Skip to main content

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ: Srpska „viša prijateljica“ Zaharova

Stav 16. apr 2022.
5 min čitanja

Spuštavah se ja na vaše uže,
umalo se uže ne pretrže;
otada smo viši prijatelji,
u glavu mi pamet ućeraste.
Njegoš, „Gorski vijenac“

Sasvim u duhu narodne poslovice da se prijatelj u nevolji poznaje, Marija Zaharova, zvanična predstavnica ministarstva spoljnih poslova Rusije, prekjuče je izjavila: „Beležimo i izjave srpske strane da im je Rusija prijatelj. Možda imamo različite poglede na prijateljstvo. Mi svoje prijatelje u teškim trenucima uvek podržavamo“.

Uvek, Marija?

Saveznoj Republici Jugoslaviji uvedene su sankcije 30. maja 1992. godine odlukom Saveta bezbednosti. Glavni razlog je bio vojno prisustvo SRJ u vidu JNA u Bosni i Hercegovini, a mere protiv SRJ su obuhvatale: zabranu uvoza, izvoza, pretovara, utovara svih proizvoda u svim zemljama sveta, poslovanje bilo kog pojedinca, plovila, letelice ili motornog vozila iz SRJ, isključenje zemlje iz svih sportskih takmičenja, obustavu naučnih, kulturnih, obrazovnih, tehničkih aktivnosti itd. Od 15 članova SB za ovu famoznu rezoluciju br. 757 glasalo je njih 13, dok su 2 člana – Kina i Zimbabve – bili uzdržani. Dakle, Rusija je glasala za uvođenje najgorih, najoštrijih sankcija koje je međunarodna zajednica ikada uvela jednoj zemlji. Te su sankcije mnogo gore čak i od sadašnjih sankcija Rusiji, koje su unilateralno uvele samo zemlje članice NATO-a (sa izuzetkom Turske i delimično Mađarske) i EU, uz Švajcarsku, Japan, Australiju i još nekoliko država, a ne UN ili Savet bezbednosti. Štaviše, uvođenje međunarodnih sankcija Rusiji nije ni razmatrano u UN-u, naravno zato što Rusija u SB ima pravo veta i može da obori svaku takvu odluku. Pa ipak, tog maja 1992. Rusija ne samo da nije iskoristila pravo veta, ne samo da nije glasala protiv već, za razliku od Kine i Zimbabvea, nije bila čak ni uzdržana.

U danima koji su prethodili početku NATO bombardovanja 1999. godine, građani SRJ nestrpljivo su očekivali da čuju šta će reći a, još i više, učiniti Rusija. U ovoj napetoj situaciji, ruski predsednik Boris Jeljcin napisao je pismo (sic!) Bilu Klintonu u koma je upotrebu sile ocenio kao neprihvatljivu. Neposredno nakon početka bombardovanja, Jeljcin je izjavio kako je imao dug razgovor sa Klintonom i Širakom, kako je to „ozbiljan korak“ i ocenio da je postupiti tako mimo UN-a „više nego neshvatljivo“. Rusija je potom opozvala svoje predstavnike u NATO-u i zamrzla učešće u programu Partnerstvo za mir; šuškalo se kako će ruski kontingent u BiH ignorisati komandu NATO-a, da će uslediti neke vojno diplomatske mere, ali obrni-okreni Rusija povodom NATO bombardovanja SRJ faktični nije uradila ništa – niti je uvela sankcije NATO-u, niti je SRJ pre ili tokom bombardovanja poslala neko oružje. Treba istaći da je Rusija devedesetih godina još uvek SRJ dugovala stotine miliona dolara kao ostatak duga bivšeg SSSR-a prema SRFJ, a nije joj prodala tada vrlo efikasan protivvazdušni sistem S-300, koji bi verovatno odvratio NATO od namere da bombarduje SRJ.

Istina, u danima nakon bombardovanja, Rusija je poslala jednu četu iz BiH da zauzme prištinski aerodrom Slatina, ali od toga SRJ nije imala nikakve vojne koristi, jer je rat već bio okončan. Bilo je izvesne posredne vajde, jer su se preostali Srbi na Kosovu osećali bezbednije na području koje su nagledale ruske mirovne trupe.

A ako bismo zašli dublje u prošlost, iz plakara bi krenuli da ispadaju svakakvi kosturi. Recimo, Srbija kao državni praznik obeležava Dan ustavnosti 15. februara, što je datum kada je 1835. godine donet Sretenjski ustav. U tom trenutku bio je to jedan od najdemokratskijih ustava na svetu, koji je garantovao neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana i pravo na izbor zanimanja. Ali već posle nekoliko nedelja ovaj je ustav opozvan, a nakon nekoliko godina zamenjen nametnutim i konzervativnim turskim ustavom, koji srpskim seljacima nije davao slobode predviđene Sretenjskim. Rusija je kao monarhija bila alergična na sam pomen ustava i narodnih prava i bila je među glavnim silama koje su insistirale da se taj ustav ukine, opisujući ga kao „francuski rasad u turskoj šumi“. Nekoliko decenija kasnije, 1878. godine, Rusija je Sanstefanskim ugovorom iznudila od Turske priznanje nezavisne Bugarske koja se po tom planu prostirala od Crnog mora, kroz čitavu današnju Makedoniju sve do Korče u Albaniji, uključujući i Pirot i Vranje i ogroman izlaz na Egejsko more od Paralije do Kavale, s izuzetkom Soluna i Halkidikija. Srbiji je ovim sporazumom potvrđena uprava nad Nišom i Leskovcem. Srbiji, dakle, gotovo beznačajni ustupci, a Bugarskoj gotovo polovina Balkana i crnomorska i egejska obala? Da nije bilo Britanije i Francuske da ovo spreče, Dragan Marković Palma bi letovao na bugarskom moru. Ovaj je sporazum, po ocenama istoričara, transformisao bugarski nacionalizam od razjedinjenog u jedinstveni pokret. U narednim decenijama usledio je niz sukoba između Srbije i Bugarske, kao što su srpsko-bugarski rat 1885, Drugi balkanski rat 1913. i bugarske okupacije delova Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata.

Naravno, Rusija je kroz istoriju delovala i kao zaštitnica srpskih i slovenskih interesa na Balkanu i pružala podršku Srbiji kada i koliko je to bilo u njenom interesu. Istina je i to da su neki Rusi kao dobrovoljci i crvenoarmejci ginuli za Srbiju (kao što su i neki Srbi ginuli za Rusiju). Ali, Rusija je isto tako ostavljala Srbiju na cedilu kada joj je to bilo u interesu i/ili kada nije imala dovoljno snage i resursa da je štiti.

Neutralni na čijoj strani?

Da svedemo račune. Od početka rata u Ukrajini pa sve do prekjučerašnje izjave Zaharove, Rusija je pokazivala razumevanje za nezavidnu poziciju Srbije koja je izložena pritiscima da glasa protiv Rusije i uvede joj sankcije. Tako su ruski ambasador u Srbiji Bocan-Harčenko i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov isticali duboko rusko-srpsko prijateljstvo, istorijske veze i iskazivali nadu da će Srbija nastaviti sa svojom doslednom politikom neuvođenja sankcija Rusiji. Što se tiče doslednosti, srpska pozicija u ukrajinskoj krizi oslanja se na dve premise – deklarativno zalaganje za očuvanje teritorijalnog integriteta, što je za Srbiju relevantno zbog Kosova, i neuvođenje sankcija, jer smo sami iskusili kako one najviše pogađaju siromašne i ranjive. U vezi sa Rusijom Srbija često praktikuje „glasanje nogama“, to jest udalji se iz sale kada se glasa o nekim merama protiv nje. Tako je recimo na sednici Saveta Evrope 16. marta Rusija isključena iz ovog tela sa 216 glasova za i 3 uzdržana, a 7 srpskih poslanika jednostavno je izašlo iz sale pre glasanja. Ali kada je reč o osudi ruskih vojnih intervencija Srbija je u nekoliko navrata prelazila tanku crvenu liniju. Tako je još 2. marta Srbija u UN-u glasala za rezoluciju kojom se osuđuje ruska intervencija i zahteva povlačenje ruskih trupa, a 7. aprila je glasala i za isključenje Rusije iz UNHCR-a (Saveta UN-a za ljudska prava).

U skladu sa onom Čerčilovom da „nije važno da li je neka zemlja neutralna, nego na čijoj je strani neutralna“, kako se sukob zapada i Rusija produbljuje postaje sve jasnija nemogućnost naše neutralne pozicije u njemu. To ovih dana implicitno priznaje i ostajući predsednik Vučić, koji ističe da je „Srbija vojno, a ne politički neutralna“ i na evropskom putu, što nagoveštava mogućnost većeg usklađivanja srpske spoljne politike sa evropskom. Ovo je očito razjarilo Zaharovu, poznatu po oštrim reakcijama, pa je, istina za nju biranim rečima, prebacila Srbiji da nije iskreni prijatelj Rusije koja svoje prijatelje „uvek podržava u teškim trenucima“.

Ali, kada podvučemo crtu, činjenica je da je Rusija pre 30 godina glasala za uvođenje sankcija Srbiji, i to u UN-u u kome je imala pravo veta, a Srbija, koja je 200 puta manja i 20 puta malobrojnija od Rusije, i dalje nije uvela nikakve sankcije Rusiji, iako su ih uvele praktično sve zemlje EU i sve zemlje u okruženju. A što se ovih ostalih glasanja tiče, iz njih bi Zaharova i Rusija mogle da izvuku i ovakvu pouku: ako čak i Srbija glasa protiv nas, biće da zaista činimo nešto loše i trebalo bi što pre s tim da prestanemo.

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

(Peščanik, Foto: N1)