Za postizbornu Srbiju bi se mogla primeniti dijagnoza iz lalinskog vica – umreti neće, ali spasa joj nema. Posle 11. maja ona je ostala razapeta izmedju straha od povratka u devedesete i nespremnosti da se ozbiljnije iskorači u pravcu Evrope. Oni koji su zagovarali prvu opciju izgubili su, a ovi drugi nisu sasvim pobedili. Prvi su izgubili jer su paljenjem ambasada, prozivanjem i otvorenim pretnjama ’izdajnicima’, ratničkom retorikom i nagoveštajem mogućnosti samoizolacije zemlje uplašili gradjane kojima su još u svežem sećanju mobilizacije i ratovi, surovi obračuni sa neistomišljenicima, redovi za ulje, šećer, benzin, inflacija – sve već vidjeno u prošloj deceniji. Drugi nisu uspeli sasvim da pobede jer nisu imali smelosti da do kraja razobliče licemerje onih koji, gurajući Srbiju dalje od Evrope, svoje sebične interese čuvanja monopola vlasti i mogućnosti završetka velike tranzicione pljačke zaklanjaju iza patritoskih tirada o odbrani Kosova, koje su još krajem prošle decenije nepovratno izgubili baš ti koji ga sada tako beskompromisno brane. Gradjani su od njih očekivali da tu povuku razlomačku crtu i jasno i otvoreno kažu ne samo da za Srbiju evropski put nema alternative, nego ni da se taj put ničim ne sme uslovljavatai, jer mi jednostavo danas sebi takav luksuz ne možemo priuštiti – a oni to nisu učinili. Ova realnost situacije ’ni tu ni tamo’ najbolje se može oslikati onim što je i jedna i druga strana mogla da učini da bi poboljšala svoj izborni skor, a nije učinila. Narodnjačko radikalski blok je imao potencijal (a to je pokazao 17. marta, a i nekoliko puta pre toga) da podsticanjem ozbiljnijih incidenata na Kosovu celu predizbornu atmosferu preokrene u pravcu odbrane Kosova i ugroženih Srba na tom području, što bi pažnju birača potpuno usmerilo u drugom pravcu i priču o Evropi gurnulo u drugi plan, a ipak to nije učinio. Kontra tome, proevropski blok je jednostavnom matematikom mogao izvesti računicu i predočiti je gradjanima koliko bi Srbiju i njene gradjane koštala jedna i druga opcija – odbrana Kosova po svaku cenu, pa i cenu samoizolacije, s jedne strane, ili izbor jasnog i bezuslovnog evropskog puta uz korišćenje svih beneficija koje on nudi, pa i šanse da se na taj način jače zaštite sopstveni interesi na Kosovu, s duge strane, a ni to nije uradjeno. Tvrdnja narodnjaka da je potpisivanjem SSPa u izmenjenoj varijanti u odnosu na parafirani dokument prodato Kosovo, lako se mogla demantovati zakupom po dve strane u svim dnevnim novinama i objavljivanjem integralnog teksta parafiranog i potpisanog teksta SSP, pa neka narod vidi ko laže. Ni to nije uradjeno, a moglo se.
Čemu sva ova prethodna priča, ako se glavna tema teksta odnosi na to kakvu će vladu Srbija imati nakon izbora. Priča je važna jer razotkriva jednu ordinarnu istinu, a to je da Srbija i danas, skoro dve decenije od uvodjenja višepartizma i sedam i po godina od petog oktobra 2000. ima još samo simulaciju višepartijskog sistema. Političku scenu Srbije drži ravnoteža straha, odnosno sistem ne diram te ne diraj me. Zašto do sada nije razobličena nijedna ozbiljnija afera u Srbiji i zašto niti jedna vlada nije učinila ozbiljniji pokušaj da institucije ozbiljnije profunkcionišu. Ko u ovoj zemlji barata dosijeima i kad ih i kako (zlo)upotrebljava? Dakle, svi važniji politički činioci su korupcionaškim interesima uvezani u nerazrešivo klupko i zbog toga  se vlade smenjuju, a osnovne poluge, pa i ponašanja nasledjena iz Miloševićevog sistema i dalje nesmetano funkcionišu. Ovo stranačko bratstvo je najbolje demonstrirano dogovorom oligarhija glavnih parlamentarnih stranaka o donošenju novog Ustava Srbije sa sadržajem i na način koji vredja svakog čestitog gradjanina Srbije, koji je i bio uvod u ovo produbljivanje krize u Srbiji. Dakle ova simulacija će se nastaviti i u procesu formiranja nove vlade. Uz sve priče, ni radikali ni socijalisti ne žele iskreno da idu na formiranje vlade SRS – SPS – narodnjaci. I jedni i drugi su svesni da bi im to mogao biti poslednji krug koji igraju. Radikalima je lepše da i dalje budu najjača i najpovlašćenija opozicija, a SPSu da budu jezičak na vagi bez kojeg se ne može, da stvaranjem predstave o sebi kao sve modernijoj stranci evropske levice koja štiti socijalno najugroženije slojeve dalje jača svoju poziciju. Jedino bi Koštunica iskreno želeo ovakvu vladu, ali njega posle ovih izbora na svu sreću niko ništa ni ne pita, niti će pitati. Po prognozi autora ovog teksta preostaje još jedino druga varijanta, koja će zadovoljiti skoro sve glavne aktere na političkoj sceni – proevropska opcija uz ovakvu ili onakvu podršku, ili učešće socijalista. Srbija će tako opet ostati ni tu ni tamo, ostaće evropska uslovljavanja koja zbog konfiguracije takve vlasti nećemo moći u punoj meri da ispunimo. Evropa će nas kao nestašno, ali ipak njeno čedo, polukoracima gurati u pravcu EU integracija. Tako će Srbija razroko zagledana jednim okom u nemanjićko doba, a drugim  u 21 vek, batrgavim koracima ipak ići u pravcu neumitne bliže ili dalje evropske budućnosti. Ali bolje i to nego repriza devedesetih u Koštunicinoj režiji.
Moguća je, naravno, i druga varijanta – novi izbori na jesen.
Cinična, ali za mene veoma realna prognoza.

(Danas)