Tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine, u kojoj je poginulo petnaest ljudi, bila je kap koja je prelila čašu. Ono što je počelo kao lokalizovani bes zbog nemara u građevinskim radovima, ubrzo je preraslo u masovne proteste širom Srbije. Javnost je zahtevala odgovornost za one koji su potpisivali i nadgledali radove na rekonstrukciji stanice, ali umesto pravde, dobila je još jedno jasno potvrđivanje surove realnosti: zakoni u Srbiji ne važe jednako za sve.

Ubrzo se ispostavilo da su mnogi odgovorni za ovaj infrastrukturni kolaps bliski režimu, što ih je, očekivano, zaštitilo od ozbiljnih posledica. Iako su pod pritiskom javnosti i međunarodnih organizacija podignute optužnice protiv nekoliko osoba, ključni akteri su ubrzo pušteni na slobodu, dok je sudski proces pretvoren u simulaciju pravde. Istovremeno, građani koji su izašli na ulice zahtevajući odgovornost i nezavisnost pravosuđa suočili su se sa policijskom represijom i političkim progonima. Selektivna primena zakona u ovom slučaju postala je više nego očigledna: zakon važi za obične građane i protivnike režima, ali ne i za vlast i njene saveznike.

Ova situacija nas vraća na jednu od najvažnijih rasprava u savremenoj pravnoj filozofiji – debatu između H.L.A. Harta i Lona Fulera o prirodi prava. Hart, kao pravni pozitivista, tvrdio je da zakon ostaje validan sve dok je donesen kroz odgovarajuće procedure, čak i kada je duboko nepravedan. Nasuprot njemu, Fuler je isticao da zakon ne može biti smatran pravnim sistemom ako mu nedostaje unutrašnja moralnost – ako ne služi pravdi, zakon postaje puka naredba moćnika.

Međutim, najrelevantniji za ovu situaciju je Gustav Radbruch, pravni filozof koji je nakon iskustva sa nacističkom Nemačkom preispitao svoj raniji pravni pozitivizam. On je došao do zaključka da postoji granica nepravde koju zakon može da toleriše pre nego što prestane da bude zakon. Prema njegovoj čuvenoj formuli, ako zakon postane toliko ekstremno nepravedan da negira osnovne principe pravde, onda on više nije pravo, čak i ako je donet kroz regularne pravne procedure. Radbruch je tvrdio da zakon mora ispuniti tri osnovna uslova da bi bio deo pravnog sistema:

Pravna sigurnost – Građani moraju biti u mogućnosti da predvide kako će pravo biti primenjeno, bez straha od arbitrarnosti i selektivnosti.

Pravda – Zakon ne sme služiti isključivo interesima moćnih, već mora težiti ka moralnim principima jednakosti i pravičnosti.

Svrsishodnost zakona – Zakon ne može biti instrument političkog progona i represije, već mora služiti dobrobiti društva.

Kada se primene ovi kriterijumi, postavlja se ključno pitanje: da li Srbija danas uopšte ima pravni sistem?

Primer nesreće u Novom Sadu pokazuje da pravna sigurnost ne postoji. Građani ne mogu znati da li će zakon biti primenjen na njih ili će zavisiti od političke volje režima. Pravda je očigledno selektivna – dok su odgovorni za katastrofu zaštićeni, opozicija i kritičari vlasti suočavaju se sa policijskim progonom. Umesto da služi društvu, zakon u Srbiji sve češće postaje oružje moći, usmereno protiv svih koji se usude da postave nezgodna pitanja.

Radbruch je isticao da je upravo ovakva selektivna primena prava ključni znak pravne propasti jednog društva. Pravni sistem koji se ne oslanja na univerzalnu primenu zakona već na političku lojalnost nije pravni sistem, već puka vladavina sile.

Ukoliko se u Srbiji ne uspostavi nezavisnost sudstva, jednakost pred zakonom i odgovornost državnih funkcionera, pravna država će nastaviti da se urušava, a Srbija će postati država u kojoj pravo postoji samo kao politički instrument, ali ne i kao sredstvo pravde. Ako se zakoni sprovode samo protiv političkih neistomišljenika, a ne i protiv onih koji su zaista odgovorni za katastrofe poput one u Novom Sadu, onda zakon više ne postoji kao objektivna vrednost, već samo kao oruđe moćnih.

Radbruch nas je upozorio da kad zakon prestane da bude sredstvo pravde i postane instrument tiranije, on više nije zakon. U Srbiji se pravni poredak sve više udaljava od bilo kakvog oblika pravde. Ako se ovaj trend ne promeni, Srbija neće imati pravni sistem, već samo sistem vlasti – a to je nešto sasvim drugo.

(Autonomija)