Nasuprot optimističkim prognozama koje su pompezno najavljivale sasvim novu sliku Srbije nakon 5. oktobra 2000, danas je gotovo opšte zastupljeno uverenje da se nasleđe devedesetih godina u Srbiji još uvek žilavo održava. Sa reformama, čarobnom reči u koju su se optimisti uzdali, nije se dovoljno odmaklo, uprkos mnogim nesumnjivim pomacima koji su načinjeni. Ne ulazeći ovde u dijagnozu stanja na terenu državnog aparata i svih službi koje ga prate, možemo konstatovati da se nedovoljni reformski iskoraci mogu ustanoviti i kada je reč kako o recepciji manjinskih zajednica od strane većinskog naroda, tako i u pogledu stepena ostvarivanja manjinskih prava, odnosno psihološke sigurnosti kao njihovom životnom ekvivalentu.
Nasleđe devedesetih nije nimalo benigno: ksenofobija, označavanje manjinskih zajednica kao ugrožavajućeg faktora koji remeti duhovni i ugrožava teritorijalni integritet Srbije, tretiranje manjina kao bezbednosnog pitanja … Gotovo svakodnevno prisustvo ovih modela odnosa prema manjinama kreiralo je novu političku realnost. Iz javnog spektra još uvek nisu iščezli glasovi koji u etničkoj, religijskoj i kulturalnoj pluralnosti sagledavaju faktore čiji prevashodni cilj je usmeren ka destrukciji vitalnih interesa Republike Srbije, uključujući i secesiju. U tome je posebno opasno identifikovanje interesa manjinske zajednice kao anti-srpskog interesa. S obzirom na intenzitet i javni uticaj takvih glasova situacija nažalost nije olakšana time što je protekao značajan period od završetka ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Štaviše, generacije koje su stasavale u atmosferi u kojoj je destruiran pozitivan sadržaj predstave o mogućnosti “bratstva” između različitih naroda, a promovisan stav da “brata” valja prepoznati samo u pripadniku istog naroda – iskazale su i nasilne potencijale u odnosu prema onima koji nisu braća. Utoliko su etnički motivisane tuče između mladih ljudi, zabeležene u mnogim vojvođanskim sredinama zaslužuju mnogo više opreznosti od one koju izazivaju pojave sporadičnih incidenata, pre svega zbog toga, što u brutalizovanoj i ogoljenoj formi iskazuju stanje stvari koje je karakteristično za nasleđe međukulturnih odnosa na početku novog milenijuma. Pored toga, proglašenje nezavisnosti Kosova dodatno je zakomplikovalo situaciju, pošto potencijalno osnažuje argumente koji idu u pravcu identifikacije manjinskog i secesionističkog, unapred obesmišljavajući svaki napor ka unapređivanju međukulturalnih odnosa kao korak usmeren protiv interesa očuvanja teritorijalne celovitosti Republike Srbije. Rečju, kreiranje atmosfere u kojoj će značajno oslabiti motivi koji rezultiraju u konfliktima naočigled samoproglašene nezavisnosti Kosova postalo je još teži zadatak.
Nezavisno do burnih događanja na političkoj sceni i različitih aktera koji su se na njoj smenjivali, osam godina nakon petog oktobra za odnos političke elite prema manjinama može se reći da je više nego dosledan. Problem je samo u tome, da ono što ga čini konsekventnim nije nikakav radikalan rez u odnosu na prethodno stanje, nego odbijanje da se na nivou republičke vlasti, u kojem je skoncentrisano središte moći, konstituiše posebno ministarstvo za manjinske zajednice. Takvo ministarstvo nije imalo ni najmanje šanse čak ni u prestrojavanju prošlog saziva Vlade Srbije koje je podrazumevalo maksimalizovanje ministarskih fotelja. Time je samo dokazano ono što se i ranije slutilo. Otuda su stroži kritičari skloni stavu da je Ministarstvo na nivou Savezne Republike Jugoslavije imalo prevashodno simulativni karakter, pošto se sa nestankom te zajednice nije dogodilo institucionalizovanje ekvivalentnog resora na republičkom nivou. Uprkos Zakonu koji je donesen, te osnivanju Nacionalnih saveta kao posrednika između države i manjinskih zajednica može se zaključiti da se na planu svakidašnjih iskustava malo toga promenilo.
Ukoliko posvetimo pažnju okolnostima u regionu neće nam poći za rukom da s lakoćom markiramo recepte koji bi bili primenjivi i u Vojvodini. Stiče se utisak da mehanizmi političke moći, ne samo u Srbiji nego i u većini zemalja u tranziciji na području Srednje i Jugoistočne Evrope, funkcionišu na pretpostavci homogenizovanja kulture. Stanje jedne kulture je prema njoj uvek posledica nekih ranijh stanja iste te kulture. To za posledicu ima dalekosežno marginalizovanje momenata uzajamnih uticaja, tj. konstitutivne uloge koju su međukulturalne veze imale u formiranju vlastite kulture. U meri u kojoj je lišena uticaja i merila političke elite, autonomna snaga kulture kreće se upravo u suprotnom pravcu. Njena namera nije da homogenizuje kulturalne „specifičnosti“ pojedinih nacija, te da ih predstavlja u naglašeno „pročišćenim“ formama, nego da uspostavi diferenciranje kulturalne stvarnosti u kojoj uvek ima mesta i za prisustvo „stranog“ (manjinskog, susedskog) u vlastitom.
Jedna od temeljnih kulturalnih pretpostavki za provođenje istinskih reformi u Srbiji sastoji se u afirmisanju ovakvog modela „kulturalnog prevođenja“ identiteta. Njegove mogućnosti su izuzetno primenjive prevashodno na planu obrazovanja, za šta lepo svedočanstvo pružaju monografije o tzv. „kulturalnim vezama“ koje su se u poslednjih nekoliko godina pojavile u Srbiji. Međutim, one se ne iscrpljuju samo na planu prevodilačkih aktivnosti i publikacija sa ciljem da se osvetli istorijska bliskost i međusobna prožetost pojedinih kultura, već imaju daleko veći politički spektar primene.
Izvan svake sumnje je da su svi napori republičkih i pokrajinskih vlasti da u nimalo naklonjenom kontekstu doprinesu generisanju drugačijih međukulturalnih odnosa suočeni sa izuzetno delikatnom i složenom situacijom. Međutim, čini se da je potrebno ispoljiti rezervu u pogledu dometa reklamnih panoa sa sadržajima poput “Neka komšijina krava bude živa i zdrava”. Imamo li u vidu opservacije koje su u propagandi prepoznavale mehanizam koji je sposoban da svakidašnji jezik izobliči u instrument putem kojeg svako kome se ona obraća preobražava u sredstvo, a ne u svrhu, onda ćemo mnogo opreznije odmeriti opravdanost takvog pristupa. Otuda nije slučajno da su reči poput tolerancija i bogatstvo različitosti, koje su najčešće prisutne u kampanjama pokrajinskih vlasti, odavno izgubile svoj sadržaj. Upoređene sa složenošću životnih fenomena one naprosto nemaju mnogo šanse, čak i sa stanovišta onih koji u njima načelno prepoznaju afirmativne izraze društvenosti.
Nesporno je da situacija na polju kulture nije imuna na sferu morala, a ona opet često asocira na finansijsku logiku, prema kojoj u situacijama kada dominira blagostanje dominira diskrecija, koja prerasta u komešanje javnosti tek tada, kada sredstva manjkaju. Utoliko i česti pomeniti fraziranih sadržaja koji se tiču međukulturalnih odnosa signaliziraju na postojanje svesti o javnoj potrebi za “normalizacijom” i poboljšanjima, ali ujedno ukazuju i da nam nedostaju drugi mehanizmi uz čiju pomoć ćemo prebroditi postojeće stanje.
Blagonakloni komentar bi mogao da doda da se i Evropska Unija obilato koristi metafizičkim konstrukcijama koje su preobražene u fraze tipa “jedinstvo u različitosti”, ali se njemu može odvratiti da vitalni stubovi društvenosti ipak ne mogu biti reklamirani paralelno sa proizvodima široke potrošnje. Uz to, svako ko je prerastao doba detinjstva oseća ili zna da se u reklamama neizbežno krije i elemenat zavođenja.
S druge strane, teško breme nasleđa i raspad vrednosti u koje se uzdala socijalistička zajednica ipak neminovno prinuđuju na kreiranje novih oblika zajedništva. Legitimacija tih oblika mora biti oslonjena na društvenu stvarnost, a ne na simulativne kvalitete propagande. Pri tom se masovno pouzdanje u budućnost, u stabilizaciju i poboljšanje ekonomskih prilika i benefite od evrospkih integracija ipak ne sme prepustiti samo sebi. Načelno uzevši, Vojvodina ipak nije svodiva na prostor čiji sadržaj se iscrpljuje u međuetničkim trvenjima. Njena istorija je itekako ispunjena primerima međukulturalnog života koji su po mnogo čemu uzorni i u evropskim okvirima. Otuda se preporučuje oslonac na fenomene svakidašnjeg života koji je načelno čitljiv svima i oslobođen svakog manipulativnog upliva. Za razliku od formalizovanog upoznavanja kultura sa kojima zajedno živimo, ispunjenog podacima, istorijskim događajima i istaknutim pojedincima – čija manjkavost leži u činjenici da saznanja takve vrste ne moraju dovesti do izmene vrednosnih sudova – susret sa konkretnim sugrađanima, njihovim životom, snovima i emocijama u značajnoj meri može relativizovati diskreditujuće predrasude. Zbog toga nam sadržaji koji nas upoznaju sa lokalnom baštinom mogu delovati mnogo uverljivije i produktivnije na uobličavanje međuljudskih odnosa nego podaci koji se odnose na celokupnu istoriju nekog naroda. Životni sadržaji se iskazuju kao presudni činioci u politici multikulturalnosti utoliko, što čitavu temu oslobađaju od elemenata trubunala, atmosfere u kojoj jedni druge optužujemo i jedni drugima presuđujemo.
Oslonac takve politike bi iziskivao diskretnije delovanje političke sfere koje podrazumeva pre svega diskvalifikovanje svake emanacije nasilja, kako u verbalnoj, tako i u brutalnom, fizičkom obliku. Jedno je sigurno: ukoliko reči poput tolerancija i multikulturalnost iščeznu iz javnog prostora, to neće biti pouzdan znak da su definitivno rešeni svi problemi koji se uz njihovu pomoć nastoje rešiti, ali će svakako ukazati na postojanje nekih novih momenata koji će u horizontu svakidašnjih iskustava njihovo prisustvo učiniti nepotrebnim.

(Uvodna reč na okruglom stolu „Vojvodina i politike multikulturalnosti”, održanom u Novom Sadu, 30. maja 2008, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava)