Prvi podatak je adresa stanovanja
Najvažniji kvalitet čoveka je da postoji, da živi negde, u nekom naselju, njegova se ličnost identifikuje s adresom stanovanja, nacionalna, verska pripadnost je u odnosu na to nešto drugorazredno. Ako u svom susedu ne vidim suseda s kojim sam do sada bio u dobrim odnosima, nego pripadnika jedne strane nacije ili naroda – to je već znak opasnog moralnog srozavanja. Imamo sve predispozicije da uzajamno skrenemo s uma. Imamo jedan nacionalistički iracionalizam, imamo i jednu demagošku groznicu, i taj grozničavi iracionalizam ovu grandiozno pojednostavljenu tezu, da je ličnost identična s nacijom koja je otelotvorena u državi – uzdižu na rang vere. U gradskoj većnici Beča držim predavanje pod naslovom Urbanismus versus etatismus. Reč je o dva pogleda na svet, jedan se temelji na gradu, drugi na državi, posve verovatno na nacionalnoj državi, i oba imaju svoje personalne i društvene konotacije. Da li je Austrijanac ili je Mađar čovek kojeg vidim na ulici u Beču ili u Pešti? Ili jeste, ili nije. Ova hipoteza nema granitno čvrstu osnovu. Ko zna gde su rođeni, ko zna čiji su državljani. I sve dok se ne upustimo u razgovor, ne mogu znati ni to da li znaju i koliko znaju nemački ili mađarski. Ako dotični dobro govori nemački, mogao bi da bude i Nemac, ili Švajcarac, ili pak Australijanac koji se sad zatekao baš ovde. Isto tako, čovek s kojim bih mogao da razgovaram na mađarskom u Budimpešti, mogao bi da bude rumunski, slovački, srpski državljanin, mogao bi da bude čak i austrijski državljanin, ali ga ne bih bezuslovno svrstao u red ovih nacija, i ako je baš emigrant, mogao bi da bude i Argentinac. Pouzdano se može znati da osoba s kojom sam se upustio u razgovor, stalno ili privremeno boravi u Beču ili u Budimpešti, i da je stoga, u svojoj fizičkoj pojavi, bečki ili budimpeštanski ulični prolaznik. Unekoliko pripadam gradu u kojem upravo boravim, utoliko mu pripadam više ukoliko u njemu duže boravim. Privremenost ne slabi doživljaj mog prisustva, što više nastanjujem, koristim, osećam svoju telesnu okolinu, utoliko sam više povezan sa njom.
Ja sam ovdašnji
Ako u jednom gradu imam već uobičajene ili omiljene maršrute, zgrade, kafane u koje češće svraćam, ili trgove i ulice kojima češće prolazim, a sve ih baš usled učestalosti dodira donekle osećam i kao svoje, to znači da sam na neki način već i srastao sa njima, time što me okružuju pridaju mi i određene karakterne crte i neporecivo tvore neku vrstu omotača, ili opne moje telesno-duševne stvarnosti, i stoga ne bi ni bilo moguće, bar ne pri zdravoj pameti, osporiti da sam tu gde jesam. A kojoj nacionalnoj državi pripadam, u odnosu na to gde se nalazim, protokom vremena postaje, sa stanovišta moje biografije, relativno manje važan atribut, jer sam sa državom srazmerno manje kontaktirao nego sa mestom stanovanja. Od jutra do večeri, i danju i noću sam tamo gde jesam, gde radim, spavam, i gde susrećem ljude. A moji odnosi sa državom? Kad uključim televizor, ili kad čitam novine, kad glasam za stranku koja mi je simpatična, sve ove aktivnosti oduzimaju mi manje vremena od onog koje posvećujem mom mestu stanovanja, mom gradu ili selu. Pretpostavimo da sam nekome antipatičan i da je na osnovu mojih dokumenata, govora, porodičnog porekla moguće osporiti moju pripadnost nekoj naciji, ili lojalnost prema nekoj nacionalnoj državi, međutim, bilo bi malo teže dokazati da nemam nikakve veze s mestom svog boravka, i da mi se u snu češće ukazuje mađarska država a ne neko starije ili novije poprište mojih svakodnevnica. Posle pola i starosti, čovekov prvi podatak je adresa njegovog stanovanja, mesto gde ga je moguće sresti, gde se najčešće kreće, blizina je razlog što me viđaju zajedno s mojim mestom prebivališta, čulna dimenzija mog boravišta je konkretna, a u odnosu na nju moja nacionalna, verska, kulturalna pripadnost, premda veoma značajne, utoliko je i apstraktnija. Mesto mog boravka me uobličava bolje od svakog mog drugog ličnog podatka. Moje je ono što vidim, čujem, mirišem, najveći broj zajedničkih predstava o svetu povezuje me s onima u čijoj se blizini nalazim, susrećem meštane, ovdašnje, a ne one s kojima sam zajedno građanin jedne države.
Boravište je sigurnije od pripadništva
Imao sam 1944. godine ozbiljne šanse da budem otpraćen u neku gasnu komoru, ili da budem streljan i bačen u Dunav, jer – premda sam po slovu moje lične karte mađarski državljanin jevrejske veroispovesti – moje mađarstvo je najednom osporeno, do te mere da je i sama sumnja u moju nacionalnu pripadnost mogla da bude dovoljan razlog da budem ubijen. Ima i danas onih koji bi me zbog mojih kritičkih misli izopštili iz korpusa mađarske nacije. Nedavno je, na primer, jedan mađarski političar iz sfere kulture, čovek izrazito bujnih nacionalnih osećanja, izjavio da postoji mogućnost da mene u inostranstvu doživljavaju kao Mađara, što je on verovatno smatrao žalosnim ili čak opasnim činjeničnim stanjem, jer bi mu se verovatno više dopalo da me ne doživljavaju kao Mađara. Ostavimo tog čoveka s njegovim dilemama, ali ova mala epizoda baca dovoljno svetla na to da ovog političara moja adresa stanovanja uopšte nije zanimala ili, naprotiv, uznemiravala, već samo moja nacionalna pripadnost o kojoj je on, zbog mojih njemu neprihvatljivih ideja, mislio da ima pravo da sudi. Obično ne osporavaju da sam stanovnik Budimpešte, niti tu činjenicu na bilo koji način kvalifikuju, međutim, koliko sam Mađar, ili Jevrejin, ili liberal, ili konzervativac, ili moderan, ili zastareo, o tome može svako da govori šta hoće, i moguće je mene s tog stanovišta vrednovati ili opanjkavati. Moja adresa je, pak, neutralniji podatak. S mojim susedima, na primer, na Heđmagašu ili u Budimu ne pripadamo nekoj ostrašćenoj zajednici. Anonimnost koju pruža velegrad oduzima onoj zajednici u kojoj stanujemo njenu borbeno-emotivnu oštrinu, reč je o bogatijoj, ali objektivnijoj, neutralnijoj determinaciji, teže je od nje iskovati nekakvo političko oružje. Između gradova, gradova-država bilo je mnogo ratova, ali od kad je jedna šira formacija – nacionalna država – postala nosilac vlasti, od kada gradovi nisu u stanju da se same odbrane, gradonačelnicima gradova integrisanih u u državu, ne može da padne na um da zarate jedni protiv drugih, niti mi sami pomišljamo da zaposednemo jedni druge i da, po mogućnosti, te zaposednute gradove temeljito opljačkamo – u današnje vreme država ne bi otrpela „međugradske” ratove.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima smo objavljivali knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad je pisao i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.
Preveo i priredio Arpad Vicko