Skip to main content

DALIBOR STUPAR: O huškačima i lažnim nacijama

Stav 12. jul 2021.
3 min čitanja

Oko petine građana Srbije ne bi volelo da Mađar ili Crnogorac budu vaspitači njihovoj deci, gotovo trećina ne bi želela da bude u srodstvu s Mađarom putem vlastitog braka ili braka dece, u slučaju Crnogoraca to je negde oko petine, dok oko trećine ispitanika ne želi da pripadnici pomenute dve nacije imaju rukovodeći položaj u zemlji. Ne, nije u pitanju neko istraživanje s početka devedesetih, već taze, sprovedeno krajem maja 2021. a. d. Urađeno je ciljano, za potrebe udruženja Crnogorski elektori Srbije, a sprovela ga je marketinška agencija Ninamedia. Rezultati su pokazali ono čega su se u udruženju i plašili – animozitet prema Crnogorcima je, zahvaljujući pre svega svakodnevnoj negativnoj medijskoj kampanji, pojačan.

Između ostalog, čak šezdeset i dva procenta stanovništva u Srbiji smatra da su Crnogorci Srbi. Na pomenuti procenat dodaje se još 1,5 odsto ispitanika koji smatraju da su Crnogorci „tvorevina Tita i Sekule Drljevića; sada uglavnom poturice i ustaše; polusvet (sadašnji Crnogorci – Milogorci); pola Srbi, pola Muslimani; pola Srbi pola Crnogorci; niko i ništa u Crnoj Gori; nekada su bili Srbi a sad “pitaj Boga šta su”; nekad su bili Srbi a sada su Milogorci, čast izuzecima; ne znaju ni oni sami šta su, izgubili su svoj identitet političkim zabludama; ne znaju ni oni ko su i šta su; izrodi; izdajice srpskog naroda; budući Kinezi; bivši Srbi“. To je stanje stvari ovih dana u Srbiji.

Sad, pitate se verovatno kako to da su brojke po pitanju Mađara u pojedinim oblastima još gore, kada sa Mađarskom imamo najbolje odnose ikada? Pa nisu li Mađari danas poželjni i lojalni koalicioni partneri ovoj vlasti na pokrajinskom i lokalnom nivou u AP Vojvodini? Nije li Orban naprednjacima kao brat, ne brani li nas Varhelji od zle EU? Biće pre da su Mađari percipirani kao stari, a Crnogorci kao novi neprijatelji srpstva. Crnogorci su danas u fokusu, dok mržnja prema Mađarima, čini se, tinja i čeka da izleti na površinu u pravom trenutku.

Deo odgovora mogao bi se kriti u drugoj zanimljivoj činjenici iz istraživanja – čak 4,6 procenata ispitanika veruje da su u Srbiji prava Srba veoma ugrožena, dok još 12 odsto veruje da su ona uglavnom ugrožena. Prava Srba u Srbiji. Ugrožena. To je ukupno 16,6 odsto najekstremnijih, a za njima slede i oni ćutljivi, prijemčivi za ksenofobne i rasističke poruke. Onda dođemo do dve trećine onih koji negiraju postojanje crnogorske i drugih nacija. A etiketa nepostojeće nacije je džoker za sve ostalo – ne postojite ili ste pripadnik lažne nacije – nema za vas nikakvih prava. Nema poštovanja, saradnje i dijaloga – rečju suživota.

Eto, baš juče je to demonstrirano potpunim odsustvom empatije prema bošnjačkim žrtvama u Srebrenici. Ceo dan su se pojedinci sprdali i izmišljali do bola neumesne „šale“, ne bi li još jednom namerno povredili porodice žrtava. Hvalospeve su pisali ratnom zločincu Ratku Mladiću, koji će do kraja života zasluženo trunuti u zatvorskoj ćeliji. A ti Bošnjaci su takođe, sa stanovišta srBskih nacionalista, nepostojeća, izmišljena nacija. Takoreći oteti Srbi. I njih i Crnogorce je od srpstva oteo Tito s ciljem da Srba bude što manje.

Za dotične, ako ovo uopšte čitaju, sledi surova i teška istina: SVE NACIJE SU IZMIŠLJENE. Ljudi su se, učilo se to iz istorije još u osnovnoj školi, prvo okupljali i kretali u malim rodovskim zajednicama. Kasnije u plemenima, pa plemenskim savezima. Ujedinjavali se, pokoravali jedni druge i gradili države u kojima su se prebrojavali po tim plemenskim, verskim i drugim osnovama, da bi na kraju, u XVIII veku, konačno stvorili i nacije, u smislu etnički homogenih grupa koje su zatim stvarale svoje nacionalne države.

Uprkos tome, još uvek postoje individue kojima je nacionalna pripadnost najvažnija životna odrednica i koji onima koji im se ne sviđaju oduzimaju pravo na sopstvenu naciju. Kao, ispucana je nekakva imaginarna kvota nacija pa ne može više niko da se opredeli kako bi želeo. Taknuto-maknuto. Imali ste žetone i potrošili ste ih, nema dalje. Tek kad neka nacija izumre, oslobodiće se nova pozicija. Do tada tišina.

A šta to određuje koja je nacija prava, a koja lažna? Koji kriterijumi? Postojanje nezavisne države? Jezika? Veroispovesti? Pa u Švajcarskoj, Belgiji ili Kanadi imate više službenih jezika, ali ne i švajcarski, belgijski ili kanadski. Po toj logici, ne postoje ni Brazilci jer govore portugalskim jezikom? Takozvana latinska Amerika podeljena je na špansko i portugalsko govorno područje. Ništa, dakle, od Argentinaca, Paragvajaca, Urugvajaca i ostalih? Ni sa severnom nije baš sve lako i jednostavno. Ne postoji američki jezik, iako se njihov engleski svakako razlikuje od onog u Velikoj Britaniji ili Australiji. Znači li to da Amerikanci ne postoje, nego da su „tvorevina Džordža Vašingtona i takozvanih otaca nacije“.

“Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva”, reče patrijarh Pavle. Šta bi mu na to odgovorili Nemac i Mađar protestant i Nemac i Mađar katolik? Ili pomenuta Latinska Amerika sa većinskim katoličkim stanovništvom? Bez nacionalne argentinske ili čileanske crkve? Naravno da ne. Svako je ono što želi da bude. Brojanje krvnih zrnaca očigledno je zla rabota, samo brojačima to nikako da dođe u glavu, iako svi zajedno ovde trpimo posledice prebrojavanja od pre tri decenije. Ne budite brojač krvnih zrnaca, jer time neminovno postajete mrzitelj i huškač. Od huškanja do krvavih ruku i zemljanih humki bukvalno je jedan korak.

(Slobodna reč, foto: N1)