"Rekonstrukcija zločina na Kosovu o kojima većina u Srbiji ne želi da čuje"
U pripremi je drugo izdanje i prevod na engleski knjige Radeta Radovanovića „Smeh pod vešalima – Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“, (Most art Jugoslavija, Zemun 2021).
Knjiga je prošle godine objavljena u Hrvatskoj (KruZak izdavaštvo, Zagreb, u suizdavaštvu sa Srpskim narodnim vijećem) i na Kosovu na albanskom jeziku (Koha, Priština, prevod Flaka Surroi). To što je čak pet izdavačkih kuća u Srbiji odbilo da objavi ovu knjigu, samo je doprinelo interesovanju za nova izdanja i poromocije u regionu. Za knjigu su zainteresovani izdavači iz Crne Gore i Slovenije, a autor sa promocijama obilazi gradove bivše Jugoslavije.
Lično govoreći na promociji „Smeha pod vešalima“ u Novom Sadu, prisetio sam se svoje percepcije događaja iz knjige, ali i autoriteta koji je za nas mlađe novinare tada imao Rade Radovanović. Početak NATO intervencije protiv Srbije dočekao sam na belorusko-ukrajinskoj granici, vraćajući se kao student iz Sankt Peterburga. Granični policajac mi je stavljajući pečat u jugoslovenski pasoš samo cinično dobacio da požurim kući, jer je kod nas upravo počeo treći svetski rat.
Srbija je tada i sledećih nekoliko godina zbog Kosova i Miloševića bila u fokusu interesovanja svetskih medija, a mi koji smo od rata bežali nismo imali pametne telefone i tablete. Najbrži, najjeftiniji i najpristupačniji izvor informisanja bio je – radio. Zato nam je čuvena fraza Radeta Radovanovića „Svako dobro – ma gde bili“, toliko značila. Ona nas je povezivala, psihološki prekidala nit napetog mlaza vesti i činila da se u tim noćnim satima pred san ne osećamo usamljeno, ma gde bili.
Emisije kolege Radovanovića slušao sam vrlo rado kasnije i kao konkurenciju, u ulozi mladog dopisnika Ukrajinske sekcije BBC za Zapadni Balkan, jer je to bio jedan od bogatijih i kvalitetnijih stranih medijskih programa na južnoslovenskim jezicima.
Dvadeset godina kasnije u telefonskom razgovoru sa kolegom Radovanovićem saznao sam da je njegova priča o tim zbivanjima sazrela da se stavi među korice. Na prvi deo rukopisa koji sam pročitao, Radetu sam samo kratko odgovorio da nova poglavlja čekam sa ogromnim nestrpljenjem.
Knjiga Radeta Radovanovića je roman hibrid, svojevrsni žanrovski kolaž reportaža i rekonstrukcija ratnih zbivanja vezanih za NATO intervenciju, kombinovan sa ličnom ispovešću autora, čiji je privatni i profesionalni život tokom rata na Kosovu glavna linija priče.
Novinar i šef biroa Radija slobodna Evropa (RSE) u Beogradu podjednako je pod pritiskom opasnosti od bombardovanja, pretnjom od lova na veštice srpskih vlasti, ali i lišen profesionalne podrške sujetnih i zavidnih šefova kakvi ne retko znaju da budu u strukturama velikih medijskih korporacija. Dragoceno je i spasonosno imati brze i pouzdane informacije na višejezičkim servisima poput RSE, BBC, DW, ali su čovečuljci koji okreću pedale u radio kutijici često pod velikim pritiskom sterilnosti hijerarhije i ambicija nadređenih, u šta sam se lično uverio radeći skoro dvadeset godina za britanski javni servis BBC na ukrajinskom jeziku. Uz sve to, kako pod sirenama i detonacijama bombi pred porodicom odglumeti da je život lep?
„Smeh pod vešalima“ je brehtovski iskomponovana slika s jedne strane slabosti zapadnog sveta da na vreme, trajno i bez velikih žrtava i trauma rešava krize, i sa druge Srbije koja na kraju XX veka vodi srednjevekovne ratne pohode. Vođa, kako u romanu autor naziva Slobodana Miloševića, možda nije uspeo da zbog Kosova izazove veliki svetski sukob, što nije sigurno da neće uspeti Putin dve decenije kasnije, ali je zato dugoročno gurnuo Srbiju u neprijateljske odnose sa zemljama sa kojima je tokom Hladnog rata bila neformalni član Alijanse. To je beg iz evropskog antifašizma, o čijim ličnim momentima piše Radovanović, u vaskoliko razarajuće srpstvo.
Detaljna reportažna rekonstrukcija zločina na Kosovu o kojima većina u Srbiji jako malo zna ili podsvesno ne želi da čuje, opravdano akcentuje ovu temu u podnaslovu knjige. Srpski aparthejd na Kosovu logično je okončan divljanjem kriminalaca i ubica pod komandom države. U romanu su detaljno vizualizovani zločini u Drenici, Orahovcu, Gornjem Obrinju, Peći, Račku, Đakovici, Suvoj Reci. Iako na strani tlačenih, ni metod ratovanja OVK nije prošao bez zločina, što bi trebalo da dokaže i specijalni sud u Hagu.
Takođe, zavaravanje svetske javnosti da je NATO hirurg koji bezbolno secira političke probleme i vodi pametan i bez žrtava rat, jeste sam po sebi apsurd i prikrivanje zločina. Radovanović tu ne štedi ni srpsku, ni NATO stranu, crtajući dva psihološka profila starog, pomenutog Vođe Miloševića, ali i novog, ovog danas aktuelnog u Srbiji Aleksandra Vučića, koji je za vreme bombardovanja u autoritarnom režimu imao važnu ulogu ministra informisanja. Razgovori Radovanovića i Vučića prosto su dramaturgija i posebna linija u knjizi, sa komičnim radikalskim detaljima i finalnim obrtom, tipičnim za ovdašnje oportuniste.
Geopolitičku igru kockara u kojoj su ulog hiljade ljudskih sudbina, kako na naslovnoj ilustraciji prikazuje Dušan Petričić, glavni akter romana prati iz Beograda i Praga, centra servisa RSE. Izdvojio bih dve sličice koje u početku ne izgledaju da su vezane za glavnu liniju priče. Prva je snimanje za češku televiziju razgovora sa ambasadorom SR Jugoslavije, gde se u ceo tok komično ubacuje srpski bazbednjak, kao simbol konstantno nasilne i sveprisutne duboke države. Dok je druga sličica vezana za razgovor u programu Radovanovića sa profesoricom istorije jedne niške gimnazije i potpredsednicom Društva za savremenu istoriju, a tema je bila ko su srpski junaci. To je, u stvari, vrhunac knjige. Rasprostranjena matrica nacionalističke elite koja ne ceni one koji se za narod žrtvuju, već heroje sa čijih lakata kaplje krv. Zato autor na kraju nemoćno čuje samo eho smeha pod vešalima koji odjekuje…
Totalni rat u Ukrajini baca novo svetlo na knjigu „Smeh pod vešalima“ i čini je još aktuelnijom. Važna je uloga Viktora Černomirdina, koji je pred Miloševićem u ulozi pregovarača i od strane Rusije, ali i neformalno od strane SAD. Radovanovićeva knjiga je i „sve što nismo hteli da znamo o ulozi Rusije u ratu na Kosovu“, a što smo kasnije videli kao izgovor Putina za aneksiju Krima i Donbasa. Siguran sam da srpski nacionalisti očekuju rešenje Kosova onako, kako Putin tenkovima rešava pitanje budućeg statusa Donbasa.
Od upečatljivih slika i sudbina u knjizi zabeleženi su nagli obrti i tragična zbivanja u Prištini sa albanskom porodicom umetnika Petrovci i srpskom porodicom novinarke i inženjera Čelić, čija se briga jednih o drugima pretvara u nadu u čoveka i pomirenje na Balkanu.
Knjiga je pisana novinarski jasno i lako se prevodi na druge jezike. Ona je dramaturški bogata i lako može da se zamisli kao scenario za film. Film koji bi takođe žanrovski bio eksperimentalan, sa slobodom izbora iz Radetovih sličica i stvaranje potpuno novog dela. Jedno je sigurno, iako se nekada pojavi jedno takvo delo, kao i Žbanićeva Aida, sigurno ga skoro nećemo gledati tamo gde imamo pravo da znamo sve. Jer nije sada vreme, usred pretnji od nuklearnog rata, da se budi dobro lobotomizovana Srbija i pokreće pitanje vlastite odgovornosti za gubitak Kosova. Uostalom, to odmah kvari i već stvorenu idealnu sliku o uništenju Ukrajine od strane NATO-a. Do tada, kako umirujuće kaže autor, svako dobro – ma gde bili.
(Autonomija)