Umro Mladić. Jesmo li se istutnjali? Je l’ nam bilo dosta? Ili možda nije? Pa bismo sve opet ispočetka? I zato pravimo navijačke bakljade po Višegradu i Banjaluci, Beogradu i Novom Sadu? A za šta tačno navijamo, moliću lepo? Za ratne zločine? Genocid možda? Ili za još malkice toplog, nacionalističkog gnojnog iscedka i kiča u pustinji naše materijalne i duhovne bede? Pa deder „generalovu“ kapu i tužić na „Fejsbuk stori“? Vaistinu, šta to govori o nama?

Kako želimo da nas neko pamti, ili posmatra kao relativno pristojne, civilizovane i moralne ljude? Dođavola, kao – ljude, a ne kao varvare ili zveri? Srbija nije jedina zemlja koja veliča ratne zločince, ali je u Srbiji to nacionalni sport. Hej, (para)državne počasti za ratnog zločinca? S druge strane, je li to Srbija najzad postala iskrena prema samoj sebi i sopstvenoj ulozi u ratu? Da li je ovo svojevrsni „narodni odisaj“, šta li? Zgodni povod za novu „istragu poturica“? Za konačno rešenje „autošovinista“ antiratne Druge Srbije, te sve krhkije vertikale ili moralne savesti ovog društva? Živi bili, pa videli. Za sada, pred nama se odvija jedino pažljivo negovanje i zalivanje – kulta smrti. U oboru ili svinjcu je uvek neka svinjarija.

Koga odabiramo za svoje heroje? Živojina Mišića i Koču Popovića ili – Ratka Mladića? Jer, heroji su refleksija društva u kolektivnom pamćenju. A ko je bio i ostao Ratko Mladić? Uzgred, naredne rečenice komotno je mogao da „napiše“ i veliki jezički model, tj. „veštačka inteligencija“ na džabe komandu – toliko je sve utvrđeno i poznato. Dakle, krvnik, ubica i ratni zločinac osuđen na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti (progon, istrebljivanje, ubistvo, prisilno premeštanje, terorisanje stanovništva Sarajeva, i uzimanje pripadnika UN za taoce) još 2017. godine. Nakon pet i po godina suđenja, 530 dana zasedanja Sudskog veća, svedočenja čak 592 svedoka i gotovo 10.000 dokaznih predmeta. I on nikada nije pokazao ni trunku žaljenja, naprotiv. Na početku suđenja uputio je gest prevlačenja prsta preko grla (dakle, pretnju klanjem) osobi u publici – jednoj od preživelih ili rođaki žrtava Srebrenice.

Među njegovim izjavama su i sledeće: „Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo. Da ne mogu da spavaju, da razvučemo pamet njihovu“ (28. maj 1992), „Cilj je napraviti život nemogućim“ (8. mart 1995), „Enklava nije da prežive, nego da nestanu“ (1. jul 1994) ili „Kad god krenem pored Sarajeva, svratim, ubijem nekog usput“ (15. avgust 1994). Naravno, i pred kamerama: „Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici. Došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru“. Jer, „Krv srpskog naroda nas primorava da ga osvetimo; granica je ispisana ljudskom krvlju i označena ljudskim glavama“ (10. novembar 1992). On nije bio oficir koji vodi bitke, već organizator pokolja protiv civila, žena, dece i staraca. I zatim se 16 godina skrivao od pravde, takođe ostavljajući žrtve (i državu u zastoju) iza sebe. A zlo se uvek vrati kući, pa su batinaši u prslucima sa likom Ratka Mladića nedavno tukli građane Užica.

Od Knina i Dalmacije, preko Sarajeva, sve do Srebrenice, svuda gde je prolazio – sejao je samo smrt. Iza njega su ostale masovne grobnice, koncentracioni logori, proterivanja, mučenja, ubistva i sistematsko uništavanje čitavih zajednica. Njegov jedini „uspeh“ je taj što je vojnu nadmoć pretvorio u mašineriju progona i ubijanja. Lično je vršio i direktnu vojnu kontrolu nad jedinicama koje su držale logore Omarska, Keraterm i Trnopolje u okolini Prijedora. U Sarajevu, deca i građani su ginuli od snajperskih metaka dok su išli po hleb i vodu (Mladić: „Držati ih u strahu i stalnom iščekivanju. Naneti što više gubitaka“ 2. juna 1993. i „Sa sve četiri strane svijeta ja sam Sarajevo blokir’o. Nema mu izlaska, u mišolovci je“, 25. maja 1992). U Srebrenici je odvojio muškarce i dečake i sproveo njihovo sistemsko ubijanje danima („Nesibe, sudbina tvog naroda je u tvojim rukama. Možete opstati ili nestati“, 12. jula 1995). I šta onda još nije jasno? Koga slavimo i obeležavamo, od Dodika do Breskvice, od Vučevića do Lidije Vukićević?

I sad, osoba osuđena na doživotnu robiju je, o jeresi, umrla u zatvoru? Nije li upravo u tome poenta? A privilegiju da umru u starosti uz medicinsku negu nisu imale desetine hiljada njegovih žrtava. I biće sahranjen „ucelo“ i po željama porodice, za razliku od onih čija su tela rasuta pa prekopavana u masovne grobnice u pokušaju skrivanja zločina. Šta je tu civilizacija, a šta srce tame? Zato je medijska polemika ili pitanje u anketama „heroj ili zločinac?“ pre svega moralno, a ne političko. I progovara o moralnom, a ne političkom sunovratu srpskog društva. U dominantnim medijskim pričama u Srbiji uopšte nema Mladićevih žrtava, već jedino proceduralnih pitanja (da li je trebao da umre u zatvoru, da li je Hag postupio pravično), uz prateću izgradnju kulta njegove smrti. Šta nam govori ta medijsko-alhemijska transformacija u tragičnu figuru i mučenika? Peremo li njega, ili sopstvenu savest?

Šta tačno radimo ako memorijalizujemo i mitologizujemo ratnog zločinca? Nije to samo kult oko njegove smrti, već i kult oko smrti i ubijanja drugih. Činove progona i masovnog ubijanja pretvaramo u deo legitimne nacionalne istorije, odnosno u dokaz snage, odanosti, generalske veštine i „odbrane naroda“. Ne slavimo čoveka uprkos onome što je uradio, slavimo ga zbog toga što je uradio. Šta nam narajcani obožavaoci Ratka Mladića poručuju? Da ubistvo drugog naroda zaslužuje baklje i slavlje, a ne tišinu i stid. I to je verovatno najkvarnije od svega. Mitologijom o junačkom vojskovođi (i/ili nepravdi prema bolesnom starcu), čitav srpski narod se predstavlja kao njegov saborac i saučesnik. A na to već ne smemo da pristanemo. U pitanju je bio bezdušni zločinac i najobičniji kriminalac. Moralna ništica i kukavica koja se skrivala godinama, sramota i izdajnik srpskog naroda. Jer slaganje sa zločinima Ratka Mladića, i preživela mašinerija njegovih realnih saučesnika, pomagača i navijača, jeste u samom temelju svih problema Srbije. Neprekidna borba „sistema“ za nekažnjivost ratnih zločina ovoj zemlji i danas ne omogućuje da se razvija i diše.

Mislio sam da u svojoj kolumni ni ne spomenem (smrt) Ratka Mladića. Da se i ne osvrnem, namerno. Ne zato što je nebitan, već zato što su ravnodušnost ili apatija ponekad najsnažniji odgovor – i ponajviše tište poštovaoce njegovog lika i zlodela. Zato i ne treba likovati ili otvarati pića, iako jeste umro golemi krvnik i zlikovac. Naime, što ga više „mrzimo“, tj. podsećamo na njegove zločine, njegovi obožavaoci se naslađuju još više. To im je znak da su bitni i da pobeđuju. Uostalom, pogledajmo samo u režimske tabloidne medije, prenapučene izveštajima o „blokaderima koji pljuju po generalu i srpskim žrtvama“. A onda sam se setio. Moja tačno prva kolumna za „Danas“, davnog 2. marta 2006, bila je upravo o Ratku Mladiću i tadašnjim spekulacijama o njegovom samoubistvu. A zapravo o našoj kolektivnoj nespremnosti da progovorimo o njegovim zločinima, te spremnosti da ga proizvedemo u tragičnog heroja. Šta se promenilo? Jesmo li srećniji, jesmo pametniji? Dvadeset godina i 1000 kolumni kasnije, Mladić je zaista mrtav. A mi?

I zato je život ponajbolji odgovor na kult smrti i ubijanja. Dok na mostu u Višegradu pale baklje za mrtvog „generala“ i osuđenog ratnog zločinca, negde blizu neko drugi doji dete ili ga vozi u školu. Bere višnje, zaliva paradajz, ide po hleb, prostire veš ili popravlja krov. Ta stvar, a ne jeftini transparent, je ona stvarna (pa i ratna) pobeda. Život, u svom najobičnijem i najupornijem obliku – deca, ljubav, muzika, rad ruku i hrana na stolu – jeste jedini spomenik ili kult koji genocid ne može da prisvoji. Ovo je dokaz da je pokušaj istrebljenja propao, uz odbijanje da se ubistvo prihvati kao poslednja reč. Rođenje, svadba, posađeno drvo, jutarnja kafa i običan ritam dana ne traže mural ili spomen-ploču. Ali jesu ono što na kraju nadživi svaki kult smrti. Živeli!

(Danas/foto: N1)