Prepuna Arena. Nije baš ko Gazimestan 1989. godine, ali polako, kad bi izdržali, stiglo bi se i do tih cifara. Doduše, ne baš na Gazimestanu, nego dosta severnije. Recimo, na nekoj zgodnoj, ravnoj, ogromnoj livadi, nadomak Novog Sada. Kao onog februara 1989. u Beogradu:
„Uhapsite Pajtića!“
„Ne čujem vas dobro?“
„Uhapsite Pajtića!“
„Ne čujem vas dobro, ali biće hapšenja“
I bilo je hapšenja. I ima hapšenja. Cinici bi kazali: ko počne sa (političkim) hapšenjima, na kraju balade bude uhapšen. A cinici su počesto u pravu.
Onomad su nam obećavali švedski standard. Danas nam, pak, obećavaju siromaštvo koje ćemo – vele – preživeti jer ćemo dobiti pravdu na tanjiru da je kusamo. Jer „postavili smo jednačinu po kojoj ćemo satrti korupciju ili će korupcija samleti sve nas“. Odnosno, „građani će istrpeti muku, ako vide pravdu, socijalnu jednakost i zakon“.
Master-predsednik i Osnivač odlučio se ipak za „patrijarh-pozu“ te je pričao nešto o Golgoti, o nošenju krsta: „Istorija mučenja krstom, našim najsvetijim simbolom, nije počela od nas ali je ostao upamćen i večito živi onaj ko je krst nosio“, zborio je predsednik. Inače, ako se toga još uvek neko seća, reč je o svetskom rekorderu u štrajku glađu: već prvog dana smestio se u bolnicu i delovao kao da je upravo sišao sa Golgote. Inače, kada ne štrajkuje glađu, izgleda kao, što bi rekli oni bezobraznici iz jutarnjeg „Uzbudilnika“ novosadskog radija As, naslonjeni tepih. Znate ono, kad smotate tepih u rolnu, pripremite ga za pranje i naslonite na zid. E, tako stoji gosn predsednik, ili „Zamlata“, kako ga krsti (i razapinje na krst, aha!) uvek duhoviti Slaviša Lekić na Tviteru.
Po Predsedniku i Prvom Potpredsedniku, vreme se računa od pre deset godina, u koje je stala sva propast Srbije. „Cilj im je da se vrate u pređašnje stanje u kojem je politika bila kriminal. Neće moći“, uzviknuo je stručnjak za pečenje rakije, muž filantropkinje, gđe Dragice. Da l je i gosn Hristos živeo pre deset godina, ostaće nejasno, ali sve su prilike da su i njega razapeli „žuti“.
Progurao se i Gospodar Potpredsednik do mikrofona: „Dotakli smo dno i sad kuću moramo da zidamo od početka“. Onda je skoknuo do Javne kuće Srbije zvane RTS, gde se pohvalio da je kao mladi huligan dobio 50 puta batina, „pa šta!“ Jebi ga, ne tako davno imali smo ministra policije koji je u mladosti obijao trafike, a imali smo i imamo Arkanovog Palmu u Jagodini, i još onolike. Pa šta što je Arkan bio huliganski vožd ovom danas umišljeno moćnom mladom napaljenom „deliji“, Prvom Potpredsedniku. Pa šta!
Dakle, „dotakli smo dno i sad kuću moramo da zidamo od početka“. Pošteno! Jer valjda se u pravljenje kuća dobro razumeju oni koji su ih onoliko porušili. Jer kad znaš gde treba postaviti eksploziv da bi kuća pošteno otišla u tri vražje majke, onda sigurno znaš i kako iskopati temelj za istu. Posebno sa iskustvom onolikih masovnih grobnica. Pravi know-how u kopanju, nema šta. Ali, zaboga, pa šta!
Srećem ujutro komšiju koji veselo kopa po kontejneru. Uredno odelo na njemu, a iza njega se uhvatio uredni red. Oči im se cakle od sreće i pevaju, kao jedan, „Bože, pravde!“ Srećni su ljudi, neka ih. Dolazi policijska marica i hapsi ih, sve. Optuženi su za korupciju i kriminal, tzv. kontejnerske bande. Pokrećem peticiju na internetu pod nazivom: Pravda za komšije!
Budim se, u bunilu, iznad mene dve glave: Predsednik i Prvi Potpredsednik. Pena im u uglovima usana, vilica im se iskrivila u hijenin osmeh. „Vi niste ljudi nego hijene iz Arene?“, pitam u magnovenju. A oni će u glas: „Pa šta!“
Pa ništa, jebi ga, samo pitam…
Dinko Gruhonjić (Autonomija)