Skip to main content

Ana Ferik-Ivanovič: Živeti u gradu koji diše

Vojvodina 03. феб 2022.
4 min čitanja

Jedna od gorućih aktuelnih tema u Novom Sadu je donošenje Generalnog urbanističkog plana Grada do 2030. godine.

Ovaj plan je najznačajniji strateški dokument, koji u najvećoj meri prikazuje kako će izgledati Novi Sad za desetak godina ali i u budućnosti. Postoje duboko podeljena mišljenja da li je ponuđeni predlog GUP-a dobar ili nije, da li je lako razumljiva njegova vizija i smer razvoja ili je pak mnoga pitanje trebalo rešiti drugačije, bolje. I to je u redu, da se predlozi i promišljanja razlikuju i da se vodi dijalog, ali je presudno važno da se na kraju usvoje ona rešenja koja su za naš grad i njegove stanovnike najbolja.

Osnovu urbanističkog planiranja čini rešavanje ključnih, prvenstveno saobraćajnih i komunalnih pravaca i struktura, zatim planiranje drugih javnih objekata kao što su upravne zgrade, bolnice, škole, vrtići, kulturni i sportski objekti.

Sledeći korak u planiranju prostora je očuvanje i formiranje novih parkova i zelenih površina i tek tada, u tako stvorenim idealnim uslovima (sasvim na kraju) se planiraju komercijalni i stambenio bjekti. Na žalost, mi u Novom Sadu nismo ni blizu dostizanje idealnih uslova koji su neophodni za neometano funkcionisanje grada i svedoci smo loših primera planiranja iz prošlosti koji opterećuju svakodnevni život Novosađana.

Zato je danas prelomni trenutak u kome će se odlučiti kako i u kom pravcu treba razvijati grad.

U poslednjih nekoliko decenija je došlo do intenzivne gradnje objekata u gradu, uglavnom visoke spratnosti (6-7 spratova i više) u kojima je napravljen veliki broj stanova. Vlasnici tih stanova od useljenja imaju problem sa parkiranjem, i blizu, a i dalje od svog objekta. Kako su nove zgrade nicale, skoro neprimetno, zelenilo u novoizgrađenim delovima grada je nestajalo. O zelenim površinama se skoro uopšte nije vodilo računa. Bilo je važno naći prostore za parkiranje i tako je staro, vredno, zdravo drveće prestalo da živi zbog betona. Toliko se brzo odvijala izgradnja novih objekata, da se tek nakon završetka celih blokova došlo do zaključka da nije preostao prostor ni za dečija igrališta, ni za trgove, ni za šetališta. Ova situacija je zadesila Grbavicu i Novu Detelinaru koje možemo smatrati lošim primerima planiranja stambenih zona.

Zato je upravo kroz novu plansku dokumentaciju potrebno predvideti razne forme sanacije prostora, iskorišćavanjem preostalih parcela za javnu upotrebu i predložiti formiranje drvoreda i zelenih koridora na svim mestima gde za to postoje mogućnosti.

Planirane intervencije u jednom od najlepših prostora u gradu su posebno zainteresovale i uznemirile sugrađane. Reč je o prostoru Šodroša, Dunavca, Ribarskog ostrva i celog Bulevara Evrope koji se na ove prostore nadovezuje. Novi stambeni blokovi sa višespratnicama, izgradnja kajakaške staze, formiranje nove plaže kao i izgradnja svih neophodnih hidrotehničkih objekata, sa razlogom zabrinjavaju građane. Novosađani su svesni lepote i prirodnog bogatstva koje ovi prostori poseduju kao i velikog broja zaštićenih životinjskih i biljnih vrsta koje su ovde našle svoja staništa. Svaka, i minimalna intervencija u ovom području bi trajno narušila funkcionisanje prirodnog i zdravog ekosistema. Ne manje važna je i zaštita okolnog područja od plavljenja i ukupnog negativnog uticaja svih novih subjekata koji bi se mogli naći u ovom prostoru, ako se pri predstavljenoj ideji ostane.

Postavljaju se i sledeća, presudno važna pitanje: Da li je Novi Sad potrebno dodatno progušćavati novim objektima i podizanjem spratnosti unutar užeg centra grada i duž Bulevara? Da li ima potrebe za tolikim novim “opštegradskim centrima” koji su u velikoj meri zastupljeni u predlogu GUP-a i koji bi u najvećoj meri mogli da odrede izgled naših ulica i Bulevara u budućnosti? Da li smo spremni da prihvatimo da će se zelene površine formirati samo tamo gde bude „ostalo mesta“ i u formama koje diktiraju okolni prostori ili, u najgorem slučaju, pravljenjem veštačkih, plastičnih zamena za zelenilo? Da li želimo da se krećemo ulicama okruženi neboderima, večito u traganju za parking mestima ili, kako se na delu Bulevaru Evrope planira, da se krećemo vijaduktom, koji će, ako bude izgrađen, za okolne stanare postati i vizualna i zvučna “noćna mora”? Da li je zaista neophodno dalje smanjivati parkovske površine na Telepu, Novom Naselju, na Avijatičarskom naselju, u zamenu za nove komercijalne objekte, čijom se izgradnjom smanjuje taj vredan prostor koji služi svim generacijama?

S druge strane mi bismo mogli da u užem centru grada planiramo objekte iste visine, kao što su postojeći. U velikoj meri možemo zadržati matricu i strukturu izvornog gradskog jezgra i minimalno uticati na njegove izmene. Omogućiti da se vidi i oseti duh i širina grada, svi njegovi simboli prošlosti i sačuvati sva njegova prirodna blaga koja još uvek imamo. Takođe bi se mogla optimizovati, shodno realnih potreba prostora i broja stanovnika u njemu, količina novih objekata za stanovanje, a umesto toga ponuditi neki od infrastrukturnih i nedostajućih javnih objekata koje bi naš grad trebalo da ima. Na primer, mogle bi se planirati novi objekti za separaciju i fabrike za reciklažu komunalnog otpada, a sve u cilju smanjenja količine otpada koji deponujemo, a koji se, na žalost, dobro vidi prilikom ulaska u grad sa autoputa. Sigurno bi građanima značilo da se izgrade nedostajuće škole i vrtići, domovi zdravlja, domovi za stare. Isto tako i bazeni, kulturni centri, prostori za javnu upotrebu najviše od svega uređeni, opremljeni i negovani parkovi i zelene površine.

Svako od nas je u životu grada prisutan samo jedan određeni period. Zato je naša obaveza da poštujemo sredinu u kojoj živimo, da uvažavamo i čuvamo ono što su nam naši preci ostavili: istorijske vrednosti Petrovaradinske tvrđave i samog centra grada, da negujemo lepotu prirodnog ambijenta i blizinu Dunava, da čuvamo kvalitet plodnih njiva i zemljišta koje su u okruženju celog grada, i da sa velikom zahvalnošću brinemo o očuvanju Fruške gore. Na nama, predstavnicima profesije je da stručno, savesno i razumno razvijamo grad, kako bismo jednog dana bili ponosni na prostor koji ostavljamo našim potomcima na korišćenje i još lepši i bolji grad od onog u kome smo mi rasli i živeli.

I, na kraju, kada sve ovo navedemo, vrlo je jasno u kakvom gradu bi naši sugrađani želeli da žive. U Novom Sadu koji diše, koji ima svoj prepoznatljiv mir i koji je, na kraju, i planiran da bude po meri svojih građana.

(Autonomija, naslovna fotografija: jedno od idejnih rešenja autorke članka)