Skip to main content

Danijel Apro: Borba protiv fašizma je borba protiv ropstva

Kultura 09. феб 2023.
4 min čitanja

"Oni su u novembru 1942. znali ko su Hitler 'i njegove prljave sluge', a mi i dalje imamo valjda dileme oko toga"

Naš odnos prema fašizmu je dvojak – tretiramo ga ili kao incident koji se dogodio u jednom momentu istorije i završio, ili kao ideju koja je mutirala na bezbroj načina i koja je prisutna u svakom evropsVojvodina,kom društvu, a vrlo sličan je naš odnos prema spomenicima iz Narodnooslobodilačke borbe, ocenio je večeras novosadski novinar i pisac Danijel Apro.

On je u Muzeju Vojvodine održao predavanje „Biciklom po revolucionarnim stazama Vojvodine“, gde je govorio o svom putovanju biciklom dugom 1.035 kilometara, na kojem je obišao 106 spomenika Narodnooslobodilačke borbe i mesta stradanja žrtava fašizma.

Dve nedelje na biciklu

Apro je tokom 14 dana puta, tokom aprila i maja 2021. godine, na spomenike Narodnooslobodilačkoj borbi i mesta stradanja žrtava fašizma koji su mu se našli na putu ostavljao papirne cvetove.

To je, dodaje, bio njegov eksperiment kojim je želeo da utvrdi kako se odnosimo prema ovom istorijskom nasleđu. Kiša mu je bila pratilac najveći deo puta.

Ono što je zaključio jeste da su spomenici van naseljenih mesta doživeli tragičnu sudbinu, da su devastirani, oronuli, neodržavani i da ih eventualno obilaze „jednom godišnje predstavnici SUBNOR-a“.

„Mnogo više sreće imali su spomenici i kompleksi koji su u samim naseljima, jer su oni postali deo zajednice, deo zajedničkog prostora nevezano za svoj ideološki značaj. Tu vidimo klince koji voze skejt, ljude koji se okupljaju, jednostavno su deo nekog zajedničkog života“, istakao je on.

Kako je naveo, osim Novog Sada, Subotice, Kikinde i Sremske Mitrovice, svi ostali spomenici bili su u malim mestima ili u njihovim atarima.

Najteže je našao spomenik u Donjem Tavankutu, tom prilikom je u više navrata zalutao, padao, da bi na kraju došao nadomak šume na mađarskoj granici i video spomenik koji je oštećen, za koji je saznao i da je bio oskrnavljen pre više godina, pa zatim i obnavljan.

Veliki broj spomenika je otkrio na samom putu, bez ikakvih prethodnih priprema i planova, a jedan od onih koji su na njega ostavili najveći utisak jeste spomenik u selu Male Pijace.

„Ne znam da li bi istoričar umetnosti mogao da kaže kolika je umetnička vrednost ovog spomenika, ali meni je s ljudske strane bilo jako drago što sam ga video“, naveo je.

U poseti Sremskom frontu morao je, priznaje, da „napravi bar sedam saobraćajnih prekršaja“, jer se do njega dolazi autoputem, pa je za bicikliste to veoma nezgodno.

U Melncima je naišao na tablu sa sećanjem na Proku Sredojeva Plavog, jednog od članova Pokrajinskog komiteta SKOJ-a koji je poginuo 1942. u „neravnopravnoj borbi s policijom“.

„Vrlo cenimo osobe koje ulaze u neravnopravnu borbu s policijom, to je nešto što traje i dalje“, nabacio je kroz osmeh Apro.

Oni nisu imali dilemu

Podsećajući da je baš danas 80 godina od smrti Svetozara Toze Markovića, Apro se prisetio i kako je nadomak Markovićevog rodnog sela Taraša doživeo jedan od lepših trenutaka svog putovanja.

Tu su ga, priča Apro, nakon što ih je prethodno obišao, neki radnici obišli kamionom a onda sačekali da ih pristigne, dali mu jabuku i rekli „svaka čast“. Oduševljenje mu nije pomutila ni kiša, koja je i tada padala.

Uzgred dodaje da je neprijatelj biciklista zapravo vetar, a da je kiša podnošljiva, iako uz često presvlačenje.

Pročitao je zatim i par rečenica iz prvog broja Markovićeve „Slobodne Vojvodine“, koja začudo ima paralelu sa skorašnjim događajem – obeležavanjem godišnjice smrti kvislinga Milana Nedića.

„‘Narodi Vojvodine znaju da se Hitler i njegove prljave sluge Horti, Pavelić i Nedić mogu slomiti samo udruženim snagama svih slobodoljubivih i potlačenih naroda’. Znači, oni su u novembru 1942. znali ko su Hitler „i njegove prljave sluge“, a mi i dalje imamo valjda dileme oko toga„, naveo je Apro.

Srem miriše na pobedu

Za razliku od Banata, gde spomenici u naseljima uz Tisu govore uglavnom o stradanjima tokom fašističke okupacije, u Sremu je, kaže Apro, potpuno drugačija atmosfera. Kako ističe, tu je akcenat na obeležavanju akcija i pobeda.

„Ovde je formirana mornarička četa. Ovde je Lepinjica išla u zasedu. Ovde je Pinki digao u vazduh most na Bosutu… Prosto, Srem miriše na pobedu“, istakao je on.

Smatra i da bi se samo po Fruškoj gori mogla napraviti posebna biciklistička tura, da se mauntin bajkom krene na primer od Jabuke ili Letenke.

Rohalj baze, uporište ustaničke Vojvodine je, dodaje, za bicikliste pogodna lokacija iako dok ne dođeš do nje „crkneš“, pošto odatle manje-više svaka staza vodi nizbrdo i svaki sledeći spomenik je na nižoj nadmorskoj visini.

Govoreći o impresijama o spomenicima na koje je nailazio, Apro je naveo da oni često šalju univerzalnije poruke od samih činjenica da su, na primer, sremački partizani pobedili neke Nemce ili ustaše, nekog neprijatelja.

„Omiljeni spomenik mi je u Čalmi. Tog čoveka velikih šaka koji kida okove bih mogao da zamislim i u Alabami kao spomenik ukidanju ropstva ili u Burmi kao spomenik pobedi nad kolonijalnom vlašću. Jer, borba protiv fašizma jeste borba protiv ropstva“, naveo je Apro.

‘Život u Bašaidu’

U izdanju Partizanske knjige, nastavlja Apro, postoji knjiga koja se zove „Smrt u Bašaidu“, a on je naslov pričice posvećene spomeniku iz NOB-a u tom mestu parafrazirao u „Život u Bašaidu“.

Kako navodi, na vrhu stuba koji je deo spomenika nalazi se gnezdo roda koje je u upotrebi, u kojem živi i hrani se porodica roda.

„U krajnjoj liniji, mislim da je pobeda nad fašizmom pobeda života nad smrću. To ove rode simbolizuju i meni je bilo jako drago kada sam ih tu video“, zaključio je svoje predavanje Apro.

Predavanje je održano kao jedan od pratećih programa izložbe „Boško Petrović – skice za velika dela“, autorke Dragane Garić Jovičić, više kustoskinje istoričarke umetnosti.

Dalibor Stupar (Autonomija, foto/video: Svetlana Paramentić)