Ko je za Dan mladosti gledao „Utisak nedelje“, u prvom i pobedničkom predlogu mogao je da primeti da su na protestu u Kuli dominirale zastave Republike Srbije i jedna trobojka, ali sa egzotičnim za Vojvodinu povećim grbom – medveda uz plavo-žute pruge. To je zvanična zastava i grb vojvođanskih Rusina.

Tu zastavu studenti i građani Srbije mogli su da vide skoro od samog početka demonstracija i ona je sa studentima obišla sve veće proteste širom Srbije. Iako su nacionalne zastave najbrži okidači emocija, barjak vojvođanskih Rusina ne privlači pažnju, ne iritira i ne izaziva okolinu u verbalne ili fizičke rasprave, poput zastava EU, Ukrajine ili Gruzije. Zašto? Najverovatnije zato jer većina i ne zna šta ta zastava predstavlja, ne upućuje na tradicionalne neprijatelje a još je i slična srpskoj trobojci. Vizualna percepcija „mede“ sa grba, poput „konjića“ sa zastave Ferarija koja je takođe prisutna na svim protestima.

O tome kako se karpatski medved našao u bačkoj ravnici nešto kasnije, a glavno je pitanje – odakle zastava vojvođanskih Rusina na protestima i kakav je njen društveni značaj?

Želja mladih da budu deo društva

Sa fotografija je sasvim uočljivo da rusinsku zastavu ne nose stranke, niti pripadnici desničarskih grupa ili duboke države, što je slučaj sa zastavama Ruske Federacije ili Isusa na crvenoj podlozi, pravoslavnoj zastavi koju u ratnom pohodu na Ukrajinu koriste ruski plaćenici.

Uostalom, mnogi u Srbiji ni ne znaju da Rusini nisu Rusi, iako za svoj jezik sami Rusini kažu da je ruski, pa time i među sobom stvaraju zabune. Ni Kijevska Rus nije Kijevska Rusija, kako je uglavnom prevode i tumače proruski istoričari. Ali, otišli smo predaleko u tehnologiju tumačenja prošlost.

Zastavu koju nose srednjoškolci i studenti iz rusinske zajednice po Vojvodini treba pre svega gledati kao na želju mladih iz te manjinske zajednice da budu prihvaćeni kao deo budućnosti nove Srbije i njenog društva. Situacija je veoma slična onoj u decenijama zapostavljenom Sandžaku, gde mladi konačno osećaju da su deo društva države u kojoj žive. Patriotizam koji na protestima nude studenti i srednjoškolci daleko je inkluzivniji, pre svega regionalno. Izuzetno su važne postale manje sredine, različite zajednice i religije.

Tu gde je tvrdi nacionalizam poslednje četiri decenije dominantna ideologija, kao alternativa nudi se već neki isprobani model „naroda i narodnosti“ bivše SFRJ. Da smo jasni, nije to ona građanska interkulturalnost koja je bila neuspeli pokušaj odgovora na srpski nacionalizam nakon 5. oktobra 2000. godine. Višenacionalna komponenta protesta kroz poruke i transparente na više jezika, takođe, sugerira novu ulogu Srbije ako ne kao majke, onda barem kao solidne maćehe.

Uostalom, buntovna rusinska omladina 90-tih bila je značajnim delom autonomaški orijentisana i aktivni deo Otpora protiv režima Slobodana Miloševića. Ali nije bila toliko vidljiva, kao ovdašnja koja na protestima nosi transparente i bedževe na rusinskom. Promena duha vremena – umesto postera Madonne, tu je ikona Bogorodice. Generacije su tradicionalnije, a srpska zastava trenutno je popularnija od vojvođanske.

Protiv zatvorenih nacionalnih geta

Mladi Rusini su bili među prvim zajednicama koje su na ovim protestima svoju lokalnu zastavu stavili uz državnu srpsku. I to nije slučajno, oni imaju daleko više razloga da protestuju protiv korupcije, nepotizma, klijentelizma, partokratije.

Kada završe fakultet, oni nemaju veze, rođake i kumove da bi došli do radnog mesta u državnoj službi. Često moraju da se iz manjih mesta i sela probijaju kroz palanačke ili purgerske tvrdo ustaljene strukture. Da se ne lažemo, predstavnici manjina u postkonfliktnim društvima na Zapadnom Balkanu, posebno u Srbiji, pa čak i u Vojvodini daleko su manje u privilegovanom položaju od titularne većine. Zbog nedostatka poverenja, postoje na prvi pogled nevidljiva nacionalna geta sa svojim trgovcima, majstorima, lekarima…

Jedini sigurni prolaz i društvena mobilnost manjinama je u partijskoj knjižici vladajuće stranke. Ili u suprotnom, diploma i kofer u ruke – put inostranstvo. Ta opcija je velikim delom nasleđena iz jednopartijskog sistema, preko SPS-a i Demokrata, do potpunog lomljenja kičme usavršenog naprednjacima. Pre Bolonje i mogućnosti studija u inostranstvu, poznato je da su cele rusinske porodice u posleratnom priodu 2000-tih napuštale Srbiju s kartom u jednom pravcu, najčešće u Kanadu.

U vojvođanskim medijima su se proslavile dve mlade sestre, koje traktorom blokiraju raskrsnice i organizuju pešačenja i proteste mladih i gimnazijalaca iz Ruskog Krstura. Zato i ne iznenađuje da zajednica koja važi za tihu i povučenu „pumpa“ u prvim redovima protesta, hrabro se bori i vidi sebe u Srbiji bez ćacija (na vlasti).

Otuđenje država i glomaznih birokratija od mladih

U rastu populizma i nacionalističkom povampirenju Srednje Evrope, rusinskoj zajednici u Vojvodini pogoduje da nema autokratsku vertikalu poslušnosti, koju često prati raspodela milionskih sredstava iz matičnih država, kao što je to slučaj sa susednom Orbanovom Mađarskom.

Rusinska zajednica koja od zadnjeg popisa broji manje od 12 hiljada predstavnika ne privlači previše glasačke apetite srpskog stabilokrate. Odsek za rusinistiku je u stopu uz svoje studente, a Novinsko-izdavačka ustanova „Ruske slovo“ verovatno je najslobodnija javna institucija u Republici Srbiji kojoj je osnova Kodeks novinara Srbije.

Na studentskim protestima u Srbiji nema zastave EU, iako studenti od vlasti traže sve ono što Brisel traži od Beograda kao države kandidata. Grb sa rusinske zastave je, u stvari, aktualni zvanični grb Zakarpatske oblasti Ukrajine, što mnogi mladi Rusini i ne znaju. Iako se ne mogu provoditi adekvatne analogije, ovo jesu znaci otuđenja glomaznih tromih birokratija i dražava od mladosti koja tek stupa na društveno-političku scenu.

Brisel bi više trebao da posveti pažnje protestima u Srbiji i borbi protiv autoritarizma Aleksandra Vučića, iako ti problemi izgledaju minorni u odnosu na izazove današnjice, a stavovi mladih često odražavaju svu složenost neuspele srpske tranzicije.

EU pre svega treba otvoreno da stane na stranu studenata u Srbiji.

Istovremeno, Kijev bi nakon završetka rata takođe trebao više da posveti pažnje mikro zajednici u Vojvodini koju smatra svojom, znajući da su Ukrajinu kroz istoriju stvarali i menjali upravo jaki i odlučni mladi rusinski pojedinci.

(Autonomija/ustupljena naslovna fotografija)