Političko vreme, baš kao ni lično, ne može da se vrati unazad. Ni najraskošnija paleta represije, spinova, teorija zavere, nadrealno bizarnih izmišljotina, kriminalizacije građana koji protestuju, uzurpacija pravosuđa, gušenja medija, pretnji novinarima, sudskih progona, dežurnih batinaških formacija, gaženja u gušenja institucija, više ne može da pomogne režimu koji je nepovratno izgubio svoj legitimitet. Onda kada svest o tome formira većina građana. I onda kada ta većina ne pristane da bude objekat upornih režimskih zastrašivanja.

Sve ono zbog čega je autokratski režim u Srbiji izgubio legitimitet moglo se, prilično esencijalizovano, čuti na jučerašnjem skupu u Novom Sadu, na koji su pozvali studenti novosadskih fakulteta. Moglo se čuti i kako izgleda kada građani postanu svesni da više ne žele da njima vladaju oni koji su naneli i još uvek nanose ogromnu štetu i društvu i državi. U govorima su se mogle čuti važne formulacije koje su istovremeno dijagnoza trenutnog stanja, ali i projekcija slike uređene države, vraćene njenim stvarnim vlasnicima – građanima: „Nismo ćutali, nismo se povukli, nismo prihvatili da je ovo najbolje što možemo da dobijemo… Kada su mislili da će nas ućutkati, postali smo glasniji, kada su mislili da će nas podeliti, ostali smo jedni uz druge. (…) Studentski pokret je odavno prerastao okvire fakulteta, ono što je počelo kao studentska borba postalo je zajednički interes građana. Plaše se ljudi koji više ne veruju njihovim lažima… Plaše se građana koji postavljaju pitanja, zajednice koja ne pristaje na ćutanje. (…) Mi moramo da oslobodimo i druge novinare i medije. To nam mora biti prioritet, uz borbu protiv korupcije i kriminala. Bez slobodnih medija nema slobodnih građana. (…) Policija je institucija koja bi morala da ima društveno poverenje, da bi mogla da vodi borbu protiv korupcije i kriminala. To u Srbiji danas nije slučaj… Neophodna je reforma. (…) Jednakost pred zakonom je temeljni princip pravne države. (…) Zajednički zadatak celog društva je da se vrati suverenitet građanima. (…) U Srbiji se godinama dešava nešto strašno. Mrtve duše glasaju, a živi ostaju bez svoje volje. Srbija ima 5,1 milion punoletnih, a pravo glasa ima 6,5 miliona. Ko su ti ljudi? Prvi korak koji će studenti učiniti je revizija biračkog spiska“.

Ovako bi, dakle, mogao da izgleda kratak izveštaj o stanju demokratije u Srbiji 2026. godine. Stanju u kojem autokratski režim nikada nije više pozivao na „poštovanje Ustava i zakona“ i nikada nije imao manju podršku građana. Radi se, u suštini, o dubokom rascepu između legaliteta i legitimiteta. Naime, da bi demokratski sistem funkcionisao, neophodno je da u donošenju odluka postoji legalitet (poštovanje zakona), ali i legitimitet (dobrovoljna saglasnost građana da se u njihovo ime pravedno upravlja državom). Oba ova principa su neophodna da bi se politički sistem mogao smatrati demokratskim. Mada njihov odnos nikada nije u potpunosti simetričan, samo kroz izbalansiranu kombinaciju ova dva principa odnos građana i države postaje ono što bi uvek i morao da bude – uzajamno autorizovanje suvereniteta.

I to je problem koji je evidentan u slučaju poslednjeg autokratskog režima u Srbiji. Suočen sa masovnim protestima građana koji dovode u pitanje ne samo legitimnost, već u mnogim slučajevima i legalnost njegovih odluka, režim se odlučuje da građane, praktično, prisili na „saglasnost“ tako što će maksimalno aktivirati princip „legalnosti“: studenti i građani koji učestvuju u protestima suočavaju se sa nizom najtežih optužbi (kao što je „rušenje Ustavnog poretka“ i sl.). U ovoj zakrivljenoj vizuri, međutim, režim se sve više zapliće u sve bizarnije sopstvene zamke, stvarajući nove i nove razloge za građansku nesaglasnost. Na taj način se spirala akumulirane nelegitimnosti sve više ubrzava uvodeći društvo u sve dramatičnije stanje. Konačna perspektiva ovog nerazumevanja (?!) elementarne političke dinamike završiće se u „samoreferentnoj negativnosti“ – budući da režim neće moći da „legalno procesuira“ sve one koji ga ne prihvataju, konačno će se suočiti sa samim sobom kao izvorom sopstvenog problema. Suočiće se s činjenicom da je izgubljen u nelegitimnosti.

Ili, jednom rečju, da je izgubljen.

(Antena M)