Vrijeme post-odgovornosti, post-istine i post-memorije je dovelo do toga da možete reći što god hoćete, a da će vam armija uskogrudo hostilnih sve-je-kul-samo-dok-je-anti-DPS ideologa progledati kroz prste.

Dok se priča o ekonomiji, pa makar se u pauzama mahalo zastavama Sloboda ili smrt, oni su zadovoljni.

Ekonomski redukcionizam, i posmatranje svega kroz novac je ideologija 19. vijeka koja je pala na svakom testu socijalne psihologije. Čak i da plate budu 4000 eura, i dalje će biti mržnje prema nacijama, ženama i manjinama. Pitajte Šveđane. Ili još bolje, pročitajte nešto o nacističkoj Njemačkoj. Lažna teorija da je arijevstvo samo paravan za materijalnu borbu i moć je završila u dimnjaku. Nacisti su, znajući da gube rat, požurili da, dok još mogu, pobiju što više Jevreja. Pritom su imali u vidu da ih brzo čeka sud pravde i ponor.

„Ekonomija je ključ svega“ je često istinito, ali nekada i nebuloza. Ideologija nije samo paravan, nego nematerijalna stvar, koja ostavlja materijalne posljedice. Npr. ubistva i progon. To nikako ne kapira površna ljevica, koja nije pročitala dalje od Komunističkog manifesta. Ona se busa protiv svih identiteta i smatra da je identitetska borba samo skretanje fokusa sa gorućih tema kapitalizma. Opasna glupost neograničenih razmjera.

Ne morate ići daleko i posmatrati istoriju crnačke ili feminističke borbe, dovoljno je da se sjetite Srebrenice. Ti ljudi su ubijeni zato što su muslimani. Ne zato što je to bilo ekonomski isplativo. Identitetsko je nužno i klasno. To vam nikad neće reći „ljevičari” koji se u pokušaju dodvoravanja masama boje da kritikuju SPC i velikosrpski nacionalizam.

Ponavljaće kao papagaji da su nacije duštveni konstrukt, a zastave samo tkanina. I jesu, ali su konstrukti i rasa i rod, pa to samu opresiju prema tlačenima ne čini manje stvarnom. Eto, s druge strane, neka odu na Kubu i kažu da je njihova zastava samo nebitan simbol i ostatak nacionalnih svijesti koje služe kapitalizmu. Žive bi ih rastrgli. S pravom. Jer je kubanska zastava simbol otpora američkom imperijalizmu, isto kao što je crnogorska simbol otpora velikosrpskoj hegemoniji. Lako je nositi majicu Chea u Crnoj Gori, ali za otpor prema imperijalizmu koji počinje na slovo “s” već treba hrabrosti, znanja i beskompromisnosti.

Kad se spominju devedesete, izgleda da poznaju materiju i razumiju situaciju. Mnogo je lakše kritikovati sa vremenske distance i sa privilegijom da ćete malo koga uvrijediti. Uistinu, sve se može opravdano svaliti na jedinstveni DPS. Glupo je buniti se protiv toga, sa bilo koje strane.

Ali kad dođe do tačke adresiranja klerofašizma i imperijalne politike sadašnjeg doba, tu je već muk i oprez. Litijaške horde su ili prećutane, ili predstavljene kao „emancipatorski pokret”, ili samo još jedan simbol mafiokratskog kapitalizma. Opet će nešto bit Đukanović kriv, tako je lakše.

Teška kolektivna trauma nakaradne vladavine režima od ’89. je neupitna i ne treba je nipodaštavati. No ona je, zajedno sa mržnjom prema DPS-u, gurnula neke liberalne ljude na mračnu stranu. Mnogi koji su tada bili kamenovani od strane DPS-ovaca pridružili su se poziciji iz koje ih je DPS devedesetih zlostavljao – četničkoj ideologiji; ili makar podržavanju njene relativizacije.

Komforno je iz urbano-hipsterske pozicije bogatog bijelog hetero muškarca napadati samo krupni kapital, a ostalo prećutkivati. Nije kao da je vaše dupe ugroženo. Od tih poluintelektualaca smo i dobili onu idiotsku tezu o dva nacionalizma koji se međusobno hrane. Brzo se došlo od „mahanje svim zastavama je nacionalizam” do „mašite kojom god hoćete zastavom, zakon o zaštiti nacionalnih simbola je prošlost”. Nema problema, adaptiraće svoj narativ da se uklopi u vladajući režim, misleći da su i dalje opozicionari.

Ti aktivisti će u budućem vremenu u svakoj pori vidjeti Đukanovića, pa čak i u svojoj sobi. Od borbe protiv njega im zavisi čitav identitet, te neće dozvoliti njegovo diskurzivno urušavanje. Đukanović će sada biti ono što je Vučiću Demokratska stranka. Sveprisutni krivac i bauk, kojeg više nema.

Neće pomoći ni lijek navodne pobjede. (Kontra)revolucije jedu svoju đecu… zaposlenjima. Pa će mnogi biti nagrađeni ambasadorskim mjestima, ministarstvima, emisijama, projektima, po dubini i širini. Iz zahvalnosti će biti pojačana relativizacija, a otupljeni noževi antinacionalizma i antiklerikalizma.

Samo nek’ mi ti isti dežurni relativizatori onog dana kada SPC pokuša da zabrani abortus i uvede vjeronauku u škole ne dolaze da mi se jave na protest. Jedino što bi im rek’o bi bilo: To je vama vaša borba dala. Isto važi i za one koji su istoj crkvi godinama punili džepove, gradili hramove i davali zemljište. Kad se prođe svaka mjera klerikalnog neukusa, onda biva kasno za kajanje.

(tekst i foto: CDM)