Skip to main content

Forbs Srbija: Gradnja puteva pogodna za naduvavanje cena i izvlačenje para iz državne kase

Info 28. dec 2023.
4 min čitanja

"Direktno ugovaranje poslova velike vrednosti, kao i "nacrtane" javne nabavke za unapred poznatog ponuđača glavni su mehanizmi za izvlačenje novca iz državne ili opštinske kase"

Izgradnja puteva ili druge kapitalne infrastrukture su odličan poligon za naduvavanje cena i izvlačenje novca iz državne kase na stranačke, kompanijske ili privatne račune onih koji su sa tim izgradnjama povezani, preneo je danas Forbs Srbija.

Praksa na koju je nekada opozicionar Aleksandar Vučić ukazivao, optužujući tadašnju vlast da je 40 kilometara deonice na Koridoru 11 platila azerbejdžanskom Azvirtu, barem 15 odsto više od stvarne vrednosti, ne samo da se nastavila, već je poslednje decenije, možda poprimila i veće razmere.

Iako je za očekivati da se iz javnog sektora povlači najveći novac i da se u civilnom sektoru to radi najfrekventnije, jer je reč o manjim iznosima, zapravo srce „sistema“ izvlačenja novca čine mehanizmi koji se koriste u privatnom sektoru, jer sredstva na kraju svih takvih „operacija“ završe na bankovnom računu nekog privrednog subjekta, odakle ga je potrebno zakonito i neopaženo „skinuti“.

Vlast jeste, a na zahtev Evropske komisije, krajem ovog leta ukinula zakon rogobatnog naziva, Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekta izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, koji je u prethodne tri godine poslužio da se legalizuju strateška partnerstva i mimo tendera biraju izvođači radova na najvažnijim i najvrednijim infrastrukturnim projektima, ali to ne znači i da je prestala sa tom praksom.

Desilo se ono na šta je odmah, nakon ukidanja spornog zakona upozoravala Transparentnost Srbija. Ostale su mogućnosti da se, pozivanjem na međudržavne sporazume koji imaju jaču pravnu snagu od domaćeg zakonodavstva ili usvajanjem leks specijalisa, zaobiđu propisi o obaveznim javnim nabavkama.

Direktno ugovaranje poslova velike vrednosti, kao i „nacrtane“ javne nabavke za unapred poznatog ponuđača glavni su mehanizmi za izvlačenje novca iz državne ili opštinske kase.

Naručilac, naime, direktnim dogovorom izabere izvođača, on dalje svoje podizvođače, a oni svoje podizvođače kako bi se na taj način i firme i ljudi finansijski namirili. Epilog je, uglavnom, znatno veći ceh nego što je inicijalno dogovoreno.

„Nema dileme da vlast pokušava na svaki način da izigra Zakon o javnim nabavkama, kada god je to moguće i uopšte ne preza da sklapa ugovore bez sprovođenja odredbi ovog zakona, iako je to obavezno, a o čemu svedoče i izveštaji Državne revizorske institucije. Samo na osnovu zakona koji je nedavno ukinut, građeni su putevi i pruge i izvesno je da su stotine miliona, a verovatno i milijarde evra koruptivnim kanalima završile u rukama vrha vlasti i njihovih biznis partnera“, rekao je stručnjak za analize javnih nabavki Dagan Dobrašinović.

Dodao je da je sada na delu slična stvar sa zakonom za izgradnju objekata za specijalizovanu izložbu Ekspo 2027, koji treba da suspenduje Zakon o javnim nabavkama i omogući direktne pogodbe i visoku korupciju.

Da stvar bude još gora, sprovođenje javnih nabavki ni na koji način ne garantuje da će procedura biti transparentna i fer, odnosno da se time eliminiše mogućnost korupcije i izvlačenja novca.

Dobrašinović je rekao da u osnovi postoje dve vrste nabavki, one koje su sa stanovišta javnog interesa opravdane i svrsishodne i one koje su to isključivo iz interesa naručilaca, obično korumpiranih političara i izvođača, njihovih biznis partnera.

I u jednom i u drugom slučaju, kako je rekao, kompletni resursi se, uz male izuzetke, angažuju na suzbijanju konkurencije i dodeli posla, unapred izabranom izvođaču.

On je naveo da postoji uobičajeni i uhodani mehanizam, „napravi se plan nabavke, onda se omogući tome za koga je nabavka raspisana da definiše specifikacije, obezbedi se neka prateća, fingirana, najčešće neodgovarajuća ponuda koju Komisija za javne nabavke odbaci, a onda partner političara dostavi ponudu koja je tek neku stotinu evra ispod procenjene vrednosti“.

Pošto je, prema njegovim rečima, biznis partner uglavnom jedini ponuđač koji ispunjava kriterijume, on je pobednik i sa njim se sklapa ugovor, on ostvaruje zaradu, a političari svoju proviziju, kao razliku između stvarne i plaćene cene.

Na vrlo sličan način funkcioniše i mehanizam izvlačenja novca kod prodaje imovine u javnoj svojini. Razliku čini to što se u slučajevima direktne pogodbe ili javne nabavke cena naduvava, a kod prodaje imovine obezvređuje i prodaje po nižoj ceni od njene stvarne vrednosti.

„Provizije se u oba slučaju ostvaruju iz razlike između tržišne i plaćene cene“, rekao je Dobrašinović.

Pošto se na jedan od ovih načina novac iz državne ili kase državnih preduzeća slije na račune privatnih firmi, koje su angažovane za obavljanje posla, na scenu moraju da stupe mehanizmi izvlačenja tog novca u kešu, kako bi stigao do krajnjih korisnika, pojedinaca koji su u svemu učestvovali.

Iskusni poreski i finansijski stručnjak koji je insistirao da ostane anoniman, kaže da se novac obezbeđuje ili tako što se prethodno naduvaju cene ili tako što se ugovore simulovani, odnosno nepostojeći poslovi.

„Način na koji se novac izvlači zavisiće i od vrednosti posla. Ako je reč o manjim iznosima, firma na čiji račun legne taj novac sklapa fiktivni ugovor za neke nepostojeće usluge sa jednim ili više preduzetnika u paušalnom sistemu oporezivanja, zato što oni propisanim obavezama imaju mogućnost prihodovanja do šest miliona dinara godišnje, a da ne moraju da vode knjige. Paušalac onda podigne novac koji je zaradio iako zapravo nije obavio nikakav posao, za sebe najčešće zadrži proviziju, a ostatak u kešu vrati onome sa kim je posao sklopio“, objasnio je taj stručnjak.

Kod poslova velike vrednosti koriste se, kako je rekao, firme koje su registrovane u inostranstvu, u ofšor zonama ili se koriste Sporazumi o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa zemljama u kojima je stepen poreske kontrole manji.

U ovim slučajevima firme, koje su registrovane u nekoj od tih zemalja, a dobar primer su Ujedinjeni Arapski Emirati ili neka ofšor zona, koriste se, kako je rekao, kao podizvođači ili se sa njima sklapaju fiktivni ugovori o poslovima.

Domaća firma, prema njegovim rečima, njima uplati novac za realizaciju tog posla, a oni taj novac podignu i nekim svojim kanalima vrate u Srbiju, nekada i tako što neko do nadležnih organa zažmuri, jer je ipak reč o velikoj koruptivnoj operaciji.

Ta inostrana firma je, kako je rekao ili registrovana na nekog nerezidenta, dakle stranca ili pak na nekoga koga poreski organi teško mogu dovesti u rodbinsku ili neku drugu vezu sa vlasnikom firme u Srbiji.

(Beta, foto: PSG)