Nikada to nije „samo“ gaženje pravne države. Često ova formulacija zvuči kao jedna u nizu onih, vremenom izlizanih, kao opšte mesto u autokratijama koje je istovremeno i označitelj i znak. Uvek je, međutim, izmicanje tla svakom nastojanju da se u državi i društvu uspostavi elementarno pravični poredak po meri ljudskosti. Bez takvog poretka naše se egzistencije pretvaraju u poligon režimske odmazde ukoliko se, naravno, možemo podvesti pod skupinu glasnih tj. kritičara mehanizama autoritarnosti. I većina politikologa, analitičara, sociologa, pa čak i psihologa složiće se da je vraćanje otete pravne države građanima, uslov bez kojeg se ne može u oporavak, nakon četrnaest godina duge autokratske vlasti, već izbezumljenog društva.

A kako zapravo izgleda sunovrat pravne države, građani Srbije uveravaju se gotovo svakodnevno, duže od deceniju. O tom sunovratu, koji je bio više nego očigledan i poslednjih dana, govori Srđan Miković, advokat Andreja Tanka, studenta koji je, tokom višemesečnih protesta nakon pada novosadske nadstrešnice, postao svojevrsni simbol mirnog i dostojanstvenog otpora, a kojeg je Osnovni sud u Pančevu proglasio krivim za ometanje službenog lica i izrekao mu meru šestomesečnog uslovnog pritvora: „Da pogledam u oči sudija Višeg suda, koje će odlučivati o tome da li ovakva presuda može ili ne može da opstane. Ovakva presuda ne bi smela da opstane jer je onemogućeno ljudima pravo da se brane. Kao da vam vežu ruke i noge, samo još selotejp na usta da su mi stavili, kako da ga branim ako je onemogućena delotvorna odbrana? To je suprotno i Ustavu i svim međunarodnim konvencijama i smatram da je ovakva presuda bruka“.

U završnoj reči koju je Andrej Tanko putem mreža uputio građanima i građankama, a koju nije hteo da izgovori u sudnici, između ostalog, rekao je: „Ako oni, koji se javno zalažu za jednoumlje i istrebljenje slobodarskog duha diktiraju organima procesa šta i kako treba da sprovode u interesu svog „rejtinga“, a organi procesa, naočigled javnosti, izaberu da idu putem manjeg otpora umesto putem pravde, onda taj put neizbežno vodi u ćorsokak! Uprkos kršenjima prava i ruganju koje sam doživeo tokom procesa, ostajem uveren da je moguće i iz nepravilnog i krivo postavljenog slučaja izvući pravdu! Ono na šta se sve svodi je presuda – kriv ili nije kriv. Pravda, ne formalna, već suštinska, još može biti zadovoljena“.

Samo dan kasnije, lider vladajuće stranke i bivši premijer je, govoreći o mučnom događaju u Novom Sadu, tokom kojeg su aktivisti ove stranke, u januaru 2025. godine, brutalno pretukli studentkinju i polomili joj vilicu (što je bio formalni povod za pad Vlade) demantovao da je studentkinja udarena bejzbol palicom, iznoseći tvrdnju da je do povrede došlo tokom guranja i pada, da je reč o devojci „fizički snažnoj, vrlo visokoj i krupnoj“, koja se „tukla“, te tako samu sebe povredila. Napadači su kasnije, odlukom Predsednika, pomilovani i postupak je, samim tim, obustavljen.

I dok paralelno traju suspendovanje demokratije, kršenje Ustava, ubrzano urušavanje onoga što zovemo pravnom državom i međusobni obračuni i optužbe unutar ukupnog opozicionog polja koji su, pre svega, ideološke prirode, tri profesora (Čedomir Čupić, Stevan Lilić i Danijel Pantić), sredinom maja, javnosti su predstavili Ustavni manifest za obnovu suspendovane demokratije koji bi, kao najviši pravni akt trebalo da bude donet u demokratskoj proceduri uz javne konsultacije i stručnu raspravu. Ovaj pogled u budućnost važan je odgovor na „pad aktuelnog ustavnog i demokratskog poretka u Srbiji, jer je na svakom koraku vidljivo i jasno da sadašnji Ustav Srbije nije ispunio svoju ulogu odbrane od lične i uzurpatorske autokratske vlasti“.

Autori Ustavnog manifesta ističu da se ovaj dokument temelji „na načelima i rešenjima sa ciljem da se u Srbiju povrati demokratija, kao i druge nedostajuće civilizacijske i evropske vrednosti: vladavina prava; smenjivost nosilaca vlasti putem ograničavanja broja i trajanja mandata; obračun sa korupcijom kao društvenim zlom; nezastarevanje istrage kod zloupotrebe javnih sredstava i utaje poreza; efektivna zaštita garantovanih sloboda i ljudskih prava; uspostava vertikalne decentralizacije organizovanja države i nacionalna sigurnost i bezbednost u skladu sa najvišim demokratskim standardima“.

Jedna od ključnih odredbi Ustavnog manifesta svakako je – ograničenje mandata: „Predsednik Srbije bira se na mandat od pet godina na neposrednim izborima. Posle isteka mandata ne može biti biran ili imenovan ni na jednu državnu ili javnu funkciju. Poslanici u Skupštini Srbije biraju se najviše na dva mandata po četiri godine. Posle isteka mandata ne mogu se birati ili imenovati ni na jednu državnu ili javnu funkciju. Predsednik Vlade Srbije bira se na četiri godine. Posle isteka mandata ne može se birati ili imenovati ni na jednu državnu ili javnu funkciju. Ministri u Vladi Srbije biraju se najviše na dva mandata po četiri godine u okviru istog ministarstva. Posle isteka mandata ne mogu se birati ili imenovati ni na jednu državnu ili javnu funkciju (…)“.

Zašto je ovaj predlog relevantan? U dosadašnjih trideset šest godina obnovljenog političkog pluralizma u Srbiji, bilo je svega nekoliko kratkih intervala tokom kojih nije dolazilo da onoga što bismo mogli nazvati vladavinom ljudi, umesto vladavine zakona. Velikim delom je to bilo uslovljeno i tradicionalnim shvatanjem politike kao polja u kojem bi trebalo da dominiraju „harizmatske“ ličnosti – posebno „obdareni“ subjekti koji su u stanju da vuku sve konce u inače suviše zamršenoj političkoj igri. Figura „harizmatskog“ političara je tako postala referentna tačka u našem razumevanju politike, neka vrsta „organizacionog alata“ koji omogućava dugogodišnju koncentraciju moći i, istovremeno, objedinjavanje različitih devijantnih procesa u srpskom političkom polju. Maskiran različitim ideološkim naracijama, ovaj fenomen se uvek svodio na isto – zloupotrebu državnih institucija i uspešno obesmišljavanje demokratije.

Zbog toga ova, naizgled jednostavna, odredba zadobija krucijalni značaj. Ona, takođe, korespondira i sa činjenicom da je studentsko-građanski pokret, kao najozbiljniji oponent autokratskom režimu, izrazito anti-liderski ustrojen i da predstavlja suštinsku suprotnost ne samo vladajućem režimu,već i dominantnoj političkoj kulturi. Međutim, da bi ovakav obrazac odsutnosti „harizmatskog“ principa postao empirijski realan i delotvoran, neophodno je da se racionalno formalizuje, tj. da se identifikuje kao uslov mogućnosti stvarnog demokratskog napretka. Kao uslov bez kojeg se – ne može.

(Antena M/foto: Pixabay)