Poštovani,

Mislim da je važno da odmah na početku kažemo jednu stvar: kada danas govorimo o javnom govoru, mi zapravo ne govorimo samo o jeziku. Govorimo o društvu. Govorimo o tome kakvo društvo postajemo i kakve odnose među ljudima gradimo.

Jer javni govor nikada nije samo skup reči. On određuje granice pripadanja zajednici. Određuje ko je „normalan“, ko je „sumnjiv“, ko je „naš“, a ko postaje legitimna meta. I zato pitanje javnog govora nije pitanje bontona, nego pitanje demokratije i ljudskog dostojanstva.

Ako pogledamo Srbiju danas, mislim da možemo da primetimo nekoliko veoma opasnih procesa.

Prvi je normalizacija agresije u javnom prostoru. Nekada je govor mržnje ipak predstavljao incident ili eksces. Danas je često deo političke i medijske svakodnevice. Pošto imam dovoljno godina i iskustva, nažalost moram da konstatujem da to liči na najgore godine naših života, devedesete godine 20. veka. Ljudi se ne diskvalifikuju zbog onoga što misle, nego zbog onoga što jesu. Ili zbog toga što su proglašeni neprijateljima: izdajnicima, stranim plaćenicima, autošovinistima, mrziteljima naroda i slično.

To ima veoma ozbiljne posledice. Jer kada nekoga stalno dehumanizujete, vi zapravo pripremate teren da nasilje nad njim postane društveno prihvatljivo. Ne mora to nasilje biti fizičko. Dovoljno je da čovek izgubi pravo na dostojanstvo, sigurnost i ravnopravan glas u javnosti.

Drugi problem jeste to što danas više ne živimo samo u tradicionalnom medijskom prostoru, nego u prostoru algoritama. Društvene mreže favorizuju sukob, bes i emocionalnu reakciju. Algoritam, taj urednik društvenih mreža, tabloidan je. Najvidljiviji postaju oni koji viču najglasnije, koji najviše ponižavaju protivnika ili proizvode najviše straha i besa. Ne živimo u vremenu argumenata, živimo u vremenu kada se pojedinačno mišljenje predstavlja kao argument.

Jer dijalog je spor. Dijalog traži nijanse, strpljenje i spremnost da saslušate drugoga. U logici digitalnih platformi to postaje gotovo „neisplativo“. Tako nastaje atmosfera permanentnog konflikta u kojoj ljudi više ne razgovaraju jedni sa drugima, nego jedni protiv drugih.

Ili je možda upravo zato danas najvažnije pitanje: šta se događa sa ljudima koji ćute?

Mislim da često potcenjujemo posledice straha i autocenzure. Problem nije samo u onome što se govori, nego i u onome što ljudi više ne smeju da izgovore. Mnogi se povlače iz javnog prostora jer ne žele da budu mete kampanja, pretnji, targetiranja ili digitalnog linča.

To posebno vidim iz ličnog iskustva, i kao novinar i kao univerzitetski profesor, jer ne želim da se povlačim.

Poslednjih godina svedočimo atmosferi u kojoj se ljudi ne napadaju argumentima, nego etiketama. Ne pokušava se osporiti nečiji stav, nego uništiti njegov legitimitet kao osobe.

A posledica toga nije samo individualna trauma. Posledica je osiromašenje javnog prostora. Kada razumni i umereni ljudi počnu da ćute, prostor ostaje onima koji proizvode najviše buke, mržnje i konflikta.

Mislim da je zato posebno važno govoriti o mladima. Mlade generacije danas odrastaju u atmosferi duboke polarizacije. Ako odrastate u društvu u kojem je javni prostor stalno mesto sukoba i poniženja, onda počinjete da verujete da demokratija upravo tako izgleda. A demokratija ne bi smela da bude prostor poništavanja protivnika, nego prostor sukoba ideja uz očuvanje ljudskog dostojanstva.

Zato mislim da je odgovornost ogromna i da pripada svima: institucijama, medijima, obrazovanju, civilnom društvu, ali i svakome od nas pojedinačno.

Institucije moraju jasno pokazati da govor mržnje i targetiranje nisu legitimni politički alati.

Mediji moraju ponovo otkriti svoju javnu funkciju, a ne samo logiku klikova i senzacionalizma.

Obrazovni sistem mora učiti mlade ne samo informacijama, nego i kulturi dijaloga, empatiji i medijskoj pismenosti.

A građani moraju braniti pravo na neslaganje bez mržnje.

Jer demokratija ne znači da ćemo svi misliti isto. Demokratija znači da možemo duboko da se ne slažemo, a da jedni druge i dalje priznajemo kao ljudska bića sa jednakim dostojanstvom.

I možda danas upravo to postaje najvažniji zadatak: sačuvati ljudskost u javnom prostoru.

Međutim, ono što smo poslednjih godina videli upravo od mladih ljudi u Srbiji daje razlog za optimizam. Studenti i srednjoškolci pokazali su da javni prostor može izgledati drugačije: solidarno, dostojanstveno, nenasilno i otvoreno za dijalog. Pokazali su da je moguće biti političan bez mržnje, biti odlučan bez dehumanizacije i boriti se za promene bez proizvodnje novih neprijatelja.

Mislim da je to važna lekcija i za starije generacije. Često govorimo da mladi treba da uče od nas, ali čini mi se da danas i mi imamo mnogo toga da naučimo od njih – pre svega o hrabrosti, empatiji, solidarnosti i o tome kako se čuva ljudsko dostojanstvo čak i u duboko konfliktnim društvenim okolnostima.

Hvala.

(izlaganje na panelu „Javni govor u vreme polarizacije: kako sačuvati prostor za dijalog?“, u okviru obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv govora mržnje u Novom Sadu)

(Autonomija, foto: N1)