je bila izraz „revolucionarne pravde“ s namjerom da se oblati i poruši sve što je do tada bilo, posebice da se s pozicije narastajućeg velikosrpskog nacionalizma dodatno stigmatizuje „autonomaški period.“ Niko od ljudi koji su tada sastavljali i usvajali tu „kritičku anlizu“ nije bio od takvog intelektualnog i moralnog formata da bi mu se zaozbiljno mogao uzeti taj posao. Naprotiv, tokom svih godina postojanja Centra bili su to najpravovjerniji uposlenici centra.

Neispričana istorija novosadskog Univerziteta

A.M.: Takođe sam naletao na dokumente koji govore o tome da je Centar trebalo da postane nekakva ustanova za politički marketing ili naučni centar zasnovan na “profitabilnom” odnosno tržišnom obrazovanju. Da li znate išta o tome? Ovo su bili predlozi različitih komisija PK SKV oko 1991. odnosno neposredno pred sam raspad.

M.P.: To je bio dio trenda propadanja svega socijalističkog, tako da u tom inicijativama nije moglo biti ničega ozbiljnog ni ostvarivog. Iz istog „duha“ poticali su i zahtjevi, na primjer, da se Odsek za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu „poveže s privredom“ i da počne poslovati na profitabilnim tržišnim primcipima?!

A.M.: Ko je predlagao povezivanje Filozofskog fakulteta s privredom? PK SKV ili neko drugo telo? Ko se tome protivio?

M.P.: Kraj 80-ih godina bio je politički i intelektualno šizofreno vrijeme. Socijalizam još nije bio potpuno pao ni kapitalizam nastupio. Partija nije imala nikakve veze s ovakvim nebuloznim idejama o povezivanju, jer se tada isključivo bavila samom sobom i vlastitom sudbinom. S državnog vrha stizala nam je da pseudo-kapitalistička ideologija „povezivanja s privrednom.“ U cijeloj Jugoslaviji niko tu „ideologiju“ nije ozbiljno shvatao.

A.M.: Dosta ljudi je pomenulo da ste spasli deo literature i na osnovu toga formirali seminarske biblioteke za Departman za filozofiju pri FFNS. Da li bi se moglo reći da je na neki način osnivanje tog Departmana vezano za prestanak rada Centra?

M.P.: Ljudima su se pomiješala dva nezavisna događaja, što je stvorilo krivu sliku o sudbini Centrove biblioteke. Jesam opsesivno „lovio“ tu biblioteku, jer sam znao da je vrijedna i da će propasti ako je ja ne zbrinem. Međutim, tadašnje rukovodstvo FFNS nije imalo nikakvog razumijevanja za moju inicijativu da se izmole politički moćnici i da nam ustupe tu biblioteku. Poslije toga pratio sam „trag“ biblioteke. Kad je smještena u podrum Pokrajinskog muzeja u Dunavskoj ulici – iako je već bila donekle „očerupana“ – bio sam na korak od toga da je dobijem. Do danas nijesam saznao ko me u tome spriječio. No, uspio sam dobiti preko hiljadu knjiga iz nasljeđa Abela Dešija, novinama iz Subotice i od njih načiniti Dešijev legat u Seminaru za filozofiju. Istine radi, kad sam ja došao na FFNS, već je postojala seminarska biblioteka za filozofiju i sociologiju, kao što je i u centralnom fondu Biblioteke FF postojalo dosta knjiga iz filozofije i društvene teorije. Godinama sam s pozicije šefa Odseka za filozofiju vodio politiku stalne i vrlo obimne nabavke filozofskih knjiga. Tako se djelovanjem svih ovih činilaca formirala sasvim pristojna seminarska biblioteka za filozofiju. Na kraju, osnivanje Odseka za filozofiju nema nikakve direktne veze s prestankom rada Centra. Koliko god zvučalo neskromno kad to ja kažem, Odseka i studijske grupe za filozofiju ne bi bilo na FFNS da nije bilo moga upornog rada! 

Evo za kraj još jedna važna informacija. Ako se pitamo da li je Centar imao ikakav smisao svog postojanja, onda možemo zaključiti da je – na paradoksalan način i nezavisno od direktne namjere onih koji su osnovali i vodili Centar – u jednom elementu imao velike pozitivne posljedice. Naime, Centar je bio osnovan da producira visoko obrazovane intelektualce potrebne u ideološkom radu Partije.

Stvarajući „kadrove“, Centar ih je jedino kvalitetno stvorio za Novosadski univerzitet (NU)! NU je od osnivanja pokazivao veliki deficit u profesorima humaniore, prije svega u filozofima i sociolozima. Da nije bilo partijske odluke da se osnuje Grupa za marksizam i Institut za filozofiju i sociologiju na FFNS, ko zna da li bi se i kada filozofija i sociologija utemeljile kao nastavne i naučne discipline na NU! Čak i kada su osnovane, filozofija i sociologija su godinama tretirane kao strano tijelo na FFNS.

Tokom rada u Centru više ljudi je doktoriralo na filozofiji, sociologiji ili političkim naukama. Svi su, prije ili kasnije prešli na NU i postali profesori na njegovim pojedinim fakultetima: 1. Milenko A. Perović, utemeljio studije filozofije i Odsek za filozofiju na FFNS; 2. Atila Sam godinama predavao sociologiju na Građevinskom fakultetu u Subotici; 3. Sava Tubić, predavao sociologiju na Medicinskom fakultetu; 4. Radoš Radivojević, predavao sociologiju na FTN NU; 5. Jovan Komšić, predavao sociologiju na Ekonomskom fakultetu; 6. Spasoje Bjelica, predavao sociologiju na Fakultetu za fizičku kulturu. Dugogodišni saradnik Centra, dr Aleksandar Raič, predavao je političku ekonomiju na Fakultetu fizičke kulture. Saradnik i nosilac naučnog projekta u Centru – prerano preminuli dr Ferenc Bodrogvari – bio je docent filozofije na FFNS. Sociolog Radiša Jovanović doktorirao je tokom rada u Centru i prešao u Beograd na Institut za novinarstvo. Dr Milan Vukojević, agroekonomista, u Centru je dočekao penziju. Dr Danilo Tomić, agroekonomista, posle ukidanja Centra, radio je u Privrednoj komori Vojvodine.  

Aleksandar Matković (Autonomija)