Nekako se sasvim spontano, podrazumljivo i „prirodno“ nameću poređenja da je Srbiju moguće doživeti i osećati kao teatar – bilo da je reč o ambijentalnom, surovom, pučkom, uličnom ili, možda najjednostavnije i najprikladnije, o teatru apsurda. Možda baš zbog prikladnosti ovog poređenja, ideja Olivera Frljića da sa pozorištima u Srbiji artistički materijalizuje priču o „političkim paradoksima“, „amputiranoj kolektivnoj odgovornosti“ i „institucionalizovanom zaboravu“ kroz priču o aktuelnom srpskom Premijeru kao simptomu „bolesnog društva“ čini se i pravovremenom i tačnom. Izgleda i da je za neke (možda ne u odveć velikom ali ipak dovoljno znakovitom broju) ljubitelje teatra, kritičke svesti, zdravog razuma i građanskih vrednosti ovo bila jedna od retkih vesti koja im je ovih dana izmamila nešto nalik na osmeh – onakav kakav jedino može da izazove osećanje da je u onome što mislimo, osećamo ili živimo, a što se obično zove stvarnost ili svakodnevnica – moguće naći podudarne frekvencije…

Ne možemo, naravno, znati kojem će se žanru privoleti Frljić, ali šta god bio njegov izbor, tematski korpus neizbežno će biti označen uspostavljanjem Kulta Premijerove ličnosti baš kao i oblikovanjem onoga bez čega nijedan Vođa zapravo ne može – poslušne, istomišljeničke mase… Opšte poznate a i prihvaćene definicije, upućuju na činjenicu da je kult ličnosti „javno i nekritičko isticanje i obožavanje jedne osobe kao nepogrešivog političkog vođe društvenog napretka“. I zaista, dok Premijer i svi njegovi ljudi ubeđuju građane da konačno mogu da se opuste/prepuste jer žive u nekorumpiranoj, slobodnoj, otvorenoj i demokratskoj zemlji u kojoj nema ni cenzure, ni diskvalifikovanja neistomišljenika, ni stigmatizacije onih „nekih“, da žive u zemlji u kojoj on, Premijer, uvek govori istinu i znajući sve o svakome u svakom trenutku, najavljuje nove, gotovo donkihotovske obračune sa onima koji lažu (a ima ih, kako procenjuje, toliko da im se broja ne zna), mi se uz asocijativni niz koji, dakako, ne čine samo dramatičari, vraćamo istovremeno i Orvelu i Kafki, i kontroli i kazni…

I vraćamo se, opet i uvek iznova, starim i poznatim lekcijama – ovog puta o tome kako prepoznati kult ličnosti u nastajanju. I, gle čuda, opet staro/novo prepoznavanje istih karakteristika i simptoma u vidu preterane pokornosti vođi, nekritičnosti prema njegovim stavovima, idejama i govorima, ali i u vidu kreiranja atmosfere izopštavanja (u ovoj ili onoj formi) kritičara režima, kao i preterane, rekli bismo ekstatične hiperprodukcije slika, slogana i poruka koje referiraju na lik i delo vođe… U privatnim i javnim prostorima, a nadasve u medijima…

Sasvim je jasno da Vođi nije potrebna kritička javnost, ona je za njega nešto apsolutno nepodesno i opasno; ono što njemu zapravo treba na pozornici zvanoj Država jeste mirna i meka, sugestibilna i amorfna, nesvesna a složna – istomišljenička masa. I, eto tenzije: jer, kako umesno primećuje Đuro Šušnjić, ako dogmatsko mišljenje ne može drugačije da eliminiše kritičko mišljenje „ono je čak spremno da drugim sredstvima eliminiše one koji kritički misle“: i kada s vremena na vreme ulazi u dijalog sa drugačijim mišljenjima, dogmatsko mišljenje „ima za jedini cilj da otkrije one koji drugačije misle i da ih onemogući na jedan od efikasnih načina ućutkivanja“… I kada, kako dalje kaže Šušnjić, ideolozi uzvikuju da su „ideje oružje“ onda to nije samo jezička fraza, jer za njih istinitost ideja uopšte nije važna, a važno jeste „da te ideje padnu na plodno tle“, „da nađu rezonancije u srcu i duši mase“ i, najzad „da je pokrenu u pravcu koji je ideološki poželjan“… U ovom kontekstu, strepnja i teskoba se ukazuju kao sasvim logična osećanja, kao afektivni ekvivalent metafore jednog dobrog dramskog naslova koji govori o dugom putovanju u noc… Jer, uspostavljanje kulta ličnosti spojeno sa novim ideološkim nasiljem, nalozima, instruiranjem i oblikovanjem mase u poželjnim pravcima govori u prilog tezi da je munjeviti hod „ka Evropi“ i ovoga puta zamenio pervertirani simulakrum demokratije i slobode.

Ili, slikovito rečeno, kao da smo opet, a tako se to dešava u dobrim predstavama i lošim snovima, suočeni sa iščekivanjem onog što se nikada ne događa, s dugim i neizvesnim pohodom na čijem kraju bi moglo biti odredište koje nikako nismo želeli kao svoju krajnju destinaciju… Ili, kako je svojevremeno primetio Herbert Spenser: „Pokolenja, odgojena pod sistemom koji vlada svim stvarima, privatnim i javnim, prećutno usvajaju da se sa stvarima jedino tako može vladati“.

Na nama je, dakle, da drugačije stanje društvenosti, kao stanje s onu stranu dogmatskih represija, cenzura i, po ideološkom diktatu modelovanih građana, najpre osvojimo imaginacijom (jer ona je uglavnom nesputana i silovita) a potom i mišljenjem i, najzad, delanjem. Uprkos kolebanjima, nelagodama, neprilikama i sumnjama, i uprkos obilju komunikacijskih šumova, tako podrazumljivih za teatar apsurda.

(Autonomija)