Na današnji dan, pre tačno 25 godina, započeli su čuveni tromesečni građanski protesti nakon što je režim Slobodana Miloševića falsifikovanjem zapisnika iz drugog kruga lokalnih izbora pokušao da ospori pobedu Koalicije “Zajedno”, koju su činili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, u više od 40 opština u Srbiji, kao i u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

Nakon što su pristigli rezultati sa biračkih mesta, lideri koalicije Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vesna Pešić proglasili su 17. novembra 1996. pobedu na lokalu, pa je u stranačkim prostorijama, uz šampanjac i trubače, započelo pobedničko slavlje, koje se potom proširilo i na beogradske ulice.

Slavlje ipak nije dugo trajalo, jer je Miloševićev režim preko izbornih komisija i sudova osporio rezultate izbora, poništavajući glasanje na brojnim biračkim mestima i zakazujući famozni “treći krug” izbora.

Očigledna izborna krađa izvela je na ulice desetine hiljada građana širom Srbije, dva dana kasnije buknuo je i studentski protest, a demonstracije su bivale sve masovnije uprkos hladnom vremenu i povremenoj policijskoj represiji.

Kada smo četvrt veka kasnije upitali Vesnu Pešić kojom rečju bi opisala građanske proteste iz 1996/97, bez razmišljanja je odgovorila – veličanstveno.

„Izdržati tri meseca na ulici zaista je bio fantastičan uspeh. Iz sadašnje perspektive deluje gotovo nezamislivo da svakodnevno demonstrirate puna tri meseca i da građani svaki dan dolaze u velikom broju, a u nekoliko navrata na ulicama je bilo i više stotina hiljada ljudi“, priseća se Pešić.

Sagovornica portala N1 ističe da se sve vreme protesta mogla osetiti neverovatna energija građana.

„Ljudi su tada bili još sveži i puni energije jer smo došli iz socijalizma, a ne kao sada iz trulog kapitalizma. Uz to, kad god se devedesetih godina dizala opozicija, odmah su ustajali i studenti, koji bi se brzo organizovali i zatvarali fakultete. Danas su studenti mrtvo more, ta energija je potpuno nestala jer su oni odrasli na drugom štivu. Ruku na srce, ni univerzitetski profesori više nisu na nekadašnjem akademskom nivou“, ocenjuje Pešić.

Naglašava da je opozicija tada imala „ceo svet na svojoj strani“, što je, podvlači, velika razlika u odnosu na današnje vreme.

„Podržale su nas velike sile, što je bio jedan od ključnih preduslova za uspeh protesta. Vodeći svetski mediji svakodnevno su prenosili slike sa ulica Beograda i drugih gradova, danima smo bili udarna vest. Po završetku demonstracija Vuk Drašković, Zoran Đinđić i ja bili smo pozivani u Rim, Pariz, Madrid, London, Vašington, gde su nas čak i na ulici prepoznavali“, prepričava nam Vesna Pešić.

Smatra da su veliki doprinos uspehu protesta dali eksperti iz Građanskog saveza Srbije, koji je, kako kaže, tada okupljao vrsne pravnike, ugledne profesore. Oni su pripremili obimnu dokumentaciju o izbornoj krađi, koje je bila predstavljena misiji OEBS, koja je pozvana da razreši pitanje regularnosti izbornog procesa nakon čega je i došlo do priznavanja rezultata izbora, podseća sagovornica portala N1.

„Tada su stranke bile mnogo bolje organizovane, Srpski pokret obnove i Demokratska stranka su bile velike partije, dok je Građanski savez bio mala stranka, ali sa velikim brojem uglednih pojedinaca. SPO je bio ogromna stranka, nije mogao ni jedan miting da se održi bez Draškovića i njegove partije. Danas takvih stranaka nema“, konstatuje bivša predsednica Građanskog saveza Srbije, stranke koja se 2007. utopila u Liberalno-demokratsku partiju.

Građanski aktivizam se sveo na komšijske grupe

Vesna Pešić uočava još jednu bitnu razliku u odnosu na devedesete godine.

„Vrlo interesantan fenomen je da su ljudi danas aktivni samo oko komšiluka, kada treba da odbrane zgradu, park ili trolejbusku liniju. To su sve komšijske grupe koje se organizuju oko nekih lokalnih problema, ali one tu nažalost staju. Građani su u velikoj meri nezainteresovani za politiku“, zapaža Pešić.

Kako kaže, opozicija na tim lokalnim izborima skoro izvesno ne bi pobedila Miloševića da nije bio dvokružnog većinskog sistema.

„Glasalo se za kandidata, a ne za listu, pa se opozicija organizovala, pozvala birače da masovno izađu na drugi krugi izbora i odnela pobedu. Da su ti lokalni izbori bili organizovani po proporcionalnom sistemu, kakav je danas, Milošević bi sa svojih četrdesetak odsto glasova bez ikakve sumnje našao neke manje stranke s kojima bi mogao da oformi većinu“, uverena je Pešić.

Ističe da u to vreme nije bilo straha među građanima, uprkos tome što je policija često bila veoma represivna prema demonstrantima.

„Građanski bunt je uvek nosila srednja klasa, koja se sada nekako uspavala. Uz to, ko god je mogao da ode iz zemlje otišao je, a to su mahom bili pripadnici baš te, srednje klase. Sada bi eventualno moglo da dođe do nekih promena ukoliko bi opozicija dobila Beograd, jer kad birači vide da je vlast uzdrmana počinju da joj okreću leđa“, poručuje naša sagovornica.

Ocenjuje da je prošlogodišnji bojkot bio „neviđena glupost“.

„I sada kažu da još nisu doneli odluku o izlasku na izbore. Pa, hoćemo li mi vekovima da čekamo na njih? Oni su sad van parlamenta, a mi smo posle te izborne krađe bukvalno spavali u Skupštini, tako su i počele demonstracije. Izborni uslovi ni tada nisu bili bolji, ali smo ipak izašli na izbore, organizovali se i uhvatili ih u krađi“, zaključuje Pešić.

(N1)