Kada bi se tražio netipični naprednjak – koji se zalaže za članstvo a ne put ka EU, članstvo u NATO-u i potpuni otklon od uticaja Rusije, Dragan Šormaz možda nije jedini s takvim stavovima u Srpskoj naprednoj stranci. Ali svakako jeste najpoznatiji javnosti. Kontra pretežnom narativu u svojoj stranci, ali i većinskom javnom mnjenju Šormaz se od početka agresije na Ukrajinu zalaže i za uvođenje sankcija Rusiji. U intrervjuu za Autonomiju kaže da mu nije jasno zbog čega Srbija do danas to nije učinila a, napominje, morala je da to učini iz barem dva razloga: zbog obaveza prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju te iz moralnih razloga.

Uvođenje sankcija bi sigurno dovelo do pogoršanja odnosa između Beograda i Moskve, ali Šormaz smatra da to ne bi imalo nikakve posledice po Srbiju.

„Rusija nam ne može ništa, ni na jedan jedini način – ne mogu ekonomski da nas oslabe, niti da nas ekonomski ucene, ne postoji način da nas vojno napadnu, znači, ne mogu nam ništa! Ona je samo štetočina na Balkanu koja čini štetu na taj način što se meša, što pušta propagandne laži koje su karakteristika ruske vlasti još iz vremena Sovjetskog Saveza.“

Dragan Šormaz je član Glavnog odbora SNS i bivši poslanik te stranke u Skupštini Srbije. Osnivač je i predsednik Evroatlantskog saveta Srbije. Na početku intervjua objašnjava zbog čega je Srbija morala da uvede sankcije Rusiji.

„Osnovni razlog zbog čega moramo da uvedemo sankcije protiv Rusije je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Mi smo taj sporazum potpisali još 2008. godine i po tome smo obavezni da se uskladimo sa evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom. Ta priča – da nismo na to obavezni jer nam nije otvoreno Poglavlje 31 – ne stoji. Usklađivanje je sastavni deo procesa i to što nije otvoreno Poglavlje 31 ne znači da mi ne treba da se usaglašavamo. Neke druge države-kandidati su 100-postotno usaglašeni, dok mi nismo ni 50 posto. Mi smo i pre rata u Ukrajini imali usklađivanja po raznim pitanjima, između ostalog i oko Mjanmara, Venecuele i Belorusije i šest paketa sankcija prema Rusiji. To je pitanje časti, pitanje ozbiljnosti države-kandidata. Jer ako mi ne ispunjavamo ono što je evropska zajednička bezbednosna i spoljna politika, koliko je ozbiljna naša želja da postanemo deo Evropske unije? To je ozbiljno pitanje i pitanje koliko smo mi ozbiljna država ako ne poštujemo sopstveni potpis i ne poštujemo društvo u koje želimo da uđemo. Jer, ne možemo mi da određujemo pravila tom društvu. Ako se ne slažemo sa njima, onda treba da odustanemo od kandidature i kažemo građanima nismo više kandidat za ulazak u EU, pa kad oni budu osetili šta to znači za njihov svakodnevni život, onda će taj koji je doneo takvu odluku, ubeđen sam, prestati čak i politički da postoji – možda će čak morati da beži iz zemlje. Jer, to je drastična razlika koliko bi građani lošije živeli da nismo kandidat za EU. Ali još uvek ne znaju koliko bismo bolje živeli da smo članica.

Ruska agresija na Ukrajinu februara prošle godine je nešto što bi trebalo da bude pitanje morala za Srbiju koja je bila žrtva bombardovanja 1999. godine. Pa, mi bismo valjda trebalo da budemo prvi u Evropi koji razumeju šta znači biti žrtva i onda da i zbog toga uvedemo sankcije Rusije zbog Ukrajine, koja je žrtva u ovom trenutku. I to, kako god zvučalo, daleko agresivnijeg, brutalnijeg i surovijeg rata i napada od strane Ruske Federacije nego što smo mi doživeli 1999. godine.

Takođe, uopšte mi nije jasno objašnjenje građanima da smo mi sankcije doživeli i znamo kako je to. Ovo su drugačije sankcije – ove sankcije su udar samo na vlast, na režim u Moskvi. Recimo, nisu uvedene sankcije na hranu, nisu na tekstil, čak ni na pesticide i prehranu zemljišta i biljaka, što Rusija dosta izvozi, nema sankcija, Rusija to može slobodno da izvozi. Ni na gas i naftu nisu uvedene sankcije, samo na način plaćanja i na, recimo, cenu nafte, jer je cena ograničena. Ako već tako gledamo, ako je to pitanje morala i solidarnosti s građanima kojima se uvode sankcije, pa što smo onda uveli sankcije Mjanmaru, Venecueli i Belorusiji? Zar su oni manje vredni građani od građana Rusije. Ne stoji ni jedan jedini argument zašto da ne uvedemo sankcije Rusiji. Svih 10 paketa sankcija trebalo je da uvedemo istovremeno kad i Evropska unija, ni jedan dan nije trebalo da kasnimo – i kao kandidat i zato što Rusija zaslužuje te sankcije.“

Politika Srbije je, zvanično, i dalje proevropska, i ako je zaista tako i nije nam u interesu da proces evropskih integracija bude zaustavljen, koji je onda razlog zbog čega uporno odbijamo da uvedemo te sankcije? Da li samo zbog onoga „mi smo pretrpeli sankcije i znamo da to nije u redu“ ili mislite da postoji pritisak, konkretno od Rusije, koji se, u prvom redu, tiče rešavanja pitanja Kosova?

Tu možemo da pričamo samo o Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali to je potpuno nebitno pitanje. Neka mi neko nađe jedan primer kada je Savet bezbednosti rešio neki konflikt. Takav primer ne postoji. Zato mi ove razgovore o normalizaciji odnosa sa Prištinom i vodimo preko Evropske unije, uz pomoć Sjedinjenih Američkih Država, jer je preko Ujedinjenih nacija nemoguće bilo šta rešiti – nikad nije rešeno, niti će biti rešeno ovo naše pitanje.
Druga stvar, zar misli neko da će, na primer SAD, podržati aplikaciju Kosova za članstvo u Ujedinjenim nacijama a da zna da će na tu aplikacija biti stavljen veto u Savetu bezbednosti? Pa nisu ludi da izgube neku bitku. Dakle, Kosovo će aplicirati za članstvo u UN tek kada Sjedinjene Države budu 100 posto sigurne da će ta aplikacija proći.

A to znači da Rusija neće uložiti veto?

Tako je. I do tada, potpun je nebitno, a uostalom – zašto mi da brinemo da li će Rusija staviti veto ili ne, pa oni su valja dosledni, valjda poštuju međunarodno pravo? Oni se stalno na to pozivaju, a ovamo ga ruše u Ukrajini. Naravno da nisu dosledni i naravno da će prvom prilikom trgovati i po pitanju Kosova, ako im neko dozvoli. Srećom po nas da Amerikanci ne žele da trguju po pitanju Kosova sa Rusima – da Amerikanci to žele, a to je sad novi apsurd koji se kod nas ne shvata – kad kažem kod nas, nemoguće je da ga ne shvataju politički pismeni ljudi u Srbiji, mada je i njih veoma malo među političarima, možda ih je pet, neskromno tu i sebe ubrajam, dok su svi ostali politikanti – da nama upravo ta situacija više čuva i stvara prostor za pregovora oko normalizacije, nego neka volja Rusije. Rusija je tu potpuno nebitna, ona je nebitna za svoje granice, za svoj region, a kamoli da se pita za Balkan. Ona je samo štetočina na Balkanu koja čini štetu na taj način što se meša, što pušta propagandne laži koje su karakteristika ruske vlasti još iz vremena Sovjetskog Saveza, jer Sovjetski Savez nije mogao da funkcioniše, takav veliki, na ideologiji bez laži.
Tako da su to stvari koje ne stoje. Da li se neko plaši Rusije – baš me briga. Srbiji Rusija ne može ništa, ni na jedan jedini način – ne mogu ekonomski da nas oslabe, niti da nas ekonomski ucene, ne postoji način da nas vojno napadnu, znači, ne mogu nam ništa!
A to ako se neko pojedinačno plaši toga šta će Rusija ili neki njeni zločinački delovi, koji inače postoje i rašireni su po svetu, njemu lično ili nekom pojedincu u Srbiji učiniti iz ne znam kog razloga, to me ne interesuje – povuci se sa funkcije, ne treba zbog toga ceo narod da bude žrtva. Zato kažem, Rusiji treba uvesti sve moguće sankcije, prekinuti sve moguće kontakte i raditi ono što je dobro za građane Srbije. A interes građana Srbije je članstvo u Evropskoj uniji. Zašto insistiram na članstvu? Zato što u poslednje vreme niko ne pominje članstvo, čak ni diplomate u Beogradu. Svi govore o putu – kakav crni put, postoji tačka A, to je Srbija, i tačka B, to je Evropska unija, i nama je valjda cilj ta tačka B, da budemo članica! Svi koji govore o „evropskom putu“ zapravo zamagljuju čitavu situaciju. Imam utisak da čak i neke zapadne diplomate namerno izgovaraju to „evropski put“. Ne, ne zanima nas „evropski put“, zanima nas članstvo. Evropski put je samo proces u kojem zajedno učestvujemo, jer je to dvosmerna ulica, i koji bi trebao da bude što kraći. A da bi bio što kraći, moramo da uvedemo sankcije Rusiji.

Građani Srbije, međutim, ne razmišljaju tako. Prema istraživanjima, članstvo u EU podržava manje od polovine građana, delom i zbog dužine čitavog procesa. Ima i toga da su građani previše izloženi propagandi i lažnim vestima, naročito nakon početka rata u Ukrajini, pa smo imali naslovne stranice sa „prognozama“ kako će se Evropa smrzavati, kako će gladovati… Šta je najviše takvom stavu građana doprinelo – propaganda i laži, ili su delom zaslužni i postupci ovdašnjih vlasti?

Delimično je kriva Evropska unija zbog svog ponašanja, i čini mi se da je za to najveći krivac Angela Merkel, koja se nekako najviše bavila „putem“ Srbije i Zapadnog Balkana ka EU, a nije se bavila članstvom. Onda je i predsednik Makron ušao s pričom o promenama u Evropskoj uniji i ja čak njegovu priču razumem. On je javno rekao na sastanku Evropskog saveta – znate, ući će sedam država – misleći na zemlje bivše Jugoslavije, s tim da su Slovenija i Hrvatska već u EU – i imaće sedam glasova plus Albanija, a Francuska samo jedan, i oni ako se između sebe dogovore, gde je Francuska? Razumem takva razmišljanja unutar Evropske unije, ima tu logike, ali nije to opravdanje. Iz Evropske unije su nama ipak delom zakomplikovali i usporili taj put, jer su se bavili sami sobom, što su građani prepoznali. Te priče o situaciji unutar EU više, srećom, ne postoje – jedna dobra stvar oko rata u Ukrajini je što se o tome više ne govori. U međuvremenu je bila pandemija kovida-19 i druge stvari, pa smo tu delimično izgubili par godina. Međutim, to sad nije slučaj, mi sad ne možemo da se time pravdamo, i bez obzira što nismo uveli sankcije, Evropska unija poštuje sve iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, daje i više od toga, poput donacije od 680 miliona evra za prugu Beograd-Niš, kao i milijardu i 100 miliona najpovoljnijeg kredita. To su hteli Kinezi da ponude, pa je EU dala bolju ponudu koju nismo mogli da odbijemo,

Da, ali kad pitate građane ko su najveći donatori Srbije…

To je sad druga stvar, druga strana medalje. Posle početka rata u Ukrajini Evropska unija želi da čitav Zapadni Balkan, posebno Srbija, što pre postane deo Evropske unije, upravo kako bi se smanjio uticaj „istočnih despotija“ na teritoriji Evrope i Zapadnog Balkana. I, nažalost, Srbija se prepoznaje, s pravom, kao platforma za širenje tema i narativa, koje žele te istočne despotije – ja ih još zovem i kaganati i diktature – na čitav Zapadni Balkan,

Na koji način to čine?

Nažalost, vidite kakva nam je medijska slika, ponašanje velikog broja političara i to što nikako da zaboravimo Titovu priču o nesvrstanima, što je bilo sponzorisano od strane SAD da se to radi, i što to nije bila neka priča o neutralnosti u svetu, nego je bila klasična zapadna priča da bi se zaustavile socijalističke revolucije koje su počele da izbijaju u raznim delovima sveta. Tito, Naser i Nehru su to zajedno sa Amerikancima uspeli da urade. Danas je potpuna nebuloza da neko može biti neutralan, naročito politički. Vojna neutralnost je druga stvar, mada je ovaj rat u Ukrajini i to promenio.
Politička neutralnost danas ne postoji, ona je nemoguća. Naročito u Evropi i s pozicijom u kojoj smo mi. Pošto mi vodimo takvu politiku, koja nije dobra, pošto pričamo o „evropskom putu“ a ne radimo ništa za članstvo u EU, onda stvaramo prostor za one koji žele da nas destabilizuju i da nam čitavu tu priču otežaju.
Predsednik Vučić je nedavno izjavio da je članstvo u EU interes građana Srbije zato što bi na taj način građani bolje živeli. Da vidite samo medije u Rusiji kako su na to reagovali, to je katastrofa šta su sve napisali o njemu i Srbiji! Ta priča, da kad izađe neki ruski diplomata i kaže da Rusija nema ništa protiv članstva Srbije u EU, je laž! Jer, oni su napali Ukrajinu ne zbog toga što su želeli da zaštite Ruse u Ukrajini, ruski jezik, ili da bi sprečili širenje nacizma i dolazak NATO-a – što je glupost jer su sad dobili Finsku i 1300 kilometar granice sa NATO i nisu repom mrdnuli, niti šta mogu da urade. Ukrajinu su napali iz dva razloga: jedan je želja za granicama Sovjetskog Saveza ili Imperijalne Rusije, a drugi je što Rusi vide kako žive građani u Baltičkim državama, kako žive ljudi u Poljskoj, i ako bi Ukrajina ušla u EU, a tu već imamo i porodične veze, ruski narod bi video koliko je život u Evropskoj uniji bolji nego u Putinovoj kaganatskoj Rusiji. To je razlog zašto su napali Ukrajinu, to je razlog zašto nas destabilizuju, i zašto ne žele da postanemo članica EU.

Kako izgledaju ti pokušaji destabilizacije, možete li mi dati neki primer? Da li ide preko medija, diplomatskim putem…?

Nekada su to naši roditelji zvali specijalnim ratom, ali pošto je specijalni rat danas mnogo komplikovaniji nego što je bio pre 30-40 godina, pre svega zbog interneta, postojanja društvenih mreža i ostalih načina komunikacija putem interneta, to se danas naziva hibridnim ratom. Rusija vodi potpuni hibridni rat protiv Srbije. Prvo nam je Rusija podmetnula vojnu neutralnost, što su uradili i u Moldaviji i Ukrajini, pa su se obe države toga odrekle. To je podmetnuto rešenje, ruska izmišljotina. Šveđani i Finci su prvog dana rata u Ukrajini shvatili da su ugroženi jer su blizu Rusije i odlučili su da se pridruže NATO-u, i sa 30 i nešto procenta podrške za nedelju dana, bez ikakve kampanje, sami građani su pokazali koliko su svesni opasnosti, i sad je podrška između 80 i 90 posto. I mi moramo da shvatimo da ćemo jedino biti zaštićeni i stabilni kao članica NATO-a.
Taj hibridni rat odvija se preko medija i preko svojih političara ovde, kojih nije malo.

To su oni što su nekad bili u Vladi Srbije?

Ima ih u Vladi i u opoziciji.

Kažu da ih u Vladi više nema nakon odlaska Nenada Popovića?

Imamo mi ministre koji ništa ne čine. Zar je moguće da samo ministar Basta kaže da treba uvesti sankcije? Pa gde je Tanja Miščević? To je moje najveće razočaranje, pa ona je to prva trebalo da kaže i obrazloži narodu. Zna od svih najbolje šta znači biti član Evropske unije i šta sve moramo da uradimo da bismo to što pre postali. Ona ćuti, kako može da ćuti?! Njena obaveza je da to kaže. Po meni je i nečinjenje – činjenje.

Preko medija, političara…kako još?

Na svaki mogući način. Pogledajte finansiranje fudbalskih klubova, sport, na taj način i uticaj na navijače. Imate razne grupe, ovi jedni ’ladno odu u Sankt Peterburg, u sedište Vagnera, slikaju se i onda organizuju protest ispred sedišta predsednika Republike. Postoji uticaj i na civilni sektor i na kulturu – oni organizuju događaje u Ruskom domu gde pravdaju ubistva i silovanja u Ukrajini i njeno rušenje.

Kako država na to reaguje?

Po meni, reaguje slabo, ne reaguje dobro.

Zašto? Zato što ne želi ili…?

Za to postoji samo jedan termin – nedostatak političke volje da se to uradi. Kalkulisanje sa biračkim telom je pogrešna stvar. Lider mora da donosi odluke, on se bavi politikom ne da bi sledio narod, to je demagogija, besmislica. Pa da je Čerčil sledio narod, Hitler bi ušao u London. Uradio je suprotno onome što je bila većinska volja Engleza da se izbegne rat, rekao je „we shall never surrender“ i krenuo u rat u trenutku kada je Sovjetski Savez bio Hitlerov saveznik, kada su zajedno napali Poljsku, a Sovjeti Finsku. A nije čak imao ni podršku Amerikanaca, čak ni kraljevske kuće. Imao je, dakle, gomilu problema pa je ipak doneo tu odluku.
Naši problemi nisu ni izbliza kao Čerčilovi. Gas? Nije problem. Nafta? Nije problem. Da li nam Rusija nešto može politički ili ekonomski? Ništa nam ne može. Prema tome, odluka se mora doneti jer je to u interesu građana. Nama je interes da budemo članica i EU i NATO. Tačka. I političar, bez obzira na sadašnje razmišljanje građana, mora da donese takvu odluku. To se zove – lider. Ako si lider, moraš da doneseš takvu odluku. A građani će vremenom shvatiti. Kakav je problem i da izgubiš izbore? Nikakav. Čerčil je posle izgubio izbore, ali je Britanija bila spašena.
Stavovi građana ne mogu da se promene ako vi sa njima stalno kalkulišete. A kalkulišu svi, i vlast i opozicija.

Možda zbog toga što promena političke volje i liderstvo nose određene rizike?

Koje? Gubitak vlasti, pad rejtinga? To su rizici koji postoje i ništa drugo. Prvo, opozicija u Srbiji je katastrofa i tu nema ni energije, niti znanja, niti mogućnosti da se vodi bolja politika od one koju trenutno vodi SNS. Osim ako se ne dogodi nešto novo kao u Crnoj Gori, nešto novo i drugačije. Jedina opasnost po SNS je promena politike, ja se zalažem da se to uradi odmah a ne da se razvlači. Time se daje prostor drugoj strani, Rusiji, koja ne želi da se to dogodi.
Zato treba još danas stati pred građane i reći: upravo potpisujemo aplikaciju za članstvo u NATO, uvodimo sve sankcije Rusiji, članstvo u EU nam je cilj i završavamo do leta normalizaciju sa Prištinom, bez priznanja. Šta Rusija tu može da uradi? Ništa, može samo da kuka jedan dan kao što je kukala kad je Finska postala članica NATO.
Taj potez bi definitvno vodio padu rejtinga i nezadovoljstvu jednog broja građana, ali bi se možda već do sledećih izbora to kompenzovalo onim što su dobici takve odluke. Možda i ne bi, ali nije bitno zato što je to svakako dobro za građane i državu, a valjda upravo zbog toga političari rade posao koji rade.

Denis Kolundžija (Autonomija)

Intervju je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.