Iako je Novom Sadu poslato 200 policajaca kako bi se poboljšala bezbednosna situacija u gradu, povećanje broja policajaca neće znatno uticati na smanjenje broja krivičnih dela kao ni na unapređenje osećaja sigurnosti građana i građanki Novog Sada.

Povećanje broja policajaca je problematično zato što Srbija već ima veći broj policajaca u odnosu na evropski prosek. Zvanični podaci Ministarstva unutrašnjih poslova pokazuju da na 100.000 stanovnika imamo 615 policajaca, u Evropskoj uniji je preporučeni broj 380, a Ujedinjene nacije predlažu da broj policajaca ne treba da bude manji od 200. Insistiranje na povećanju broja policajaca u situaciji kada je Srbija među zemljama sa najvećim brojem policijskih službenika u odnosu na zemlje Evropske unije, ne predstavlja odgovorno ophođenje Ministarstva unutrašnjih poslova prema građanima i građankama Srbije kao ni autentičnu brigu o njihovoj bezbednosti.

Istraživanja u Evropi i Americi koja su sprovedena tokom poslednje decenije, ukazuju da ne postoji jasna veza između povećanog broja policajaca i smanjenja broja krivičnih dela. Uprkos verovatnoći da će potencijalni učinioci krivičnog dela postati obeshrabreni većim prisustvom policajaca na ulici, prvenstveno zbog straha od hapšenja, malo je verovatno da će doći do znatnog smanjenja broja krivičnih dela. Ukoliko pak dođe do toga, istraživanja govore da povećani ljudski kapaciteti policije mogu da dovedu samo do smanjenja lakših krivičnih dela kao i prekršaja javnog reda i mira za oko 10%, kao i da su ova smanjenja privremena. Slično, teža krivična dela kao što su razbojništva, nasilna dela i krvni delikti neće imati silazni trend usled povećanja broja policajaca pa je neophodno pogoršanu bezbednosnu situaciju u Novom Sadu tumačiti u ovom svetlu.

Umesto povećanja broja policijskih službenika, MUP bi trebalo da uloži napore ka boljem sistemu upravljanja ljudskim resursima. Činjenica je da pojedini policajci obavljaju samo administrativne poslove u MUP-u, a pripadnice policije su očigledan primer za to. Prema podacima Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, veliki broj rukovodioca smatra da žene u policiji nisu u stanju da se fizički i emotivno suoče sa zahtevima posla na terenu pa im dodeljuju poslove koji ne zahtevaju policijska ovlašćenja. To nam govori da se resursi policije ne koriste optimalno i da povećanje broja policajaca ne samo da ne utiče na smanjenje krivičnih dela nego ne predstavlja ni ekonomično rešenje.

Na kraju, o tome da li se stanovnici Novog Sada osećaju bezbednije nakon dolaska 200 novih policajaca ne treba da se izjašnjavaju policijski rukovodioci, već sami građani i građanke. Da bi se izmerio osećaj bezbednosti građana potrebno je istraživanje koje će na pouzdan i merljivi način dovesti do zaključaka. MUP Srbije sprovodi ovakva istraživanja javnog mnjenja, ali prošle godine nije objavio njegove rezultate. Postavlja se pitanje zašto MUP nije objavio podatak koliko se građani Srbije osećaju bezbedno i da li veruju policiji. Uspeh policije ne treba meriti samo brojem krivičnih prijava i povećanjem broja policajaca, nego osećajem sigurnosti građana i građanki i njihovim poverenjem u policiju.

Aurelija Đan
(autorka je istraživačica-saradnica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku)