Dinko Gruhonjić, profesor na Filozofskom fakultetu-Univerzitet Novi Sad, izlaganje na Salonu Dušana Mijića, Sombor, jun 2026.

Postoji nešto duboko paradoksalno u vremenu u kojem živimo. Nikada čovek nije imao više mogućnosti za komunikaciju, više tehnologije, više informacija i više formalnih sloboda – a da se istovremeno nije osećao usamljenije, nemoćnije i manje autonomno nego danas. Gotovo da možemo da kažemo da živimo u svetu u kojem je sve dostupno, osim unutrašnje slobode.
Možda upravo zbog toga pojam autonomije postaje jedno od ključnih pitanja našeg vremena. Ne političke autonomije u užem smislu te reči, ne administrativne ili teritorijalne – nego autonomije čoveka: njegove sposobnosti da misli svojom glavom, da razlikuje istinu od manipulacije, da sačuva moralnu odgovornost i da ne postane samo produžetak kolektivnih strasti, državnih ideologija ili algoritamskih sistema.

Kada danas govorimo o krizi demokratije, rastu autoritarizma, nacionalizmu, digitalnoj kontroli ili urušavanju univerziteta, često govorimo o posledicama, a mnogo ređe o dubljem procesu koji se odvija ispod površine. A taj proces je upravo postepeno nestajanje autonomnih prostora, spoljašnjih i unutrašnjih.

Aleksandar Tišma je možda bolje od većine pisaca sa ovih prostora razumeo kako nastaje zlo. U njegovim romanima ono nikada nije bilo samo istorijski događaj. Nije dolazilo isključivo kroz uniforme, vojske i logore. Tišma je pokazivao kako se obični ljudi – često sasvim prosečni, ni posebno hrabri ni posebno zli – korak po korak prilagođavaju nasilju i gube sposobnost moralnog otpora. Njegovi junaci retko su bili heroji. Bili su uplašeni, umorni, kompromitovani, zbunjeni ljudi, uhvaćeni između istorije i sopstvenih slabosti.

I možda je upravo u tome ključna veličina njegove književnosti: u razumevanju da zlo ne počinje onda kada se otvore logori, nego mnogo ranije – onda kada ljudi pristanu da ne vide ono što vide, da ne govore ono što znaju, da ne misle ono što osećaju. Tišma nas je učio da moralni slom prethodi fizičkom nasilju. Da je pre logora uvek bio dugi period tišine, prilagođavanja i malih predaja. Tišina i samozavaravanje su predvorje svakog logora.

Svaki totalitarizam prvo uništava autonomne prostore čoveka.

Autonomni prostori su mesta na kojima čovek još može da govori slobodno, da sumnja, da raspravlja, da misli dublje od mase i da postoji izvan potpune kontrole države, tržišta ili ideologije. Nekada su to bili univerziteti, književni časopisi, nezavisni mediji, lokalne zajednice, pozorišta, biblioteke, kafane u kojima se razgovaralo do duboko u noć. Takvi prostori nisu bili važni samo zbog ideja koje su se u njima razmenjivale, nego zbog same činjenice da su postojali kao zone relativne slobode – mesta gde je nešto moglo biti rečeno što se inače nije smelo.

Istorija dvadesetog veka pokazuje da totalitarni sistemi veoma dobro razumeju značaj takvih prostora. Zato ih prve i uništavaju. Ne zato što se plaše nekoliko profesora ili pisaca, nego zato što se plaše same mogućnosti autonomnog mišljenja.

Danas, međutim, situacija je mnogo složenija nego u vreme klasičnih totalitarizama.

Savremeni sistemi moći više ne funkcionišu prvenstveno kroz otvorenu represiju. Represija postoji i dalje – i ovde, na ovim prostorima, sasvim konkretno i opipljivo. Ali mnogo efikasniji oblik kontrole postaje nešto drugo: proizvodnja ravnodušnosti, umora i konfuzije.

Savremeni čovek više nije samo zastrašen čovek. On je pre svega iscrpljen čovek.

Iscrpljen informacijama, stalnim stimulacijama, ubrzanjem, ekonomskom nesigurnošću, beskrajnim protokom sadržaja i neprekidnom potrebom da reaguje na sve i odmah. U takvom svetu veoma je teško sačuvati unutrašnju koncentraciju, a bez koncentracije nema ni ozbiljnog mišljenja. Možda danas živimo u prvoj civilizaciji koja sistematski uništava sposobnost duboke pažnje.

A pažnja nije samo psihološka kategorija. Ona je i moralna i politička kategorija. Samo čovek koji može da se zaustavi, da sluša, da čita pažljivo i da razmišlja o nijansama sposoban je da razvije empatiju i kritičku svest. Društvo koje gubi sposobnost pažnje veoma lako gubi i sposobnost razlikovanja istine od laži, dobra od zla, važnog od trivijalnog.

Nije slučajno što su društvene mreže postale mašine za proizvodnju besa, straha i pojednostavljenih identiteta. Bes i strah održavaju pažnju mnogo efikasnije od racionalne rasprave. Zato algoritmi favorizuju upravo sadržaje koji izazivaju najjače emocije. Tako nastaje začarani krug u kojem društvo postaje sve glasnije, a ljudi sve usamljeniji.

Tu dolazimo do fenomena koji danas nazivamo digitalnim feudalizmom. I do pitanja veštačke inteligencije, koje ne možemo izbeći.

Na prvi pogled, izraz digitalni feudalizam može zvučati preterano. Ali ako malo pažljivije razmislimo, videćemo da i nije tako. Feudalizam nije bio samo ekonomski sistem. To je bio odnos zavisnosti. Kmet nije bio slobodan ne samo zato što nije posedovao zemlju, nego zato što nije mogao da opstane izvan sistema zavisnosti od feudalca.

Savremeni čovek postaje sve zavisniji od digitalnih infrastruktura koje ne razume, koje ne kontroliše i iz kojih praktično ne može da izađe. Nekada su vlasti želele poslušne građane. Danas sistemi žele predvidive korisnike.

To je možda jedna od ključnih razlika našeg vremena u odnosu na druge epohe.

Klasični totalitarizmi zahtevali su ideološku poslušnost – što je, paradoksalno, uvek bilo nestabilno, jer je zahtevalo aktivan napor režima. Savremeni sistemi, pak, mnogo češće proizvode emocionalnu i kognitivnu zavisnost koja deluje prirodno, pa čak i prijatno. Čovek dobrovoljno predaje svoje podatke, navike, vreme, pažnju i emocije sistemima koji ga sve preciznije poznaju. Algoritmi danas znaju šta ćemo gledati, šta ćemo kupovati, čega ćemo se plašiti i zbog čega ćemo se razbesneti – često pre nego što mi sami to znamo.

A veštačka inteligencija dodaje ovome novu dimenziju. Ne u smislu apokaliptičnih scenarija koji dominiraju popularnom kulturom. Nego mnogo tiše i zato potencijalno opasnije: mi počinjemo da delegiramo ono što je do sada bilo nezamenjivo ljudsko – mišljenje, prosuđivanje, pa čak i formulisanje stavova i emocija. Polako, gotovo neprimetno, prepuštamo mašinama ne samo pamćenje i orijentaciju, nego i samu strukturu svog unutrašnjeg života.

Možda prvi put u istoriji živimo u civilizaciji koja industrijski proizvodi emocionalne reakcije i koja nudi zamenu za mišljenje koje se pritom prezentuje kao pomoć i olakšanje.

Nikada nismo imali više informacija. I nikada manje razumevanja sveta.

Ali šta ako priča o digitalnom feudalizmu nije jedina moguća priča o tehnologiji. Postoji i drugačija vizija, ona koja u istim alatima vidi potencijal za nešto što bismo mogli nazvati tehnološkim komunizmom: horizontalnu raspodelu znanja, kolektivno vlasništvo nad digitalnim infrastrukturama, tehnologiju kao zajednički resurs umesto privatnog kapitala. Otvoreni softver, decentralizovane mreže, kolektivne baze znanja – sve to postoji, paralelno sa feudalnim sistemima velikih platformi. Pitanje nije šta tehnologija jeste, nego ko njome upravlja i u čiju korist. I to je, na kraju, uvek politički odgovor, a ne tehnički.

Istovremeno, i prostori poput Vojvodine prolaze kroz duboku kulturnu transformaciju koja ima svoju posebnu logiku. I posebnu tugu.

Vojvodina nikada nije bila raj multikulturalnosti, kako to ponekad nostalgično zamišljamo. I ovde su postojali konflikti, nepravde i nacionalne tenzije. Ali je ipak postojala određena kultura pluralizma, sporosti i građanskog života. Postojala je svest – makar kao vrednost prema kojoj se merilo – da različitost nije nužno pretnja. Da se može živeti zajedno, govoriti različitim jezicima, imati različite tradicije, i od toga napraviti nešto produktivno.

Danas se taj prostor ubrzano sužava.

Multikulturalnost se sve češće svodi na folklor i protokolarne manifestacije, dok se stvarni društveni sadržaj pluralizma polako prazni. Javnim prostorom dominira banalni nacionalizam, agresivna simplifikacija i duboka provincijalnost – ne ona autentična provincijalnost lokalnog ponosa, nego ona koja se stidi svega što je različito i složeno. Gradovi gube svoje građanske slojeve. Mladi odlaze. Institucije koje su trebalo da budu mesta slobodnog mišljenja – pre svega univerziteti – sve češće postaju mesta straha, konformizma i karijernih kalkulacija. Autocenzura se više ne doživljava kao poniženje, nego kao profesionalna racionalnost.

Profesor koji ćuti pred studentima ne ćuti samo zbog straha od vlasti. Ćuti i zbog umora, i zbog cinizma, i zbog uverenosti da ionako ništa ne može promeniti. Upravo ta unutrašnja kapitulacija – mnogo pre svake spoljašnje represije – jeste ono što sistemi moći zapravo žele.

Može li čovek danas još da misli samostalno?

Pitanje nije retoričko. Niti je pesimistično po definiciji. Ali odgovor na njega zahteva poštenje i odgovornost.

Možda je autonomija uvek bila manjinska pojava. Možda je uvek bila privilegija onih koji su imali dovoljno mira, obrazovanja i hrabrosti da je sačuvaju. Možda je iluzija da je ikada bila opšte stanje.

Ali razlika između prošlih epoha i naše je u tome što su prethodne civilizacije uglavnom imale jasnog protivnika. Bila je to crkva, ili država, ili ideologija, ili cenzura. I autonomija se mogla artikulisati kao otpor prema nečemu vidljivom, prema nečemu što se može imenovati.

Danas je protivnik difuzan, nevidljiv i često prijatan. On ne nosi uniformu. Ne zabranjuje knjige otvoreno. Ne hapsi javno. Umesto toga, nudi beskrajan komfor, neprekidnu zabavu i osećaj da je sve dostupno. I dok čovek surfuje kroz sadržaje, pije kafu i lajkuje objave, nešto mnogo vrednije tiho nestaje.

Gubljenje unutrašnje slobode nije dramatičan događaj. Ona se ne gubi na barikadama. Ona se gubi polako, u malim odustajanjima, u navici da se ne zaustavljamo, da ne sumnjamo, da ne postavljamo pitanja na koja nema lakih odgovora.

Možda je upravo apatija najveća pobeda savremenih sistema moći. Jer čovek koji više ne veruje da bilo šta može promeniti postaje savršen podanik. Njemu više nije potrebna represija. Dovoljni su umor, cinizam i osećaj besmisla.

A ipak – i tu možda leži razlog za oprezni optimizam – tehnologija nikada nije bila samo instrument kontrole. Štampa je bila oruđe crkve pre nego što je postala oruđe reformacije. Radio je bio oruđe propagande pre nego što je postao glas oslobođenja. Svaka tehnologija nosi u sebi i mogućnost preokreta. Veštačka inteligencija koja danas služi algoritmima pažnje i kognitivnoj zavisnosti sutra može biti dostupna svakome ko želi da uči, da istraži, da razume svet. Hoće li biti feudalna ili komunalna – u smislu zajedničkog dobra – zavisi od toga da li ćemo se, kao civilizacija, odlučiti da to pitanje uopšte postavimo.

Uprkos svemu, mislim da postoji razlog za nadu.

Ne zato što verujem u tehnološki optimizam ili u linearni istorijski progres. Dvadeseti vek nas je naučio da civilizacija nije nepovratan proces. Društva mogu postati brutalnija, gluplja i surovija. Institucije mogu propasti. Demokratije mogu postati autokratije. Ljudi mogu pristati na zlo mnogo lakše nego što mislimo.

Ali isto tako istorija pokazuje da autonomija nikada ne nestaje potpuno. Ona se povlači u manje prostore. Ponekad u književnost. Ponekad u male medije. Ponekad u prijateljstva. Ponekad u učionice u kojima jedan profesor još uvek govori istinu. Ponekad u porodice. Ponekad u razgovore koji deluju beznačajno u poređenju sa velikim istorijskim događajima, ali koji su možda važniji od svih.

Možda autonomni prostori budućnosti neće biti veliki sistemi i moćne institucije. Možda će biti mali, krhki i gotovo nevidljivi. Krugovi ljudi koji još razgovaraju bez mržnje. Ljudi koji još čitaju knjige koje od njih traže koncentraciju. Profesori koji odbijaju da lažu studente. Novinari koji još pokušavaju da razlikuju istinu od propagande, čak i kada im to ne donosi ništa osim problema. Građani koji ne pristaju da im matrix, da im algoritam određuje emocije i stvarnost.

Možda upravo takvi mali prostori postaju poslednja mesta slobode.

I možda zato ovakvi saloni danas imaju mnogo veći značaj nego što nam se na prvi pogled čini.

Naš Salon osnovao je Dušan Mijić zajedno sa Aleksandrom Tišmom. I to nije slučajno. Reč je o ljudima koji su razumeli šta znači živeti u svetu koji uništava autonomiju pojedinca. Salon zato nije samo kulturna tradicija. Nije samo lep gest prema prošlosti. On je, u vremenu buke, ubrzanja i manipulacije jedan veoma dragoceni autonomni prostor. Mesto gde se još može razgovarati bez buke i besa, misliti pažljivo i sumnjati javno.

Možda je to, na kraju, jedini odgovor koji možemo dati na pitanje o kraju autonomnih prostora: da ne pristajemo na njihov kraj. Da ih svaki put iznova stvaramo. U razgovoru. U mišljenju. U prisustvu.

U otporu.

I u tridesetoj godini ovog Salona, to nije mali čin.

(Autonomija)