Skip to main content

ALEKSEJ KIŠJUHAS: Nevine žrtve?

Stav 24. jul 2022.
5 min čitanja

Hortijevci i četnici zajedno podižu spomenik ustašama, a za ubijanje Srba u Novom Sadu – zvuči kao njuzovska „vest u ogledalu“ ili apsurdni skeč Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Ali ništa nije smešno, već krajnje sramotno, neoprostivo, podlo, skaradno i zlo. Naime, na inicijativu Saveza vojvođanskih Mađara, novosadske vlasti od 2016. uporno pokušavaju da podignu izvesni Spomenik nevinim žrtvama 1944/1945. I, njegovo postavljanje je započelo na novosadskom Limanu pre par nedelja. A odmah se postavljaju i mnoga razborita pitanja. Ko su, dođavola, „nevine žrtve“? I zašto u pitanju nisu samo – „žrtve“? Postoje li tada i one „krive i odgovorne žrtve“? I da li su to onda zaista – žrtve?

„NOVOSADSKI BLAJBURG“:Zatim, zašto se spomenik podiže jedino žrtvama iz 1944. i 1945. godine? Za one sa jeftinijim pamćenjem – rat, okupacija i zločini su počeli 1941, a zloglasna Novosadska racija bila je 1942. godine? A, gle čuda, oslobođenje Novog Sada od fašizma upravo krajem 1944? Dakle, spomenička tema su jedino navodni zločini oslobodilaca i partizana, a ne zločini fašista?

Najzad, na spomeniku je planirana ploča na kojoj će pisati: U spomen svim nevinim žrtvama na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku. Dakle, uz srpski, jedino na jezicima država koje su bile fašistički okupatori – a ne i na ostalim jezicima u službenoj upotrebi u Vojvodini? Niti na srpskom, hebrejskom i romskom, kao jezicima građana koji su bili najbrojnije žrtve? U čemu je stvar? I da li je zaista posredi spomenik novosadskom Blajburgu? Biće da jeste.

A skandali se tu ne završavaju – već samo počinju. Krenimo redom. Vlada Republike Srbije (Mirka Cvetkovića) je još 2009. osnovala Državnu komisiju za tajne grobnice ubijenih od septembra 1944. godine, koju su mahom činili virulentni antikomunisti i prekaljeni revizionisti. I čija je osnovna namera verovatno bila da pokaže kako su partizani poubijali više civila od fašista. A zato što to naprosto nije istina, pristupilo se besramnom laganju, preterivanju i krivotvorenju.

Naime, rezultat rada ove Komisije bio je neopevano traljavi i na (jalove) četničke mišiće prenapumpani spisak „nevinih žrtava“ za čije su stradanje krivi oslobodilaci ili mrski komunizam, dostupan na internet stranici komisija1944.mpravde.gov.rs. A, ako ga komotno pročačkate, na tom državnom poduhvatu istorijske revizije videćete da se mnoga imena žrtava ponavljaju i po tri-četiri puta, i na njemu uredno stoje i mnogi posve javni SS oficiri, kvislinški ministri i sekretari, ustaše, nedićevci, ljotićevci, razne masovne ubice, i uopšte najgori krvnici i izdajnici srpskog naroda, odnosno vaskoliki ljudski šljam, a ne samo „nevine žrtve“.

FEKALIJOM U VENTILATOR: I sad, na ovu četničko-revizionističku akciju pod blagoslovom srpskog Ministarstva (ne)pravde, bizarno je zajahao – novosadski Savez vojvođanskih Mađara. Prostim klikom na Grad Novi Sad, isti sajt izbacuje spisak i broj od čak 1.326 „žrtava“ nakon 1944. Opalac! Deluje skoro identično kao broj žrtava u Novosadskoj raciji (1.246 žrtava u Novom Sadu), koju su 1942. organizovali mađarski okupatori, zar ne?

Pa izjednačavajuće onda, SVM podnosi svojPredlog o podizanju spomenika nevinim žrtvama, sve na osnovu rada spomenute državne Komisije, pošto za svaki spomenik (još uvek) trebaju nekakav blesavi elaborat ili mrska dokumentacija. I tada je fekalija pogodila ventilator.

Zahvaljujući hrabrim drugaricama i drugovima iz Antifašističkog fronta 23. oktobar, a koji su pažljivo pregledali ovaj spisak od 1.326 „nevinih žrtava“ nakon oslobođenja grada, na istom se otkrivaju i sledeće kreature. Na primer, odmah na rednom broju 7, nalazi se izvesni nadničar Janoš Tot. U pitanju je bio izvršilac ubistava u Novosadskoj raciji, pa i ubica petorice braće Jovandić. Kad su u kuću samohrane majke Jelice Jovandić upali žandarmi i ubili petoro njenih sinova, dok je ona gledala kako im leševe vuku po snegu u pravcu Dunava.

Ili, na rednom broju 17. je Ferenc Feher, direktni počinilac ubistava 111 civila u Sirigu (i protiv kojeg je na sudu svedočila njegova rođena majka). A na rednom broju 25. je Jožef Heđi, pripadnik organa Kontrašpijunaže, koji je lično vršio zlostavljanja žrtava tokom Novosadske racije. Na rednom broju 40. je i kvisling Pavle Popović Pecija, član Gradskog veća u okupiranom Novom Sadu koji je aktivno podržao sprovođenje Racije.

Zatim, pod rednim brojem 281, ali i rednim brojem 282, zato što su mnoga imena duplirana – nalazi se predratni gradonačelnik Novog Sada Miloš Petrović, istaknuti četnik i saradnik mađarskog okupatora. Odmah na rednom broju 283. je Milan Popović, zloglasni kolaboracionista i predstavnik bačkih Srba u mađarskom parlamentu za vreme okupacije.

Na rednom broju 288. je Lajoš Radosavljević koji je podstrekivao na zločine tokom Racije. Na rednom broju 360. je Marton Vizi, koji je hapsio i zatvarao civile u logore, od kojih je mnoge mučio premlaćivanjem, zavrtanjem testisa, stezanjem glave komadima gvožđa i slično. Na rednom broju 369. je Imre Balog, koji je u Raciji lično ubijao decu bajonetom, što je i sam priznao. Nevine žrtve? Ima još.

Na rednom broju 582. je čak i Đula Kramer, član Gornjeg doma mađarskog parlamenta i jedan od članova legitimacionog Odbora za vreme Novosadske racije. Odmah sledeći, na rednom broju 583. je Geza Batori, komandant žandarmerijskih odreda koji su odgovorni za Raciju. Na rednom broju 584. je Đula Zombori, upravnik okupacione policijske kapetanije i takođe organizator Racije.

Na rednom broju 623. je zidar Mazanji Paja, ubica novosadskih civila koji je na mesta zločina dovodio svoje poznanike, i hvalio se ubistvima. Na rednom broju 727. je Katarina Sopić, osuđena na smrt zbog krivičnog dela trovanja (stavljanjem otrova i tucanog stakla u paprikaš). Na rednom broju 884. je Slavko Jakobac, ustaša iz Petrovaradina, ubica i pljačkaš civila po fruškogorskim selima. Najzad, na rednom broju 1.120. ovih „nevinih žrtava“ je i Mikloš Nađ, gradonačelnik Novog Sada tokom okupacije, neposredno odgovoran za sve ratne zločine počinjene u gradu.

KONTRA-SPOMENIK: Dakle, grad Novi Sad danas i ovim ljudima nastoji da podigne spomenik. I to kao „tajnim“ i „nevinim žrtvama“, iako su bili posve javno osuđeni na smrt kao ratni zločinci, te uredno streljani pred domaćim sudovima.

Međutim, malčice moralne savesti u Novom Sadu je preostalo, te je 2021. propao pokušaj da se pronađe firma koja bi postavila sporni spomenik, dok Uprava za urbanizam nije dala dozvolu za njegovo postavljanje.

Nažalost, uvek će biti kolaboracionista i profitera, pa se tog sramotnog posla (za 1,6 miliona dinara iz budžeta grada) ipak prihvatila izvesna beočinska firma osnovana 2019, bez i jednog zaposlenog. I šta sad, ako posetioci novosadskog Štranda već suše svoje kupaće kostime tako što ih prostiru po spomen-obeležju Novosadskoj raciji? S druge strane, pobunili su se novosadski antifašisti i antifašistkinje, poručivši da ovaj spomenik – Neće proći.

Neko će drobiti da je, eto, bilo „nevinih žrtava“ posle oslobođenja (naravno da jeste), i da je SVM tu samo pogrešio u koracima. I nespretno pozvao na odurni spisak spomenute državno-četničke Komisije, gde su kao žrtve pobrojani i novosadski krvnici i zločinci. Međutim, žrtve su žrtve, ili to nisu.

U Drugom svetskom ratu, sve žrtve su žrtve fašizma. Zato ovaj spomenik i dalje ima samo jednu jedinu društvenu funkciju – a to je da vojvođanske partizane i oslobodioce grada od fašizma prikaže kao zločince. Uostalom, zato su tim povodom na sednici Skupštine grada, četnici iz Pokreta obnove kraljevine Srbije (POKS), sve noseći kokarde, isticali da su – komunizam i fašizam jedno te isto.

I zato u pitanju nije spomenik žrtvama fašizma, već izmaštanim žrtvama – antifašizma. Po hortijevskom imaginarijumu, odnosno četničkom i kvislinškom svetonazoru. Ovo jeste kontra-spomenik Porodici Jovana Soldatovića na novosadskom Keju žrtava racije, poput kontramitinga u našoj četničkoj kontrarevoluciji. I ovaj spomenik će sigurno postati mesto okupljanja neočetnika i neonacista, bar ako ne sprečimo njegovo postavljanje.

Hajde da ne zaboravimo. Novi Sad je grad u kojem je u trodnevnom masakru ili pogromu, od 21. do 23. januara 1942, bilo ubijeno oko 1.300 ljudi. Bio je to dugo pripremani, planirani i sistematski masakr koji se naziva Novosadska racija. Većina žrtava je kamionima dovedena na gradsku plažu ili Štrand, gde su po januarskoj zimi bili skinuti goli, i zatim streljani od 4 sata ujutru do 4 sata popodne.

Postoje i tragična svedočanstva ljudi koji su se izvukli iz hrpe nagih i mrtvih tela, pošto su ih meci slučajno zaobišli. Novosadski Srbi i Jevreji streljani su i po centralnim gradskim ulicama poput Miletićeve i Grčkoškolske, gde im je naređeno da kleknu u sneg, da bi im pucali u leđa. Ovako su ubijana i novorođenčad u naručju majki.

Okupatorska vojska i domaći izdajnici tada su razbijali led po Dunavu, bacajući leševe u tu veliku evropsku reku, nastojeći da prikriju tragove zločina. Isto kao po krematorijumima u Aušvicu ili po sekundarnim grobnicama oko Srebrenice. I onda, ako dozvolimo ovakav spomenik krvnicima iz naše prošlosti, mi kao grad ili društvena zajednica – više nemamo budućnost. Niti morala i dostojanstva kao građani ili ljudska bića. Mi tada više ne postojimo kao ljudi, baš kao što je fašistički okupator i želeo.

(Danas, Karikatura: STUPS)