Nakon izuzetno visokog skora koji je u prvom krugu predsedničkih izbora ostvario Tomislav Nikolić, Vojvođani su sa velikom strepnjom iščekivali rezultate drugog kruga. Dva ključna pitanja oko kojih se, ovaj put se bez imalo preterivanja može reći, sudbinski prelamala budućnost, ne samo ovog nego i budućih pokolenja, bili su Kosovo i evropska perspektiva Srbije. Pobedom Borisa Tadića, u dobroj meri su otklonjene nedoumice bar oko jednog od njih. Nakon Tadićeve pobede i kosovsko pitanje ima manje dramatične dimenzije. Vojvođani su visokim odzivom na izbore i najvećom mogućom podrškom Tadiću pokazali da su svesni da je način na koji će se razrešiti svako od ova dva pitanja i te kako važan za Vojvodinu, jer bi ona više nego ostali delovi Srbije osetila rezultate i posledice realizacije mogućeg negativnog scenarija.
Iako je reč o autonomijama čiji je status Ustavom bio definisan na jedinstven način, po načinu nastanka, etničkoj slici, stepenu razvijenosti i još po mnogo čemu reč je o dve sasvim različite priče. Uprkos tome, ili baš zbog toga, sve što se u prošloj i ovoj deceniji dešavalo oko Kosova dramatično se prelamalo preko Vojvodine. Iz Kosova Polja, Miloševićev pohod na apsolutnu vlast počeo je baš u Vojvodini. Jogurt revolucija iz oktobra 1988. uvela je jugoslovensku krizu u dramatičnu završnicu. Brutalnost koja je pokazana prilikom rušenja tadašnjeg vojvođanskog rukovodstva postala je model Miloševićevog ponašanja i prema ostalim delovima tadašnje Jugoslavije i uvod u tragično ratno finale. Što se tiče Vojvodine, ona se od pohoda jogurtaša i ukidanja autonomije nije oporavila ni do današnjeg dana. Očekivan i od strane DOS-a obećan povratak visokog stepena autonomije, koji bi joj omogućio da iskoristi svoje komparativne prednosti i pomogne sebi, ali i Srbiji da krenu u brži ekonomski i društveni razvoj, nije se desio do današnjeg dana. U međuvremenu su se, doduše, pojavila dva, s ozirom na adresu s koje su došla, veoma relevantna koncepta novog ustava – koncept predsednika i koncept Vlade Srbije (čitaj DSS). U oba ova koncepta predviđena je decentralizacija Srbije sa visokim stepenom izvornih ovlašćenja za autonomne pokrajine (u predsednikovom konceptu čak i zakonodavna vlast). Umesto da se građani opredeljuju za jedan od ova dva koncepta, ili za neki od ekspertskih koncepata nevladinih organizacija, u oktobru 2006. oligarhijskim dogovorom parlamentarnih stranaka, Srbija je dobila novi ustav, u kojem zbog konsenzusa sa radikalima nije bilo mesta za decentralizaciju i vraćanje autonomije Vojvodini, ali je zato, u preambuli, za Kosovo predviđena suštinska autonomija. Apsurdnost i cinizam ovakve situacije najbolje odslikava aforizam poznatog aforističara Ilije Markovića koji glasi: Zašto Vojvodini ne daju suštinsku autonomiju pa da kosovski Albanci vide šta su propustili.
Da bi se mogla praviti prognoza o daljoj sudbini decentralizacije i autonomije Vojvodine, uputno je videti kako se pojedine ključne stranke u odnosu na to pitanje ponašaju kada su na vlasti i kada se nalaze u opoziciji. Tako je, na primer, Demokratska stranka i u vremenu pre petog oktobra 2000, kao i u vreme prethodne Koštuničine vlade, kada je bila u opoziciji, u svom partijskom programu, ali i u javnim istupima, bila veoma jasno opredeljena, kako za decentralizaciju Srbije, tako i za visok stepen autonomije Vojvodine i Kosova (što je našlo odraza i u konceptu predsednika Srbije). Dolaskom na vlast ovakva opredeljenja su u značajnoj meri bila redukovana, da bi na kraju, u kampanji za donošenje novog ustava Srbije visoki zvaničnik DS u Vojvodini izjavio da se novim ustavom (sa sedam odsto učešća u budžetu Srbije) namiruje 90 odsto aspiracija Vojvođana na punu autonomiju!!! Ako se uzme prethodno kao barometar budućeg ponašanja, moglo bi se zaključiti da u dogledno vreme Vojvođani neće moći da računaju na jaču podršku iz Beograda zahtevima za punu autonomiju. No, ukoliko Boris Tadić na pravi način protumači glasove koje je dobio iz Vojvodine, imajući u vidu i predstojeće lokalne i pokrajinske, a sasvim moguće i parlamentarne izbore, bilo bi mu uputno da se ipak vrati na svoj koncept iz 2005. i snažnije podrži proces decentralizacije Srbije i vraćanja (suštinske) autonomije Vojvodini. U tome bi kao saveznike imao ne samo autentične vojvođanske stranke, pa i bošnjačke stranke iz Sandžaka, nego i G 17 plus, koja je do sada pokazivala punu doslednost u podršci automiji Vojvodine.
Ako se sabere sve prethodno rečeno, začuđujuće zvuči već duže vreme često izgovarana prognoza – posle Kosova na redu je Vojvodina. Ne može se tačno reći ko je lansirao ovu prognozu, ali je ona uveliko prisutna u javnom mnjenju ne samo Vojvodine nego i Srbije u celini i izaziva zebnju. Niko do sada nije ozbiljnije pokušao da odgovori šta bi mogla da znači tvrdnja da je sada Vojvodina na redu, ali ova prognoza i dalje visi kao tamna senka nad inače sumornim političkim krajolikom Srbije. Jedna od mogućih podloga ovakve tvrdnje hipotetički bi moglo biti očekivanje da će situaciju oko Kosova vojvođanski autonomaši iskoristiti za pokušaj otcepljenja Vojvodine od Srbije!!! Kroz nekoliko činjenica lako se može utvrditi koliko je ova kalkulacija ozbiljna. Kao prvo, ne samo u programima nego ni u javnim istupima nijedne vojvođanske stranke, ili nekog od njihovih čelnika, nikada ni u aluzijama nije spominjana mogućnost, niti zahtev za izdvajanje Vojvodine iz Srbije. Uostalom, za razliku od Kosova, u Vojvodini apsolutnu većinu čine Srbi.
S druge strane, kroz izborne rezultate i snagu autentičnih vojvođanskih stranaka, lako se može utvrditi da u njihovom ukupnom zbiru ne postoji dovoljan kapacitet ne za otcepljenje, nego ni za ozbiljniji pritisak na Beograd u pravcu vraćanja pune autonomije Vojvodini. Ako je to tako, šta bi drugo moglo biti u pitanju. Daleko realnija osnova za ovakvu prognozu mogla bi se naći u jednom sasvim drugom konceptu razmišljanja u Srbiji o budućnosti ne samo Srbije nego i bližeg susedstva. Naime, u narodnjačkom delu Srbije se i dalje priželjkuje za njih poželjna završnica „velikog praska“, odnosno prekomponovanja ovih prostora na etnički čiste teritorije koja je započeta raspadom nekadašnje Jugoslavije i krvavim ratom koji je ovaj raspad pratio. U toj varijanti, koja je u blažim ili jačim naznakama dolazila od strane aktuelnog premijera i njegovih saradnika, odlazak Kosova mogao bi se nadomestiti pripajanjem Republike Srpske i na toj osnovi zaokruživanjem teritorije sa pretežno srpskim življem. Ovakve kalkulacije ne samo da nikada nisu energičnije demantovane i odbačene nego su, naprotiv, dobile dodatnu snagu pretnjama iz RS o mogućem referendumu za izdvajanje iz sastava BIH. Sve to zajedno kulminiralo je oštrom krizom koju su krajem prošle godine izazvale mere Miroslava Lajčaka usmerene na pretvaranje BIH u funkcionalnu državu, a ne zbir entiteta. U samom špicu ove krize premijer je dao izjave koje se u BIH nisu mogle drugačije protumačiti nego kao otvorene pretenzije na deo njene teritorije, na šta je usledila nediplomatska poruka iz Sarajeva da bi premijer trebalo da drži prste dalje od Bosne i Hercegovine.
Zašto je ova priča važna za Vojvodinu i tezu da je posle Kosova ona na redu? Pa ako se već ide na zaokruživanje teritorija po etničkom principu, to bi logično dovelo u pitanje i njen opstanak u sadašnjem obliku kao, pored Istre, jedine prave multietničke regije u širem regionu. Ovo ne mora biti pravi, ali jeste mogući odgovor na postavljenu tezu da je Vojvodina sada na redu. A ono što brine jeste da u eri preovlađujućeg etnocentrizma ni ova varijanta nije u sferi naučne fantastike.
Za prethodnu hipotezu tesno su vezani i napadi na pripadnike manjina, koji su se u većem intenzitetu dešavali sredinom ove decenije. Iako je dug period delatnog nacionalizma ostavio teške posledice, Vojvodina je ipak u značajnoj meri uspela da sačuva svoje multietničko biće i relativno visok stepen međuetničke tolerancije. Naravno, ona već dugo nije, niti će biti, ono što je nekada bila, ali i ovakva je trn u oku onima koji nisu naučili da stvari posmatraju van nacionalnih koordinata. Jer, kako ona može biti multietnička i tolerantna u moru etnički čistih teritorija i međuetničke netolerancije? To prosto optički smeta. I eto opet presudnog odraza zbivanja na Kosovu u odnosu na Vojvodinu. Nasilje koje se 17. marta 2004. desilo na Kosovu prelilo se na ulice gradova u Srbiji, ali je u Vojvodini ostavilo najteže posledice sa dugotrajnim dejstvom. Skoro pune dve godine s nesmanjenim intenzitetom dešavali su se incidenti na nacionalnoj osnovi, čija su meta najčešće bili vojvođanski Mađari. Zahvaljujući blagoj i neadekvatnoj reakciji vlasti, oni su doveli do dva stroga ukora od strane evropskih institucija. Komisija koja je po nalogu tadašnjeg Saveta ministara SCG ispitivala ove incidente (čiji je član bio i autor ovog teksta) uverila se da ni policija ni sudovi u mnogim slučajevima nisu davali prave kvalifikacije, niti su blagovremeno odmeravali kazne počiniocima prema težini dela, što ih je dodatno ohrabrivalo. U jednom trenutku kompletna atmosfera oko incidenata dobila je toliko zabrinjavajući prizvuk da se nekima činilo da je teza o tome da je sada na redu Vojvodina dobila na realnosti. Incidenti i većinski nacionalizam su kao kontrareakciju iznedrili manjinski nacionalizam, koji se uobličio kroz delovanje Omladinskog pokreta 64 županije i učestalo okupljanje veterana nekadašnje mađarske vojske koja je za vreme rata delovala u Vojvodini. Dugoročna posledica ukupnih ovih zbivanja je povećanje međuetničke distance i činjenica da u nekim mestima u Vojvodini skoro i ne postoji komunikacija između mađarske i srpske zajednice, te da u mnogim mestima već duže vreme postoje jednoetnički kafići. U takvoj situaciji sasvim je opravdana bojazan da bi se u slučaju, da nakon proglašenja statusa na Kosovu dođe do međuetničkih sukoba, u Vojvodini mogli ponoviti incidenti prema pripadnicima manjina, samo ovaj put sa znatno većim intenzitetom i tragičnijim posledicama.
Velike strepnje u Vojvodini (koje su delimično otklonjene izborom Borisa Tadića za predsednika) postoje i kada je reč o potencijalnoj mogućnosti da – bilo zbog antievropskog stava dela vladajućeg estabilišmenta, bilo zbog otpora nekih članica Evropske unije – u skorije vreme ne dođe do potpisivanja sporazuma o pridruživanju EU, ili ovaj čin bude odgođen na neodređeno vreme. Kao najevropskiji deo Srbije, Vojvodina bi najteže podnela ovakav negativan scenario. Za Vojvođane je već sada dovoljno frustrirajuća činjenica da su joj se šengenske granice primakle na stotinak kilometara od Novog Sada na sever i istok, a da u veoma dogledno vreme dobijaju još jednu šengensku granicu četrdesetak kilometara na zapad. Za prosečnog Novosađanina je nekada bilo normalno da s porodicom sedne u kola i, kao u najbliži komšiluk, skokne u Segedin u šoping i kolače u poznatoj poslastičarnici Virag. Sada je to zbog viznog režima, ali i drugih razloga, za mnoge od njih samo misaona imenica. Dalja hermetizacija Srbije bi samo dodatno deprimirajuće delovala na stanovnike Vojvodine. To bi bio glogov kolac i evroregionalnoj saradnji Vojvodine, koja je kroz nju i celoj Srbiji krčila put ka Evropi. Vojvodina već celu deceniju aktivno učestvuje u jednoj evroregionalnoj integraciji koja se zove DKMT, a u toku je formiranje nove evro regije EVROPANON u koju bi, pored Vojvodine, ušli i delovi BIH i Hrvatske koji se s njom graniče. Usporavanje ili odlaganje na duge staze pridruživanja Srbije EU u velikoj meri bi otežalo, ali i obesmislilo ovakvu evroregionalnu saradnju Vojvodine. Novu izolaciju Srbije posebno teško bi podneli pripadnici manjina, koji bi se na taj način osetili odsečenim od država matičnog naroda, ali i svi građani Vojvodine koji kroz članstvo u EU vide šansu da Pokrajina povrati svoj nekada visok stepen razvoja, koji bi pratio i visok standard građana, kakav još pamte stariji i sredovečni Vojvođani.
Iako izbori kod nas već odavno nisu rutinski deo upražnjavanja demokratije, nešto što jednokratno politički animira građane, ovogodišnji predsednički izbori, a posebno njihov drugi, presuđujući krug, bili su nešto što će zaista sudbinski odrediti poziciju Srbije u dobrom delu ovog veka. Vojvođani su to dobro razumeli i zato je u Vojvodini ostvaren rekordan izlazak na izbore, a Boris Tadić dobio je tako visok procenat glasova. Glas(ove) Vojvođana i on i svi drugi morali bi protumačiti kao glas za Evropu, za miran rasplet kosovskog pitanja, za mir, stabilnost i protiv vraćanja u devedesete. Trebalo bi da Boris Tadić to ceni i da već na početku novog mandata počne da ispunjava ono što je obećao svim građanima Srbije, ali i Vojvođanima u svojim ranijim političkim ponudama.

(Danas)