Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Republika Srpska u Crnoj Gori?

Autori 01. jul 2022.
5 min čitanja

Podvaljivanje, uz ritualne obrede i tamjan

Neće je ozvaničiti Dejtonski, ili neki drugi sporazum zaključen u ratnoj iznudici u nekom od svetskih centara moći kao u slučaju RS u BiH, nego će je – državu u državi, versku paradržavu nad nominalnom državom – de fakto ozvaničiti takozvani Temeljni ugovor, koji treba da se potpiše između države Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve (SPC). Razume se, ako se potpiše u formi i „formatu“ koji je pre neki dan obznanila Vlade CG.

Nominalni titular te eventualne paradržave, te inačice Republike Srpske  u Crnoj Gori, biće SPC, odnosno politika iz Beograda – sasvim svejedno, jer je nacionalizam SPC i srpske politike odavno u srasloj simbiozi. Za razliku od BiH – kojoj je paradržava Republika Srpska nastala zločinima, etničkim čišćenjem i genocidom , nametnuta – verska paradržava u Crnoj Gori, za svetovnu vlast  nedodirljiva, ako se predloženi Temeljni ugovor potpiše, biće dobrovoljno prihvaćena.

Bolesna i po Srbe samouništavajuća opsesija da se iz Beograda upravlja sudbinom „svih Srba gde god da žive“ – što neprekidno ponavlja ministar Aleksandar Vulin (teško narodu i državi  kojima takvi mračnjaci kroje  sudbinu) – ne popušta, iako iza nje stoje katastrofalni rezultati i civilizacijski porazi.

Ludilo sa formiranjem „srpskih republika“  – tako ili drukčije zvanih tvorevina organizovanih na suštinski istim principima u državama nastalim iz bivše Jugoslvije, e da bi se drugim narodima koji su se odlučili za nacionalnu i državnu samostalnost stavila noga u vrata i reklo „malo morgen“ (kako je govorio S. Milošević) njihovom naumu o samostalnom državnom putu. Pod beogradskim mentorstvom najpre je u Hrvatskoj organizovana paradržava (Republika Srpska Krajina) – bajagi radi odbrane srpskih ognjišta i nejači – da bi se po istom scenariju, sa istim obrazloženjem i pod istim mentorstvom, nastavio projekat „srpskih republika“ u BiH. Nije da Srbi u nekim ex-jugoslovenskim državama nisu bili ugroženi – kad vraga prizivaš, vrag će i doći  –  ali je ugrožavanje Srba usledilo najpre nakon srpskih političkih a potom i  oružanih pobuna organizovanih od vladajućih nacionalista iz Beograda. Srbi u ex-jugoslovenskim državama suštinski su bili i do danas su ostali topovsko meso, ili potrošni materijal pod kontrolom iz Beograda na kojem ne treba štediti – najpre u političkim, a potom i oružanim pobunama protiv država u kojima žive, kalkulisali su beogradski nacionalistički saloni.

Znamo kako je prošla srpska paradržava u Hrvatskoj, znamo kako je tamo prošao zloupotrebljeni srpski narod. Znamo – onaj ko hoće da zna – ko su glavni krivci za taj nacionalni slom. Glavni krivci i njihovi današnji sledbenici besramno lažu i licemerno nariču nad sudbinom Srba u Hrvatskoj, sramno prećutkujući svoje zločinstvo u toj tragediji, optužujući druge za – po tamošnje Srbe – tragičan ishod. To što je i hrvatsko društvo, kao i druga društva ne ex-jugoslovenskom prostoru, dobrano potonulo u nacionalizam i klerikalizam treba gledati kao na logičan sled. Velikodržavni srpski nacionalizam i klerikalizam nije mogao proći bez reaktivnih pandama iste bolesti među drugim narodima bivše države. S tim da treba biti objektivan – drugi narodi su se branili i brane kako znaju i umeju, velikog izbora nije bilo, niti ima.

Sa organizovanjem „srpskih republika“ – tih najpre po Srbe zona sumraka – nastavilo se i u BiH.  I  tamo je srpski nacionalizam klevetnički tvrdio da su Srbi ugroženi, da mu preti sudbina slična onoj iz vremena zločinačke NDH,  te da mora uzeti sudbinu u svoje ruke (kako je huškao narod jedan od gurua srpskog nacionalizma ovenčan oreolom oca nacije Dobrica Ćosić, savetujući BH Srbe da se moraju razdvojiti od lažne braće, od Bošnjaka i Hrvata). Znamo kako je „uzeta sudbina u svoje ruke“. Iza zločinačkog rata nametnutog BiH ostala su nebrojena stratišta i zgarišta, ostale su do danas neotkrivene masovne grobnice. Ostali su brojni neosuđeni zločinci, koji sigurnu kuću imaju u Srbiji gde su obasuti pažnjom i gde uživaju ugled. 

U Dejtonu, u ratnoj iznudici, Bosni i Hercegovini je skrojeno tesno odelo koje je davi, koje joj ne da da prodiše.  Autori Dejtonskog mirovnog ugovora verovali su da će narodi BiH – kad stane rat – doći pameti, da će vođeni razumom krenuti u obnovu normalnog života neopozivo se distancirajući od ratova, zločina, zločinaca i njihovih ideoloških očeva. Pokazalo se da su bili naivni, da nisu računali sa ovdašnjim tribalizmom i njegovim zadrtostima. Nacionalizam nije bio poražen, pre svega onaj koji je pokrenuo ratno ludilo, koji je u entitetu – paradržavi Rerpublici Srpskoj –  dobio više nego komformnu nišu, u kojoj je bez ikakve kontrole tvoraca Dejtonskog ugovora nastavio da divlja prepušten sam sebi. Doduše ne oružano, nego verbalno neprekidno trujući politički život BiH. Pa tamo imamo dejtonsko mrtvorođenče, ni rat ni mir.

Pored srpskog,  žilav je tamo i hrvatski nacionalizam koji  – formalno gledano – na primeru Rpublike Srpske traži pravo za sebe. Ako su Srbi, jedan od tri navodno ravnopravna konstitutivna naroda, dobili paradržavu RS, što je ne bi dobili i Hrvati (Herceg Bosnu)? Problem jer u tome što bi time BiH bila potpuno razorena, pri čemu bi se neminovno obnovili oružani sukobi oko razgraničenja tri kvazi države stvorene verifikacijom zločinačkih nacionalističkih ideologija (ne izjednačujemo krivicu sve tri nacionalne strane, bilo bi nemoralno). Sa postojećim konstitutivnim uređenjem Dejtonska BiH je nerešiv mrtvi čvor. Ključeve njegovog mogućeg rešenja pre svega treba tražiti u Beogradu, potom Zagrebu i Sarajevu. To je priča za sebe.

Srbija je pod drugim imenima nastavila praksu stvaranja „republika srpskih“. Pokušala je na Kosovu pod imenom „zajednica srpskih opština“ (pod striktnom kontrolom Beograda, kao i sa prethodnim sličnim tvorevinama), ali –  valjda iz nauka o mestu i ulozi Republike Srpske u BiH – u tome za sada nije uspela.  A da na Kosovu treba institucionalno obezbediti individualna i kolektivna prava Srba i njihovu imovinsku sigurnost – kao i svih građana bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost – treba.

Sedmi bataljon Vojske SR Jugoslavije svojevremeno nije uspeo da pacifikuje nacionalne i državotvorne težnje Crnogoraca i da Crnu Goru učini jednim od regiona Srbije. Crna Gora se osamostalila, postala člnanica NATO saveza sa izgledima da u dogledno vreme postane članica i EU, što se beogradskim i kremaljskim imperijalnim kleronacionalistima ne sviđa, što im kvari planove. Državni puč u reržiji pre svega Kremlja, u Podgorici je osujećen, pa se krenulo sa drugim specijalnim metodama rata protiv samostalnosti i prozapadne orijentacije Crne Gore.

Litije u režiji SPC su obnovile snagu tamo instaliranih političkih, crkvenih  i propagadnih velikosrpskih i velikoruskih ispostava. Znamo kako je to završilo, krahom u crkvi instalirane Vlade Zdravka Krivokapića. Ali duh srpskog velikodržavlja ne popušta,  koristi rezervne varijante za svoje ciljeve. Tu mu je pre svega sveta matera crkva (SPC), koja je bila neskriven revnosni podržavalac zločinačkih Miloševićevih ratova. O tome jednu jedinu reč pokajanja do sada nije rekla, niti nameraava da kaže. Naprotiv, svoja antijevanđeljska nepočinstva stavlja u kontekst srpskog stradanja bajagi na pravdi Boga i na zapadnu zaveru protiv smernog srpskog pravoslavnog naroda. To podvaljivanje, uz silne ritualne obrede i tamjan, srpski narod drži u teškoj narkozi iz koje je izlaz težak, čini se skoro nemoguć.

Crnoj Gori je sada ponuđen Temeljni ugovor, koji treba da reguliše položaj SPC u državi i društvu. Znalci tamošnjih prilika kažu da se ponuđenim ugovorom – ako bude potpisan i primenjen – u Crnoj Gori stvara država u državi. S obzirom da na takvom ugovoru insistira ista adresa, koja je krojila sudbinu Srba u nekadašnjim republikama bivše države, sada državama, nije daleko od istine da se time u Crnoj gori stvara paradržava čiji je nominalni titular SPC. Drugim rečima, Crnoj Gori se sprema Republika Srpska, pa kako joj bude. A kakve su države u kojima egzistiraju paradržave, najbolje pokazuje današnja BiH.

Hoće li u Crnoj Gori potpisivanjem Temeljnog ugovora biti uspostavljena de fakto Republika Srpska, brzo ćemo videti. Jedno je sigurno: ni od jedne paradržave stvarane u drugim državama, tobože u ime odbrane i zaštite srpskog naroda kojeg je l’da na pravdi Boga ugrožavaju drugi, sreće niti je bilo, niti je može biti. Naprotiv. Srpskom narodu u čije ime su stvarane takve tvorevne – kao i narodima protiv koji su takve tvorevine stvarane – izlaze na nos. Kako to objasniti okamenjenom nacionalističkom (zlo)duhu?

(Autonomija, foto: Pobjeda)