Srbija, verovatno i najlakovernijima postaje jasno, nije “ekonomski tigar” i gotovo je izvesno da to uskoro neće moći ni da postane. Jer, ekonomija nije alhemija. Srbija nije ni zemlja u kojoj postoji socijalna pravda. Nisu to ni mnoge druge zemlje u Evropi, ali se u tim drugim zemljama upravo ovim problemom, kao i problemima iskorenjivanja partokratije, korupcije, nejednakosti i siromaštva, ozbiljno bave.

Tokom januara 2024. godine bili smo svedoci “bitke za vaučere”. Naime, prva ovogodišnja kvota od 100.000 vaučera za subvencionisani odmor u Srbiji podeljena je za samo dva sata, a građani su već od ranih jutarnjih časova stajali u redovima ispred najbližih poštanskih ekspozitura. Prema procenama očevidaca, u redovima je bilo najviše “starijih sugrađana”. Iznos na vaučerima je 10.000 dinara (dakle, nešto mane od 100 evra), a mogu se iskoristiti u više od četiri hiljade ugostiteljskih i turističkih preduzeća. Potencijalne malverzacije o kojima se ovih dana nagađalo nisu tema ovog teksta.

Nemamo nikakvog razloga, međutim, da ne poverujemo da među onima koji su uporno čekali da podignu novac kojim im država pomaže da ove godine odu “makar u banju” ima i penzionisanih profesora, učitelja, novinara, glumaca, a moguće i magistara i doktora nauka… Prema svemu što znamo, ima i onih koji su unapred odustali od čekanja, jer im ni tih 10.000 dinara ne bi pomoglo da odu na odmor bilo gde. I opet, i među njima ima magistara i doktora nauka, i učitelja i profesora, i umetnika svih profila.

Od devedesetih godina prošlog veka pa do danas, redovi su u Srbiji, iako različiti u stepenu dramatične motivacije koja ih je formirala i formira, nešto poput njenog trajnog usuda. I ono što je karakteristično od devedesetih do danas, jeste da je pravilo da nema pravila – da li ćete i vi biti neko ko čekanjem u redu ostvaruje neku svoju potrebu, ne zavisi ni od vaše celoživotne marljivosti, ni od vaše stručnosti.

Pre nekoliko godina, na portalu Vice pročitala sam tekst Mihaila Tešića Nestašice, hiperinflacija i ratovi u kojima nismo: priče iz Beograda 1993, a među ispovestima bila su i sećanja umetnice Milice Tomić i pisca Dejana Tiaga Stankovića. Milica Tomić: “Svaki dan je velika borba za hranu, račune, dugove, kuvamo prašak za veš, pravimo od njega tečnost za sudove. Peremo jednu pomorandžu, kuvamo celu, sečemo, sitnimo, meljemo sa korom, dodajemo šećer i vodu i tako pravimo đus od pomorandže. Sadimo paradajz i peršun gde stignemo, jer to raste kao ludo! Kupujemo benzin, držimo u hodniku, vučemo na crevo, presipamo. Menjamo novac i trčimo da kupujemo. Idemo peške, jer prevoz ne radi. Spremamo stvari za dete koje treba da se rodi, prijatelji donose, mi se radujemo svakoj sitnici”. Dejan Tiago Stanković: “U jesen 1993. u Beogradu ti treba 17.930.000.000 dinara za litar ulja, 99.000.000.000 dinara za kilogram šećera, 77.765.000.000 dinara za kilo soli, a kilo deterdženta je preko 387 milijarde dinara. Olakotna okolnost da je nemačka marka bila 170 milijardi dinara. Otežavajuća je da onaj ko želi da kupi bakaluk po ovim cenama treba da ima marke ali i bonove, da zna gde će se tog dana pojaviti roba i da čeka red, a verovatno je da robe i ne bude osim za marke. A kad ti trebaju marke, na svakom uglu stoji po momak, skakuće po zimi i govori kroz zube devize-devize, a to zvuči kao da zuje: bzzz-bzzz”.

Optimističniji među nama reći će – dobro je, nije isto, ipak ovo nisu ratne devedesete. I to je, donekle, tačno. Međutim, tačan je i statistički podatak da je Srbija u poslednjih jedanaest godina zbog “odliva mozgova” izgubila skoro 68 milijardi dolara. Prema istraživanju profesora Filozofskog fakulteta Ognjena Radonjića i eksperta za ekonomiju, tehnologiju i inovacije Ivana Ostojića, rađenom 2023. godine (izvor Euronews Srbija), kao i prema zvaničnim podacima EUROSTAT-a, “Srbiju godišnje napušta između 30.000 i 60.000 građana (presečno oko 45.000 ljudi). Prema nekim procenama, četvrtina od ovog broja su visokoobrazovani. To bi značilo da Srbiju svake godine napusti 11.250 ljudi sa fakultetskom diplomom i 33.750 sa završenom srednjom školom”. Ranija istraživanja pokazuju da najčešće odlaze medicinski radnici. Proteklih deset godina Srbiju je napustilo više od 350.000 građana, a najviše ih je otišlo u Nemačku, Austriju, Slovačku i Francusku, ali i u Hrvatsku i Sloveniju. Prema Ivanu Ostojiću, motiv odlaska nije samo ekonomski položaj, a, kako kaže, drugi faktori su možda i važniji od zarade: “Ako pogledate indeks koji meri demokratiju, Srbija je na dnu evropskih zemalja. Ako društvo nije slobodno, naročito ekonomski slobodno, ako postoje monopoli i interesne grupe, ako ne možete da prođete kroz socijalne slojeve relativno brzo, obrazovani ljudi će tražiti stabilnost u drugoj zemlji”.

I to je ono što se nije promenilo od devedesetih – društvo koje je blokirano partokratskim okovima. Društvo u kojem možete biti uzorni građanin i kvalifikovani stručnjak u svojoj oblasti, ali vam to neće biti garancija da ćete biti lišeni iskustva čekanja negde i zbog nečega.

Na kraju reda.

(Nezavisnost.org)