Podrška javnog mnjenja autonomiji Vojvodine svake godine je sve manja, taj pad korespondira sa padom podrške priključenju Srbije Evropskoj uniji, a sve zajedno je uslovljeno brojnim faktorima, između ostalog i time što su pitanja položaja i finansiranja AP Vojvodine sklonjena iz javnog diskursa postavljanjem drugih prioriteta i izostankom pritisaka iz Evropske unije, ocenila je politič​ka sociološkinja Ana Dević.

U intervjuu za Autonomiju, Dević, koja je od 2021. viša naučna saradnica i stipendistkinja projekta „Dimenzije evropeizacije“ Centra za jugoistočne studije Univerziteta u Gracu, kao jedan od razloga za sklanjanje pitanja Vojvodine sa dnevnog reda navodi nemoć takozvanih “autonomaških” stranaka, podsećajući na upadljivu nesrazmeru između procenta građana koji su nezadovoljni postojećim statusom Pokrajine i procenata glasova koje na izborima dobijaju te “autonomaške” stranke.

– Nemamo dovoljno saznanja o tome otkuda manjak poverenja u programe tih stranaka, ali možemo nagađati ako vidimo šta je učinjeno tokom decenija da se donese Zakon o finansiranju APV. S druge strane, moguće je i da građani nisu sigurni šta bi povećanje fiskalne autonomije stvarno značilo za poboljšanje njihove ekonomske situacije i veću brigu o javnim dobrima. Rarazlozi za opadanje entuzijazma za pridruživanje Evropskoj uniji su slične prirode. Uz to, moguće je i da veći broj građana sve manje veruje da će se Srbija pridružiti EU u skorijoj budućnosti, ukazala je Ana Dević.

Preovlađujući stav u javnosti uvek je bio da je položaj Vojvodine zapravo test demokratičnosti Srbije i pravi pokazatelj njenog evropskog opredeljenja. Da li danas, posmatrano iz tog ugla, vidite jasno evropsko opredeljenje Srbije?

– Izreke o Vojvodini kao merilu unutrašnje demokratičnosti Srbije i evropskog opredeljenja su toliko puta ponavljane, pre svega u diskursu “autonomaških” partija, da su se ispraznile od sadržaja s obzirom na gorepomenuto izostajanje volje da se donesu novi zakoni. Od početka 1990-ih, koncepcija subjektiviteta Vojvodine je postala veoma sofisticirana u govoru onih koji se za njega formalno zalažu, ali je, gledajući rezultate rada političkih partija, (p)ostao samo to – razrađena definicija za uski krug.

Godinama je u svim izveštajima EK posebno apostrofirano da je neophodno zakonom regulisati finansiranje Vojvodine. Poslednjih par godina se ova tema jedva pominje, iako ista formulacija stoji u svakom izveštaju, pa i najnovijem. Je li to znak da je EU izgubila iz svoje agende ovo pitanje?

– Prema mom znanju i sećanju, poslednji put se Evropska komisija oglašavala u vezi sa  Zakonom o finansiranju Vojvodine pre više od pet godina. 2015. je portparolka Komisije Maja Kocijančič izjavila da se od Srbje “očekuje” da usvoji Zakon prema propisu iz Ustava Republike Srbije (iz 2006.). Tada je navedeno i da je usvajanje Zakona veoma značajno i za napredovanje u pregovorima o Poglavlju 23 o pravosuđu (otvoreno je 2016. godine), te da se moraju intenzivirati konsultacije sa lokalnim vlastima kod donošenja novog zakonodavstva sa lokalnim posledicama. Naredne godine su poslanici Evropskog parlamenta usvojili Rezoluciju o Srbiji u kojoj se, između ostalog, Srbiji “preporučivalo” da “ne umanjuje” autonomiju Vojvodine, te da se Zakon o finansiranju Vojvodine treba usvojiti bez odlaganja. Kako se od tada ne čuju opomene, izgleda da se briga za Vojvodinu istopila u opštim frazama o autonomiji Pokrajine kao “suverenoj odluci Srbije” i poštovanju vladavine prava kao uslovu pridruživanja. Slažem se sa Vama da je pitanje naizgled napušteno za sada: u pitanju su drugi prioriteti.

A šta vidite kao osnovni problem u vezi sa finansiranjem AP Vojvodine i kako ga rešiti?

– Pre svega, to je činjenica da Zakon o finansiranju Autonomne pokrajine Vojvodine nije donet uprkos tome što se to moralo dogoditi dve godine nakon usvajanja Ustava 2006. godine. Reč je o kršenju Ustava, protiv čega su protestovale “autonomaške” stranke, a Liga socijaldemokrata Vojvodine je 2019. godine podnela Skupštini Srbije predlog Zakona o finansiranju APV koji je odbijen. Nastavlja se situacija u kojoj Vojvodina svake godine dobija iz budžeta manje od Ustavom predviđenih i garantovanih sedam procenata. Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, usvojen 2009. godine, je trebalo da bude odskočna daska za Zakon o finansiranju, ali sve do današnjeg dana važi stav, poslednji put iznesen u decembru 2020. godine, prema koalicionom sporazumu Srpske napredne stranke i Saveza vojvođanskih Mađara, da Zakon o nadležnostima treba prvo podvrgnuti izmenama i dopunama.

Nedavno ste održali predavanje o ukidanju autonomije i posledicama koje je Vojvodina trpela od kraja osamdesetih do danas. Mislite li da mlade generacije uopšte razumeju koncept autonomije Vojvodine, odnosno decentralizacije zemlje i kako im to pitanje približiti?

– Najjednostavniji odgovor na pitanje “Zašto ne razumeju?” bi možda bio pogled u sadržaj udžbenika srednjih škola i sadržaj predavanja o regionalizmu i federalnim ustrojstvima na fakultetima političkih i drugih društvenih nauka i ekonomije. Ne verujem da je recentna društvena i politička istorija Vojvodine važno poglavlje u kurikulumima našeg obrazovanja – to važi i za istoriju Jugoslavije i Srbije uopšte od kraja 1980-ih. Povezivanje sadržaja nastavnih jedinica sa stvarnim životom i skorijom istorijom je jedan put, a poboljšanje medijskih sadržaja drugi. I jedno i drugo izgledaju u ovom trenutku utopijski.

Kakve snage su, po Vašem mišljenju, potrebne da bi se zaista oživela ideja, a zatim i izborila autonomija Vojvodine? Koliko je to komplikovano u državi u kojoj imate samo jednu regionalnu skupštinu?

– Pitanje prevazilazi problem manjkavosti programa i učmalosti političkih stranaka koje svoje programe ne vezuju za akcije. Svakako da bi veći broj skupštinskih tela moglo biti rešenje, ali nije najbitniji početni korak. Verujem da bi jasnija orijentacija u levo političkih stranaka, sa jasnim insistiranjem na principima solidarnosti, s jedne, i na ravnopravnosti administrativnih jedinica (postoje naznake levičarske agende kod ekoloških pokreta) donela i oživljavanje konkretnih koraka za autonomiju.

U aprilu predstoji novi popis stanovništva. Pre par meseci se podigla velika bura oko zahteva da se dozvoli mogućnost da se građani nacionalno izjasne kao Vojvođani, umesto da kao do sada to bude regionalna pripadnost. Koliko je ovo pitanje uopšte relevantno, s obzirom na to kakav je zaista položaj Vojvodine i koliko prečih pitanja treba rešiti? Je li to samo politički marketing?

– U trenutnoj konstelaciji, vojvođanski identitet kao kategorija u popisu bi bio revolucionarni potez. Ja bih se svakako tako izjasnila, najviše zbog želje za provociranjem nacionalista, monarhista i druge birane desnice. Bilo bi najinteresantnije videti koliko će stranke i nevladina udruženja koji su ovaj zahtev podneli biti uporne i nastaviti da traže nadležna tela i zakone za odluku o novoj kategoriji popisa (nakon inicijalnih odbijanja i prebacivanja nadležnosti). Ako se inicijativa ugasi – ostaje politički marketing. Bilo bi pragmatično, a i politički simbolično, označiti vojvođanski identitet kao manjinski, ne regionalni.

Dalibor Stupar (Autonomija, foto: privatna arhiva)