Mladi naučnici i naučnice često svoje mesto traže van naše zemlje. Da li je stanje nauke u Srbiji na niskom nivou ili su to pak neke druge činjenice koje utiču na odlazak mladih?

Sociološkinja Nataša Ivaneža kažeda Srbija ima vrhunske naučnike i naučnice koji se bave istraživanjima po najvišim standardima i priznati su u svetu, a da isto tako ima i neku vrstu tradicije i nasleđa, pre svega iz vremena Jugoslavije, visokog udela žena u nauci, sa procentima koje čak i zapadna Evropa tek pokušava da dosegne.

„I to je sve fenomenalno, međutim, kontinuirano neulaganje u nauku, sistemsko zanemarivanje i marginalizacija nauke pa samim tim i naučnika i naučnica, dovela je do toga da se nauka u Srbiji danas zasniva na želji i volji pojedinaca da rade nešto u tom polju, uprkos preprekama sa kojima se suočavaju. U tom smislu, stanje je katastrofalno sa tendencijom da postane još gore”, ističe Ivaneža.

Dodaje da je prvi faktor odlaska finansijske prirode, jer je već duže vreme ulaganje u nauku podrazumevalo manje od jedan posto državnog budžeta.

„To su sredstva koja moraju da se raspodele različitim institucijama, pojedincima, različitim poljima nauke. Sasvim je jasno da je novac koji se izdavaja za ovo nedovoljan, neretko i uvredljiv za sve koji od njega zavise. Istovremeno, s obzirom da su sredstva minimalna, vrši se i selekcija – ko ima prioritet, čija je nauka ‘bitnija’ – i to je zapravo drugi faktor koji utiče na kvalitet uslova u nauci danas. Odnos prema nauci i naučnicima i naučnicama uopšte je poražavajući i ponižavajući, a pre svega pun nerazumevanja, posebno za one koji se ne bave nekom prirodnom naukom već ‘filozofiranjem’”, ukazuje naša sagovornica.

Rad naučnika je banalizovana ili izignorisan

Prema njenim rečima, i u pandemiji se poptuno razgolilo kakav je položaj nauke.

“Mislim da smo tokom pandemije imali priliku da najjasnije vidimo, ne samo položaj naučnika i naučnica u Srbiji, već i sam odnos države i javnosti prema njima. Sa jedne strane, to zanemarivanje nauke koje traje već nekoliko decenija, od početka pandemije je rezultiralo u opštem nepoverenju i nerazumevanju nauke kao takve. Činjenica da ljudi ne veruju lekarima, epidemiolozima, farmaceutima – je direktna posledica neznanja i nerazumevanja šta podrazumeva nauka i pre svega naučno istraživanje. Čitav naučni proces je u javnosti banalizovan, a rezultati istraživanja, konkretno u ovom kontekstu vakcine, se posmatraju kao nešto nasumično izmišljeno. Kao da je rezultat alhemije, a ne mukotrpnog rada, školovanja i istraživanja hiljada naučnika i naučnica iz celog sveta. Istovremeno, dok je rad naučnica i naučnika iz ovih ‘prirodnih’ oblasti banalizovan, rad sociologa, psihologa, pedagoga i drugih iz srodnih oblasti je potpuno izignorisan. Činjenica je da od početka pandemije u kriznom štabu nije sedeo niko ko bi ukazivao na uticaj pandemije i mera koje su se uvodile na građane i građanke države. To samo ukazuje da država ne smatra da su ove nauke suštinski bitne niti da imaju kako da doprinesu, što se dalje reflektuje i na finansijski, ali i društveni položaj naučnika i naučnica”, objašnjava Ivaneža.

Pored toga, kako dodaje, na visok procenat mladih koji odlaze iz zemlje, utiču i drugi faktori.

“Mislim da je odluka o emigraciji na kraju duboko individualna i lična, uprkos nečemu što deluje kao sistemsko teranje iz države. Uslovi su katastrofalni, ali je pitanje ličnih crvenih linija, ko koliko želi ili može da trpi zarad nekog višeg cilja”, smatra ona.

Kaže da ta odluka svakako nije ni malo laka, već je, naprotiv, često i traumatska i treba je poštovati. Istovremeno, dodaje, ogromno poštovanje i podršku treba dati i svim ljudima koji su ovde ostali i nastavljaju da rade i da doprinose društvu i nauci na globalnom nivou.

Emigracija iz nužde

Ivaneža, napominje, da uslovi, međutim, postaju sve gori, pa se samim tim i te ‘crvene linije’ pomeraju, te praktično „emigracija postaje nužnost za većinu koji žele da se bave naukom“.

Lidija Radovanović se bavi fizikom na Tehničkom Univerzitetu Austrije, koji ima saradnju sa Maks Plakovim Institutom za Plazma Fiziku u Nemačkoj. Ona je svoju budnoćnost umesto u Srbiji pronašla u inostranstvu. Kako navodi za Autonomiju, njeno bavljenje naučnoistraživačkim radom na način koji se bavi u inostranstvu ne bi bio izvodljiv u Srbiji.

“Mislim da je lista problema koje treba rešavati u Srbiji dosta dugačka pre nego što dođemo do konstrukcije istraživačkog reaktora za nuklearnu fuziju. Međutim, Austrija, u kojoj trenutno živim, takođe nema takav reaktor, tako da je moje istraživanje u saradnji sa drugim institutom u Nemačkoj. To je moguće zbog toga što je projekat na kom radim finansiran od strane različitih istraživačkih fondova, što privatnih, što državnih, koji mi omogućavaju da primam prosečnu platu za austrijske standarde, radim na daljinu i po potrebi boravim u Nemačkoj. Ono što želim time da kažem jeste da je i bez ogromnih investicija u eksperimente moguće pokrenuti istraživački rad u Srbiji uz dovoljno volje i energije za umrežavanje različitih institucija. Međutim, birokratija za takve poduhvate je komplikovana, sistemi su nefleksibilni, ljudi na odgovornim pozicijama inertno uspavani”, napominje ona.

Probleme nauke u Srbiji vidi ipak kao samo deo jednog velikog opšteg problema „koji je upetljan i zalazi u sve pore društva“.

„Pričam samo o dostojanstvu“

„Stanje u društvu, državi, uzrokuje to da je neophodan velik napor da bi neko ko se bavi naukom imao dostojanstven život. Sve će veći broj ljudi na tom putu posustati ili otići. Ne pričam o lagodnom ili prestižnom životu, pričam stvarno za početak samo o dostojanstvu. Naučni rad u Srbiji svakako postoji, ali ljudi koji uspevaju da se bave naukom vuku džakove pune kamenja u svojoj svakodnevici. To sve neverovatno iscrpljuje i demotiviše.”

Na pitanje da li bi se vratila u Srbiju kako bi nastavila svoju naučnu karijeru, naša sagovornica odgovora odrično. Ne vidi sebe u Srbiji u bliskoj budućnosti.

Anamarija Abu El Rub je mlada naučnica koja je trenutno na doktorskim studijama na Univerzitetu u Beogradu i radi pri Institutu za nulklearne nauke „Vinča“. Nju je želja za novim iskustvom odvela u Francusku i Prag, htela je da vidi kako izgleda negde drugde pa je tako imala priliku da završi master studije u Grenoblu u Francuskoj.

“Drugačiji je pristup učenju, predavanju i samim laboratorijama i laboratorijskoj opremi, na primer. S jedne strane, oni su mnogo tehnički opremljeniji, ali s druge strane čini mi se da su ljudi ovde mnogo snalažljiviji i praktičniji – sa jako malo sredstava mogu da učine jako puno. Što se tiče društvenog položaja naučnika, iako postoji određeni pozitivni pomak u proteklih nekoliko decenije, nažalost kod nas se nauka apsolutno ne vrednuje, a naučnici su, kao i prosvetni i zdravstveni radnici, marginalizovani. Kada se dešavaju pomaci u nauci, to je uvek zaslugom mukotrpnog rada i na kraju borbe pojedinaca sa institucijama, ministarstvom i vlašću”, ukazuje ona za Autonomiju.

Smatra da su potrebne sistemske probleme na nivou cele države da bi se taj odnos promenio.

„Konkretno, potrebno je povećati državno finansiranje naučnika i naučnih institucija. Sve što se radi kod nas u nauci to je isključivo zbog truda ljudi koji uspevaju da dobiju sredstva iz evropskih fondova, grantova i slično. Pare od države za nauku praktično ne postoje. Takođe, trebalo bi da se uvažavaju predlozi i inicijative Sindikata nauke. Na primer, postoji predlog reforme za finansiranje naučnih radnika u odnosu na kategoriju kojoj pripada. U trenutku kada je kategorizacija rađena pre par godina, određeni naučnici su ostali potpuno skrajnuti i nepravedno stekli niži status. Od tada nije rađena reevaluacija, te određeni broj naučnika nije još uvek stekao zasluženi status“, ističe Anamarija Abu El Rub.

Iskustva naših sagovornica ukazuju da je, s jedne strane, nauka u Srbiji na svetskom nivou, s obzirom da su naučnici sa naših prostora prihvaćeni u inostranstvu, ali, s druge, da naša država ne omogućava uslove za rad i mogućnost napredovanja u nauci. To je, kako i sami potvrđuju, suštinski problem koji koči naše naučnike i tera ih da doprinose svojim radom drugim zemljama.

Rad sindikata nauke naročito ukazuje na probleme finansiranja naučnih radnika od strane države. Početkom 2022. godine Sindikat pokreće kampanju „Za dostojanstven rad u nauci“ koja nastaje kao kulminacija dugogodišnjeg rada i borbe. Pre svega, borba za institucionalno finansiranje naučnih radnika koje je u skladu sa njihovim zvanjem, te za primenu Zakona o nauci i istraživanjima. Postojeći zakon, donet 2019. godine, uređuje institucionalno finansiranje naučnih radnika koje bi omogućilo stabilne plate u skladu sa zvanjem. Međutim, od predviđenog početka implementacije 2020. godine do danas nije bilo značajnijih pomaka u tom pogledu.

U centru kampanje “Za dostojanstven rad u nauci” stoje dva zahteva: hitno ukidanje razlika u platama istraživača u istim zvanjima koje su posledica nasleđenih obrazaca iz prethodnog projektnog modela finansiranja i garantovano trajno finansiranje svih zaposlenih i zaključivanje ugovora o radu na neodređeno, odnosno u trajanju zvanja. Pismo podrške kampanji potpisalo je preko 2.400 naučnih radnika sa obrazovnih i naučnih institucija Srbije, a 28. februara je u Beogradu organizovan i protest. Njihov glas još uvek niko nije čuo.

Nina Simović i Ivana Čordaš (Autonomija, naslovna fotografija: Pixabay))

Tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.