Osamnaesti je vek i univerziteti su u krizi. Zvuči poznato? Usred modernog doba i vaskolike revolucije širom evropskog kontinenta, u pitanje se dovode plemstvo, crkva, pa i sam bog.

Prosvetitelj Deni Didro izgovara da „čovečanstvo neće biti slobodno dok poslednji kralj ne bude obešen o creva poslednjeg popa“. Volter je crkvi poručio: „Srušite bestidnicu!“. A Markiz de Sad revolucionare poziva na „Još jedan napor“, a to je – poslati religiju dođavola. „Ako ateizmu trebaju mučenici, samo neka kaže, i moja krv je spremna“, pisao je, nazivajući Isusa iz Nazareta „prevarantom“, „banditom“ i „šarlatanom“ („Filozofija u budoaru“, 1795). A, uz bogate manastire, utvrđenja religijske vere u Francuskoj i Evropi bili su i – bogati univerziteti.

Još u 14. i 15. veku, univerziteti sa svojom autonomijom postaju veoma imućni zbog trgovine nekretninama, odnosno polufeudalna imanja kojima upravljaju akademske i plemićke oligarhije. Studiranje više nije bilo poziv asketskih crkvenjaka, a život na fakultetu obuhvata i stepen luksuza koji dolikuje budućoj gospodi, odnosno plemstvu.

Osim udobnih soba, ishrane i iskustva drugovanja sa vršnjacima, pojedini fakulteti su posedovali i golemo zemljište, pa i travnjake za sportske igre, jezera za ribolov, teniske terene i slično. Kako ističe pedagoškinja Biljana Bodroški Spariosu (2017), ovo jeste bila značajna suprotnost u odnosu na srednjovekovne univerzitete kada su studenti živeli u skromnim uslovima, oskudno se odevali i hranili, pri čemu nije postojao ni zaseban prostor za nastavu, nego se ona održavala u iznajmljenim prostorijama.

Dakle, univerziteti se u novom veku percipiraju kao recidivi „mračnog“ srednjeg veka sa svojim feudalnim strukturama, smešnim odorama, sholastikama i katehizisima. To jest, učenjem latinskih pesmica napamet kao znanjem koje se skupo prodaje kao visoko obrazovanje. Još od 17. veka, rastuća nezaposlenost obrazovane klase i razni društveni nemiri, proizveli su kritike da se na univerzitetu „predaju zastarele stvari, zastarelim metodama“.

Jer, znanje se posmatralo kao „blago koje treba čuvati na skrovitom mestu“, daleko od očiju javnosti, i kao namenjeno odabranima u tišini, miru i molitvi. Univerziteti postaju i izrazito provincijalni (umesto internacionalni kao ranije), a bilo je učestalo i nasilje među studentima, kao i između studenata i lokalnog stanovništva. Izbijale su masovne tuče i sa nekoliko stotina učesnika, i studenti su obavezno nosili mačeve (kao stvar „časti“, te samoodbrane), a zatim i vatreno oružje.

A onda je došla (Francuska) revolucija. Kritike univerziteta kulminiraju do kraja 18. veka, kada ih mnogi mislioci prosvetiteljstva smatraju za upadljivo drevne i gotovo umiruće institucije koje zapostavljaju ili ignorišu nova saznanja iz nauke i Naučne revolucije. U istoimenoj odrednici u „Rečniku filozofije“ (1764), Volter opisuje univerzitet kao instituciju koja je „nepopravljivo okovana sholastikom“.

I, visokoškolski sistem u Evropi tada započinje svoju novu i temeljnu transformaciju. Tokom ključnog perioda od 1800. do 1945. godine, ili od Napoleona do Drugog svetskog rata, evropski univerzitetski pejzaž promenio se na različite, dramatične i revolucionarne načine.

Ukratko, revolucionarni Konvent, a zatim i Napoleon Bonaparta jednostavno su – ukinuli univerzitete kao institucije „starog režima“. U Francuskoj je tada ukinuto čak 24 univerziteta. U Evropi je tokom revolucionarne 1789. bilo 143 univerziteta, a već 1815. godine samo 83 (u Nemačkoj nestaje 18 od 34, a u Španiji 15 od 25 univerziteta).

Nemojte da je neko ovu mogućnost dojavio novom ministru prosvete! Međutim, Napoleon nije samo ukinuo univerzitete, već je i osnivao nove visoke, „velike“ i „politehničke“ škole i koledže pod uticajem prosvetiteljskih ideala i tekućih društvenih potreba. Visoko obrazovanje u Francuskoj preorijentisano je ka praktičnom znanju i karijerama od javnog interesa poput administracije, inženjerstva, veterine, rudarstva, trgovine, hirurgije itd., umesto teologije i prava.

Ali, najveća univerzitetska revolucija dogodila se u – Nemačkoj ili Pruskoj. Moderni univerzitet je nastao tamo, pod uticajem mislioca i državnika Vilhelma fon Humbolta. Jesmo li čuli za njega? On je 1809. preuzeo tzv. Odeljenje crkvenih poslova i obrazovanja, a zatim formirao zasebno Ministarstvo prosvete. Ubrzo je kreirao i sproveo reformu celokupnog pruskog školskog sistema.

Verujući da se društvo može promeniti jedino „unutrašnjim revolucijama“, tj. obrazovanjem, Humbolt je ubedio pruskog cara da 1810. osnuje novi univerzitet u Berlinu na temelju sasvim novih obrazovnih ideja i drugačijih ideala. A ti revolucionarni ideali su bili sledeći:

Prvo, sloboda nastave i učenja (Lehr- und Lernfreiheit). Humbolt je bio liberal i verovao je u značaj individualne slobode, zbog čega je tvrdio da studenti imaju pravo da slobodno („bolonjski“) odabiraju svoje nastavnike i predmete, i da profesori imaju slobodu u odlučivanju šta i kako će predavati. Sve to je označilo radikalni prekid sa idejom fiksiranog kurikuluma. Drugo, jedinstvo nastave i istraživanja (Einheit von Lehre und Forschung). Prema Humboltu, nastava je kolektivni i saradnički poduhvat u kojem „nisu profesori tu zbog studenata, već su i profesori i studenti tu zbog nauke“. Treće, jedinstvo nauke (Einheit der Wissenschaft).

Za Humbolta, nije postojala bitna razlika između prirodnih i društveno-humanističkih nauka. Četvrto, primat „čiste“ nauke (Bildung durch Wissenschaft) nad specijalističkim i tehničkim znanjem (Ausbildung, Spezialschulmodell). Humbolt smatra da nauku čini otvoreni proces naučnih otkrića ili istraživanja, a ne ponavljanje ili prenošenje već otkrivenih činjenica. U pitanju je specifični stav i svetonazor; radoznalost i veština mišljenja, umesto specijalističkog i tehničkog znanja. A postoji li značajniji, elegantniji i lepši skup principa od ovih?

Za Humbolta, društvena funkcija univerziteta nije bila u prostom prenošenju poznatih i/ili korisnih znanja, već u tome da univerzitet pokaže kako se tačno ovo znanje otkriva, odnosno u „podsticanju ideje o nauci i istraživanju u umovima studenata, kao i u ohrabrivanju studenata da razmatraju fundamentalne naučne zakone u svom celokupnom mišljenju“. Zatim, i što je još važnije, nastavu, sadržaj kurikuluma, kao i odnos univerziteta prema vlastima, morala je da karakteriše i veoma široka autonomija ili – sloboda.

Prema njegovoj viziji, univerzitet nije smeo da bude potčinjen zahtevima šireg društva, već jedino slobodnom naučnom istraživanju i kultivisanju novog znanja. Sve je to bilo suprotstavljeno britanskim „gospodskim“ koledžima i francuskom napoleonskom modelu koji je bio strogo centralizovan, antiegalitaran, izuzetno tehnički ili praktično orijentisan (ka obrazovanju „eksperata“ i službenika države). Suprotno tome, na univerzitetima u Pruskoj ističe se značaj naučnog istraživanja i za sam proces poučavanja ili nastave, zbog čega se predavanja dopunjuju istraživačkim seminarima (vežbama) koji ohrabruju studente na autonomni naučno-istraživački rad.

Prosvetiteljstvo i humanizam Vilhelma fon Humbolta, odnosno njegovih obrazovnih ideala (Bildungsideal), otvorili su novu epohu u istoriji univerziteta, pretvorivši ih u centre intelektualne izvrsnosti i slobode. Zamisao da se znanje može stvoriti, da su naučna otkrića cilj akademskog delovanja, da je „novo“ neuporedivo poželjnije od „starog“ – bile su to revolucionarne pretpostavke koje su redefinisale visokoškolske institucije u Evropi. A zatim, i temeljno, u Americi – državi sa najboljim univerzitetima na planeti danas.

I zato, ne moramo previše čekati na revoluciju od strane studenata u blokadi ili van nje. Sa svojom slobodom poučavanja i istraživanja, kao i jedinstvom nastave i nauke – moderni univerzitet je već revolucija. A tekući napadi vlasti na ove ideale i principe jesu najavljena kontrarevolucija ili reakcija prema ideji, viziji i misiji univerziteta u društvu. I gotovo doslovni povratak u predmoderno stanje ili srednjovekovni mrak.

(Danas/foto: Autonomija)