Angela Merkel je nekritički pratila kako Srbija pod Aleksandrom Vučićem klizi u diktaturu. Nova Vlada u Nemačkoj mora da se založi za više demokratije na Zapadnom Balkanu, piše za DW profesor Florijan Biber.

Već više subota zaredom hiljade Srba izlaze na ulice, i širom zemlje blokiraju mostove, autoputeve i raskrsnice, protestujući protiv zakona koji olakšava oduzimanje imovine. U pozadini priče je multinacionalni gigant Rio Tinto koji na zapadu Srbije planira ogromni rudnik litijuma sa mogućim fatalnim posledicama po životnu sredinu.

Koncern ima podršku režima srpskog predsednika Aleksandra Vučića. Snimci sa prvih protesta krajem novembra uhvatili su maskirane batinaše koji motkama udaraju na demonstrante. Očito ih je tamo poslala vlast.

Te slike mi bude osećaj već viđenog. Pre pet godina su maskirani muškarci usred noći građevinskim mašinama rušili objekte u centru Beograda kako bi napravili mesta za poduhvat poznat kao Beograd na vodi. Od tada, uz pare i neprozirne dilove sa Ujedinjenim Emiratima, višespratnice ruže savsku promenadu.

Batinaši štite i portret Ratka Mladića na jednoj fasadi na Vračaru. Huligani sprečavaju svaki polkušaj Beograđana – od kojih su neki moje kolege i prijatelji – da uklone ovaj izraz obožavanja pravosnažno osuđenog ratnog zločinca. Ti mladići sa kapuljačama, koji inače urlaju sa tribina stadiona na fudbalskim utakmicama, odavno su postali produžena ruka Vučićevog režima.

Organizatori zovu na mirne blokade puteva, ali izgleda da će mnogi na ulice izaći spremni i za sukobe. Da li novi talas demonstracija u Srbiji dolazi u nevreme za vlasti ili će se ugasiti kao i prethodni protesti?

Srbijom kruži strah. Jedva da još ima nezavisnih medija, kritičari se provlače kroz blato, a opozicija optužje za veleizdaju. Kad kritikujem srpske vlasti, i sam često bivam proglašen „albanskim lobistom“. U takvoj atmosferi mnogi se ne usuđuju da iskažu nezadovoljstvo.

Utoliko je ohrabrujuće što su ekološki protesti protiv rudnika litijuma do sada najveći protesti protiv Vučićevog režima. Važni su i jer se ne dešavaju samo u Beogradu već i u manjim mestima, gde je još teže da glasovi kritike isplivaju na površinu.

Prestižni projekti, međunarodna podrška

Istovremeno je porazno što mnogi Srbi veruju, i to s pravom, da se Vučić može osloniti na podršku Zapada, pre svih Nemačke. Mnogi pretpostavljaju da bivša kancelarka Angela Merkel podržava rudnik litijuma, sirovine koja bi poslužila za baterije električnih automobila od kojih će mnogi biti Made in Germany. Vučiću uspeva da prestižnim projektima osigura međunarodnu podršku.

Na slično netransparentan način je jednom francuskom konzorcijumu otišao tender za gradnju beogradske podzemne železnice. Investitori iz Kine i Ujedinjenih Emirata su mutnim dogovorima dobijali fabrike i vrednu zemlju. Rusija dominira sektorom energetike.

U ovoj igri na talonu nisu samo ekonomski interesi, uništavanje prirode i korupcija, već se radi i o verodostojnosti Evropske unije. Rusija i Kina ne zarezuju demokratiju i pravnu državu. Ali, u Nemačkoj ti principi ne bi smeli olako da se zaboravljaju.

Danas se već sa punim pravom može reći da je Srbija skliznula u diktatruru, a to se desilo uz nemačku podršku. Angela Merkel je uvek čuvala leđa Vučiću. Recimo, primila ga je u Berlinu samo par dana pred predsedničke izbore 2017. Fotografije susreta su sa pravom tumačene kao podrška kandidatu Vučiću.

Iluzija o idealnom partneru

Nova nemačka Vlada sada ima priliku da otopčne novu, drukčiju politiku prema Zapadnom Balkanu. Vučića je nekritičko držanje prema njegovom liku i vladavini do sada ohrabrivalo da gazi medije. Svi veliki mediji su na liniji vlasti. Od 168 jedinica lokalne samouprave, vladajuća stranka drži 161, kao i sve državne institucije bez izuzetka.

Dugo je u Berlinu i Briselu opstajala iluzija da je Vučić idealan partner za kompromis sa Kosovom. Ali rešenja nije bilo ni posle deset godina pod posredovanjem EU. Umesto toga je Vučić pre tri godine pokazao da zapravo želi promenu granica. Tom cilju je u jednom trenu prišao opasno blizu, zahvaljujući podršci bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, nekih članica EU i bivše visoke predstavnice Federike Mogerini. Srećom, Merkel nije mogao da ubedi.

Pa opet, Vučić sasvim dobro može da živi sa statusom kvo. Naivno je verovati autokrati poput njega da će pre ili kasnije pristati na kompromis sa Kosovom. Bilo bi važno da nova šefica diplomatije Analena Berbok tu zauzme kritičkiji stav i tako ponovo uspostavi poverenje građana Srbije u EU.

Ranije su se na protestima u Srbiji i susedstvu mogle videti zastave EU i čuti proevropske parole, ali to je iščezlo. Mnogi Nemačku i EU vide kao čuvare statusa kvo, a ne kao saveznike u borbi za više demokratije.

Verodostojnosti EU je odmoglo i to što je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen pre dva meseca u Beogradu naveliko hvalila reforme koje sprovod vlast. To što EU i Nemačka prezaju od kritika na posletku šteti ljudima u Srbiji, koji sve više osećaju da su ostavljeni na cedilu.

Jasne reči koje treba sprovesti u delo

Zato je ohrabrujuće što koalicioni ugovor nove nemačke Vlade zahteva da se jača pravna država u članicama EU. Tako jasne formulacije mogle bi da pomognu pri procesu integracije zemalja Zapadnog Balkana.

Osim jasnih reči, nova Vlada u Berlinu treba i da smogne hrabrosti da pokrene zaustavljeni proces pristupanja EU. Koalicioni ugovor predviđa nastavak dosadašnje politike, tačnije zalaganje za početak pregovora EU i Albanije i Severne Makedonije (koju sada blokira Bugarska), viznu liberalizaciju za Kosovo (blokiraju Holandija i Francuska), i za dijalog Srbije i Kosova.

To su sve ciljevi za poštovanje, ali pitanje je da li će ova Vlada uložiti dovoljno političkog kapitala i energije kako bi stvari zbilja pokrenula sa mrtve tačke.

Nastavak dosadašnje linije bi bio poguban, jer se ništa neće desiti osim najava o namerama. S jedne strane, Nemačka sa drugim državama EU mora jače i jasnije da pritisne članice EU koje blokiraju pristupni proces. Upravo bugarska blokada Skoplja zahteva jasnu liniju ostalih 26 članica EU. Bugarska traži od Severne Makedonije da sopstveni jezik i istoriju prizna kao varijante bugarskog jezika i istorije. Baš to je nacionalizam koji EU treba da prevaziđe, umesto da ga nagrađuje. Sramotno je za verodstojnost EU to što iz ovih razloga jedna članica stavlja veto na početak pristupnih pregovora.

Nemačka takođe mora da ubedi skeptike u pogledu vizne liberalizacije za Kosovo. U okviru EU, ali i u SAD ima partnera za tako jasnu liniju, ali bez aktivnog učešća Nemačke neće doći do pomaka.

Zapadni Balkan je prva prilika za novu nemačku Vladu da na delu pokaže svoju posvećenost demokratiji i vladavini prava.

Florijan Biber je profesor istorije i politike jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu. Koordinator je inicijative BiEPAG, koja se zalaže za demokratizaciju i evropske integracije Zapadnog Balkana.

(Deutsche Welle, foto: N1)